Франсоа Рабле рођен је крајем петнаестог века, вероватно 1494. године, на породичном имању, у једном месташцу поред Шинона, у Француској. Био је најмлађи син Антоана Раблеа, богатог велепоседника, адвоката и неименоване припаднице породице Фрапан. Имао је још два брата и сестру. Остале појединости из најранијег раздобља живота потоњег славног писца нису познате. У петнаестој години већ је био у фрањевачком манастиру као искушеник. Извесно је, међутим, да се закалуђерио у фрањевачком манастиру Фонтан ле Комт 1521. године.

Убрзо ће постати јасно да весели фрањевац не намерава мирно да проведе остатак живота. Уз посебно допуштење папе Клемента VII постао је бенедиктинац, односно калуђер бенедиктинског реда у манастиру Сан Пјер близу Поатјеа. Франсоа Рабле разликовао се од других калуђера. Осим што је био весео, насмејан и спреман за шалу, одлично је знао грчки и латински, проучавао је филозофију, као и природне науке. (Требало би имати у виду да су књиге на грчком тада биле забрањене јер је сматран јеретичким језиком.) И, није прошло много, а Рабле је већ био бискупов секретар.

Франсоа Рабле ипак је одлучио да напусти манастирске зидине и позабави се науком. Најпре је уписао правни факултет у Поатјеу, потом је био тутор бискуповом нећаку у Мејезеу, а затим се запослио као секуларни свештеник у Паризу. У међувремену, стекао је још једну диплому: ни мање ни више него медицинских наука! У тајне лечења проникао је још за време боравка у манастиру. Бенедиктинци су, уосталом, били познати као добри травари, а бавили су се и лечењем. Медицину је дипломирао на Универзитету у Монпељеу 1530. године. Две године касније био је именован за главног лекара највеће болнице у Лиону. Док је лечио људе, бавио се и књижевношћу. У то време настала су Раблеова најзначајнија књижевна дела.

Као доктор медицинских наука, од 1537. године предавао је медицину у Монпељеу и писао медицинске књиге. Био је један од најпознатијих лекара у својој земљи. У проучавању анатомије користио је тела преминулих и његово знање није се могло мерити са оскудним познавањем медицине његових савременика. Глас о изванредном лекару се прочуо и Франсоа је постао лични лекар париског бискупа, кардинала Жана де Белеа. На препоруку кардинала, Рабле је ступио у службу кардиналовог брата, а потом је именован за краљевог секретара за молбе и жалбе.

Судећи по сачуваним сликама, Франсоа Рабле носио је кратку косу и дугу браду. Имао је дугачак нос. Волео је да путује, а циљ његових путовања најчешће је био Рим. Из љубавне везе са непознатом дамом, Рабле је добио сина Теодула који је, нажалост, умро када му је било само две године.

Најзначајнија дела Франсоа Раблеа била су сатирични романи у стиховима „Гаргантуа” (1534) и „Пантагруел” (1533). Роман „Пантагруел” објавио је под анаграмским псеудонимом Алцофрyбас Насиер (Францоис Раблаис). У џину и ждероњи Пантагруелу, сину џина Гаргантуе, многи су препознали Анрија II, краља Француске, али и Карла В. Рабле се бранио тврдећи да то није тачно. Објашњавао је како име главног јунака потиче од грчке речи панта, што значи све, и арапске речи груел, што значи жедан (будући да је јунак рођен у време суше). Сва је прилика да је већину кулинарских ђаконија које је описао у делима „Гаргантуа” и „Пантагруел” Рабле лично окусио још као дечак у кући својих родитеља, где се вероватно добро јело. У сваком случају, ова два дела донела су Раблеу велику славу.

Јер, ништа слично до тог времена није написано у Француској. Рабле је показао смисао не само за комедију већ и сам језик, за монолог, дијалог, стварајући један особен свет из маште.

Готово стотину издавача (штампара) у 16. веку борило се у Француској да објави Раблеове романе у стиховима. Иначе, пишчеви поклоници били су, између осталих, Молијер, Расин, Монтењ, Волтер, Балзак, Готје, Иго... Додуше и Џонатана Свифта и Лоренса Стерана називали су енглески Рабле.

Због тога што је био припадник римокатоличке цркве, његове сатире на њен рачун нису прошле незапажено. Раблеова дела су по објављивању, 1534. године, на Универзитету у Паризу проглашена за опсцена и јеретичка. У ствари, право је чудо како је Рабле избегао ломачу, а толико тога изрекао је на рачун владара, схоластичара, краљева, Католичке цркве, као и самог папе. Истини за вољу, уживао је наклоност и заштиту веома моћних људи. Био је омиљени писац краљеве сестре Маргарете, краљице Новаре. Можда је, ипак, много тога дуговао ведрој и веселој нарави, као и смислу за хумор. Осим тога, вероватно је био лукав и врло проницљив. Позната је анегдота о једном његовом путовању. Наиме, када је једном приликом требало да отпутује у Париз, а није имао пребијене паре, отишао је у крчму и на сто ставио три (празна) умотана пакета. На једном је писало „Отров за краља”, на другом „Отров за кардинала”, а на трећем „Отров за престолонаследника”. Будући да је на сваком јавном месту и тада, баш као и данас, било дежурних шпијуна, у крчму је убрзо грунула стража и Рабле је кочијом спроведен у Париз на саслушање. Тек када је стигао у престоницу, испричао им је зашто се одлучио на превару.

Занимљиво је такође да је Рабле ушао у књижевност и као преводилац. Са италијанског на француски превео је „Медицинска писма” Ђованија Манардија. Било је јасно да добро зна језик и да је медицина само једна од области за које је био обдарен. Волео је и да се поиграва језиком и измишља нове речи и кованице. Писао је о археологији и објавио „Топографију античког Рима”.

Па ипак, весели и безбрижни Рабле готово ништа није зарадио од издања својих дела. Наводно, у његовој опоруци писало је: „Велики сам дужник, а ништа не поседујем. Преостало остављам сиромашнима”.

По свој прилици, Рабле је умро 9. априла 1553. године у Паризу. Чини се да је смисао за хумор задржао до краја. Наиме, непосредно пре него што ће умрети, пријатељи су га затекли с маском домина како седи поред кревета. На питање зашто не легне и зашто носи маску, Рабле је одговорио на латинском: „Беати Ьуи ин Домини мориунтур” (Блажени су они који у Господу умиру).

Велика је срећа што је Раблеова дела - „Гаргантуа” и „Пантагруел” на српски језик превео Станислав Винавер (1891-1955), велики песник, преводилац, савршени познавалац језика и ретко обдарени филолог. О Раблеу, Винавер је педесетих година прошлог века написао и ово:

„Рабле се правио шерет-будала и само тако избегао ломачу. То је, уосталом, очигледно из дубље анализе текста. Његови јаросни напади на католичку цркву и на папу донели би му смрт да није умео да изврдава - и то изванредним језичким шеретлуцима којима нема равних у светској књижевности. Он је играо игру у вратоломне скокове и у тобожно безазлено снебивање. Сви који су имали посла са цензуром, покушавали су ту исту игру, пре свега сличне језичне шеретлуке. (...) Наш неукроћени језик дорастао је делима која кључају животном снагом. Преводити Раблеа била ми је сласт, јер сам доживљавао не само Раблеа него и наш језик. Трудио сам се цео тај наш језик, исконских лепота, да ставим у службу онога чији убојити смех грми над вековима људског умља и безумља”.