Петнаестогодишњи дечак нервозно је поцупкивао у билијарској соби старог двора, ишчекујући долазак српског кнеза. Да ли ће овог пута успети да измами смешак ћутљивом и озбиљном владару? Да ли ће у његовом крупном кестењастом оку ухватити неку искру, бар наговештај пламичка? Или ће све опет бити исто? Онако како се, дечачки узбуђено и искрено, поверио госпођи Стојановић, жени свог васпитача Милутина:

„Он ми да руку коју ја пољубим, затим пољуби мене у чело, пита ме о учењу, да ми савет о одевању, поклони ми дукат и неку књигу, а затим је аудијенција готова! Мени дође да га загрлим и изљубим, али не смем!”

Последњи сусрет збио се три године доцније, 1867. По повратку са Светске изложбе у Паризу, кнез Михаило Обреновић застао је у Женеви да се види с осамнаестогодишњим „питомцем” кога је претходног лета послао у Швајцарску да, под надзором професора Оливијеа, настави школовање. Тада је младић први пут видео шкрти смешак на кнежевом лицу, чак му се учинило и да је ухватио неку искру у његовом оку. Овога пута, уместо уобичајене књиге, добио је на дар прстен с великим брилијантом. А елитни официр Александар Протић, касније стручњак за филозофију историје, одређен је да стално буде уз њега. Можда ће коначно, и јавно, добити презиме које му је рођењем припадало?!

Нада је угашена наредног 29. маја кад је у Кошутњаку, хицима завереника, убијен кнез Михаило док је шетао са сестричином Катарином Константиновић, по многима, будућом кнегињом која ће му коначно даривати законитог сина, престолонаследника.

Лето 1848. у Рогашкој Слатини је, попут пролећног пљуска, изнедрило краткотрајну и бурну љубавну романсу између двадесетпетогодишњег српског кнеза без кнежевине и лепе мештанке Марије Бергхауз, шеснаестогодишње кћери месног марвеног лекара. Наредног 8. маја (опет тај мај у историји Обреновића!) девојка је родила сина, крстила га у својој вери и наденула му име Виљем.

„Заносно отмен човек, тип каваљера, џентлмена, галантома и дендија”, како је у једном запису описан Михаило Обреновић, одмах је девојци купио кућу и дао позамашан мираз који јој је, након четири године, омогућио удају за извесног доктора Шустера. Мали Виљем Бергхауз сад је имао и закониту мушку главу у свом дому. О дечаковом издржавању је, пак, и даље бринуо његов незаконити отац, и то преко свог бечког банкара Тиркеа. И то је, ништа необично, распалило апетите Виљемовог очуха, те је непрестанце терао дечакову мајку да од дечаковог оца тражи све више новца, јер ваља „пристојно васпитавати малог принца”.

Ни то му није било довољно, па се шустерски вешто толико задужио да је и кућа у којој су живели, а коју је Виљемовој мајци купио кнез, стављена на добош, да би господин доктор измирио дугове. И Михаило је, преко поверљивог Тиркеа, поново купио исту кућу, сад на дечаково име. Муке малог принца нису тим престале, па га је 1857. године кнез (и даље обезвлашћено обигравајући око кнежевине) преселио у Београд и сместио код управника својих добара Анте Радивојевића.

Хроничари тог бурног времена (мада се не зна кад је бура овде тиховала) оставили су податак да је дете, по свему судећи, знало ко му је отац и, чак, бележе да је 1858. године, у изгнанству, кнез Милош, деда, кад су му га довели, као у песми, узео у крило свог унука, љубио га у косу и старачки потресно плакао. Његов јединац Михаило и снаха му Јулија, грофица Хуњади, нису имали деце иако су већ о-хо-хо били у браку.

Остало је забележено и да је појава осмогодишњег детета које је говорило само немачки узбуркало знатижељу Београђана. Мада његовом старатељу Анти није било лако, понајвише је била погођена Софија, госпођа Радивојевић, пошто се по вароши, у чијој су тврђави још столовали турбани, гласно препричавало да је дечак заправо Антин ванбрачни син, рођен у време неког од његових бројних путовања по странским земљама. Ипак, Софија се својски трудила да дечаку замени мајку, не раздвајајући га од свог сина Живка. Мало-помало дечко је постао „наш Веља”.

Повратком кнеза Михаила у Србију, 1860. године, варошани су, уз помоћ (полугласних) усмених новина, брзо открили да између кнеза и дечака има нека тајна веза, али је већина веровала да је Виљем Бергхауз само господарев питомац, један од неколицине. Остао је податак да је основну школу похађао код Саборне цркве и да је, без обзира што још није добро знао српски језик, био добар ђак. Али и прича да се, по повратку из школе, често жалио „мами” Софији да га деца задиркују говорећи му да није шустеров (обућарев) него кнежев син. Госпођа Радивојевић би му онда, уз загонетан осмејак, охрабрујуће нехајно, ћутке дуго мрсила косу.

