На врх брда, на узвишици Телечке висоравни, с погледом на врбе уз оближње воде канала и нешто даље куће Врбаса, као на длану, већ око два века ћути камени споменик у облику пирамиде. На њему, на мађарском језику, исписан епитаф:

„Овде лежи Јожеф Киш, мађарски племић. Да је он бесмртан, потврђује Францов канал. Да је смртан, овај хладни мермер. Рођен у Будиму 14. дана пре априлских календи 1748. Умро у Сомбору код бачких пријатеља трећег дана мартовских ида 1813.”

Добрано избледела слова као да, на свој начин, симболизују готово заборављену причу о човеку који је био творац Великог бачког канала, највећег (грађевинског) подухвата у Европи с краја 18. и почетка 19. века. Да неправда буде што већа, побринули су се још и његови савременици. Прво га нису позвали на свечаност која је, поводом пуштања канала у употребу, одржана у Врбасу, 1. маја 1802. године, кад је Дунав део својих вода коначно могао да пошаље Тиси. Догађај је, сам и нем, посматрао из свог летњиковца на брду који је назвао „Јожефов мир”. Оставили су га на миру, у изношеном хаљетку, и кад је, пет лета доцније, окићена лађа с царем Фрањом II (по коме је канал, је л’ да, и добио име) из Сомбора приспела у Врбас.

У целој овој причи, уосталом као и многим с ових простора, свој део колача имали су кроз овдашњу повест свеприсутни Турци. После пораза у биткама код Сланкамена (1691) и Сенте (1897), морали су да напусте Бачку. Иза њих остала је опустошена и слабо насељена земља, али и опасност да би источњаци поново могли оружјем према западу. И Аустријска монархија, посебно за владавине царице Марије Терезије, почиње с насељавањем живља из својих северних покрајина. Само, како колонистима омогућити иоле пристојан живот и задржати их сред баруштина и бројних поплава које су, повремено, подсећале на повратак Панонског мора? Како сузбити маларију, сачувати парче обрадивог земљишта?

Без исушивања блатишта непроходне Бачке колонизација није обећавала успех. Већ тада веселник Јожеф Киш, јунак наше данашње приче, на мала врата улази у историју ових крајева.

После завршетка инжењеријске војне академије у Бечу, заједно с три године млађим братом Габором, Јожеф Киш одлази на студијско путовање у Енглеску, тада водећу европску земљу у изградњи мреже канала, где обојица стичу додатна знања из хидротехнике. По повратку, сад већ као цивилни инжењер дворске коморе, ради на регулацији Дунава код Братиславе, одакле 1770. године долази у Бачку и настањује се у Апатину, вароши где је провео босоного детињство.

Први канал који је прокопао био је скромне величине, широк свега један метар а дугачак непуна три километра, али довољан да вишак воде источно од Врбаса спроведе у Црну бару. Две године касније, 1787, ископао је канал од Сивца до Врбаса, широк два метра а дугачак 30 километара. Дотадашња блатишта и мочваре постали су плодно земљиште на коме убрзо ничу нова насеља. Али и, тада, готово сулуда идеја: канал између Дунава и Тисе у дужини, бар, сто километара.

Наиме, за време градње ова два канала Јожеф Киш, с титулом „геометра, хидрауличара и архитекте”, о свом трошку, два пута обилази терен између две највеће бачке реке и трага за најбољим решењем којим ће каналом спојити Дунав и Тису. Тада је и установио да идеја има прођу пошто је висинска разлика износила 23 бечке стопе, односно око 7,3 метра, довољно да део дунавске воде нађе пречицу до Тисе. Уз то, подручје је, како је утврдио, било мање-више равно и неће бити посебних невоља с прокопавањем канала који би Бачку поделио по средини, правцем запад-југоисток. Од Бачког Моноштора на Дунаву до Бачког Градишта на обали Тисе, а преко Сомбора, Малог Стапара, Сивца, Црвенке, Куле, Врбаса, Србобрана и Турије. Укупно 110 километара. На тај начин водени пут био би скраћен за 158 километара, а време путовања од Бачког Градишта до Бачког Моноштора Тисом и узводно Дунавом било би скраћено за двадесет дана, а низводно Дунавом и узводно Тисом за десет дана. Чудо једно, дотад невиђено!

Јожефову идеју, с почетка налик на тешко остварив сан, подржао је и брат му Габор. Ваљало је, разуме се, да то подржи и највиша власт у првој царевини Европе. И, 12. децембра 1791. године, пројекат је - са детаљно образложеним предлогом с обавезним предрачуном, идејним решењима и скицама - поднет цару Леополду II. Жучне расправе око пројекта браће Киш на тренутак су прекинуле погребне свечаности и жалост након цареве смрти, али је наследник Фрањо II већ 27. марта 1792. дао сагласност да се крене у спајање вода двеју великих река.

Први пут у дуговекој историји Аустријске монархије држава није новцем стала иза једног величанственог пројекта и први пут је то препуштено једном акционарском друштву. И градња је, уз одговарајуће свечаности, кренула 6. маја 1793. године. Међутим, већ с почетка су настале невоље, првенствено због недостатка радне снаге, с обзиром на то да је било предвиђено да се цео посао уради искључиво коришћењем мишица.

По замисли браће Киш, на каналу је осам месеци у години требало да ради између четири и пет хиљада радника, педесет тесара, четрдесет зидара и шездесет двопрежних кола, пошто је ваљало ископати око пет милиона кубних метара земље, изградити четири преводнице, двадесет један мост и мноштво помоћних зграда. И, разуме се, подизати одговарајуће насипе и ручним пумпама одводити подземне воде. Мада је, с почетка, било предвиђено да се радници налазе на добровољној основи, односно да им се рад плаћа, од тога није било много вајде, без обзира на то што су широм царевине непрестанце објављивани огласи који су нудили добру зараду. На крају су лавовски део посла урадили оковани робијаши, као и велики број француских заробљеника.

Радови су се продужавали и због муке с новцем, пошто су многи велепоседници - видећи да је у питању велики и за царевину изузетно важан подухват - прецењивали вредност свог земљишта кроз које је пролазила траса канала. Уз то, наоко кротки Дунав умео је да се узјогуни и за тили час збрише све што је урађено, а ни подземне воде нису мировале. Невоља је било и са маларијом, која је десетковала ионако исцрпљене раднике.

Ипак, иако примитивним алаткама, претежно ручно, радови су напредовали, без обзира на то што су, на пример, ашове за кубикаше морали да набављају чак у Лихтенштајну и што су им понтонске мостове у Бечу правили од дереглија са горњег Дунава. Змијолики земљани прокоп - чија је дубина износила два метра и левкасто се ширила од 16 на дну до 23, односно 25 метара на површини - упорно је гмизао према Тиси. Све до октобра 1797. године, кад је Јожеф Киш, на основу неких анонимних достава, пао у немилост и био смењен. Даље извођење радова, који су иначе били при крају, поверено је државном грађевинском инжењеру Станиславу Хепеу.

Велики бачки канал или, како је тада именован, Францов канал свечано је отворен 1. маја 1802. године, без присуства браће Киш. Млађи Габор, титуларни мајор аустријске војске, који је после смене остао без распореда и редовних новчаних примања, умро је, разочаран, две године раније. Јожеф је свечаност уприличену на преводници код Врбаса посматрао из свог оближњег летњиковца. Вероватно се тада са сетом сећао усхићеног узвика саветника дворске коморе Сигмунда Швицена, који је, очаран пројектом браће Киш, 1792. године пред самим царем предложио да се на улазној и излазној преводници будућег канала поставе камени рељефи с њиховим ликовима. Тада им је, још, обећано да ће им акционарско друштво предати десет акција прве класе по 5.000 форинти, да ће добити једну трећину чисте добити и да ће звање директора канала прелазити у наследство породице Киш.

Сада од тога није било ни трага. Напротив. Од Коморе, којој је верно служио четрдесет и две године, добио је само четвртину суме која му је припадала као пензија. То је годишње износило само 312 фунти, а три пута толико му је одбијано на име дуга установљеног након коначног обрачуна. Уз то, оба брата су својевремено већи део свог иметка уложила у изградњу канала, али им је одлуком некад према њима милостивог цара све пропало.

Велики бачки канал, велико дело првенствено Јожефа Киша, не само што је скратио пловни пут између Дунава и Тисе, посебно у време кад се пловидба одвијала уз помоћ вуче стоком и људима, него је допринео и исушивању мочвара и стварању плодног обрадивог земљишта. Уз њега су почела да ничу бројна насеља, да се развија занатство, трговина, бродоградња, индустрија. Живот је кренуо неким другим токовима јер је Бачка убрзо постала једно од развијених подручја Европе. А Велики бачки канал, прокопан 67 година пре чувенијег Суецког канала, постао је претеча, угаони камен доцнијег моћног хидросистема Дунав-Тиса-Дунав.