Потом се дечаковог васпитања, а на препоруку кнежевог личног лекара Пацека, прихватио сликар Стева Тодоровић, који у своју кућу на Косанчићевом венцу доводи и свог сестрића Јована Стојшића, као и Живка Радивојевића. Сва тројица се ускоро уписују у гимназију, а Виљем добија и личног собара Теодора Петковића, који ће уз њега остати до краја живота. Следи, на предлог Илије Гарашанина, тада председника Министарског савета и министра спољних послова и, по свему, упућеног у праву везу дечака и кнеза, школовање у кући познатог професора Милутина Стојановића. Ту развија љубав према позоришту, књижевности и уопште уметности. Лети одлазе у Италију, Швајцарску и Француску, упознајући људе и пределе о којима су учили током претходне школске године.

Занимљиво је да је кнегиња Јулија, која је умела да прекори кнеза Михаила да је кривац за брак без деце, била посебно привржена Виљему Бергхаузу и да га је чешће примала од кнеза Михаила. Уосталом, они су и након кнежеве смрти дуго одржавали присне везе, често се с тугом и пијететом сећајући оца, односно мужа.

Када је Виљем напунио седамнаест година, 1866, кнез је одлучио да младић пређе у православље. Кум му је био београдски митрополит Михаило и добио је име Велимир. У књизи присаједињених Београдског духовног суда за 1866. годину налази се документ о том крштењу. Име оца, Михаило М. Теодоровић, својеручно је уписао митрополит, а Велимиру је дато старо презиме породице Обреновић, Теодоровић, пошто се отац кнеза Милоша звао Теодор. Од тада се увек потписивао као Велимир Михаило Теодоровић. Виљем Бергхауз остао је у пеленама и сећању.

У поверљивим круговима се, после развода (1865) кнеза Михаила и кнегиње Љубице и брака без деце, шапутало да ће, отад усамљени и ћутљиви, господар Србије можда признати Велимира Михаила за законитог сина и одредити га за престолонаследника. Све док, нешто касније, није букнула љубав између кнеза и његове сестричине Катарине Константиновић и он се понадао да ће коначно добити законитог наследника.

Сведочанства доспела до наших дана веле да је, одрастајући, Виљем-Велимир све више личио на оца. И то не само стасом и ликом него и гласом и манирима. Био је, као и кнез Михаило, изузетан јахач и мачевалац, а волео је и музику, литературу и позориште. И, попут оца, био допадљив женском оку.

Убиство кнеза Михаила у Кошутњаку наглавце је променило живот Велимира Михаила Теодоровића. Пошто кнез није оставио никакав тестамент, уверен да је још млад за било какву врсту опоруке, родбина је у стампеду навалила да разграби наследство. И ко зна како би се провео плод краткотрајне љубави у Рогашкој Слатини, да у његову заштиту, заједно с намесницима малолетног кнеза Милана, Михаиловог брата од стрица, није стао београдски митрополит Михаило, исти онај који је у црквеној књизи својеручно исписао име и презиме његовог правог оца.

Велимир је из Швајцарске доведен у Београд, где му је преписан спахилук Негоје у Влашкој, Румунија, и обвезнице у вредности од тада више него пристојних 30.000 дуката. Тако је била обезбеђена материјална будућност Велимира Михаила Теодоровића.

Подразумева се да кнез Милан Обреновић, нови господар, није био баш рад боравку Михаиловог (незаконитог) сина у Србији, говорећи о њему с презрењем, као о „изјаловљеном претенденту”. Чак је чинио много тога да му, изгнаном, загорча живот. О томе речито говори прича да је, док је Велимир у Минхену прво студирао агрономију и технологију па онда и сликарство, успео да наговори Живка Радивојевића, тада управника спахилука у Влашкој, да похара свог школског друга. Да би спахилук спасао од нагомиланих дугова, Велимир је морао да се одрекне не само имања на Тегеренском језеру, него и да прода прстен с великим брилијантом, којим га је даривао кнез Михаило у време њиховог последњег сусрета. Дотичног Живка, после успешне мисије, кнез Милан наградио је местом личног секретара, а некадашњи друг дечака Виљема у повести старог Београда остао је упамћен као први Србин који је носио монокл.

Дете љубави, ма колико она по трајању наликовала животу вилиног коњица, није имало среће у тој истој неизбежној дисциплини човековог постојања. Хроничари склони, неки и задужени, да оставе писани траг о свом времену прибележили су - свако на свој начин - да се јунак наше приче заљубио у кћерку руског посланика у Минхену, да су осећања била обострана, али и да су бајковит завршетак спречили нарогушени родитељи. Њени, наравно, пошто су његови већ припадали прошлости.

Попут свог оца, који се после Јулијиног неверства повукао у самштину, и Велимир је покушао да нађе уточиште у ћутњи међу дрвећем на обалама Тегеренског језера. Отуд је, само у пратњи верног собара Теодора, стигао да од већ помињане пропасти спасе спахилук у Влашкој. У Србију кнеза а потом и краља Милана није имао приступа. Чак ни када се понудио да као добровољац учествује у српско-турским ратовима 1876. године. Нису, међутим, одбили новац за наоружање, као ни 700 угојених свиња које је, девет лета касније, у српско-бугарском обрачуну послао у ровове изгладнеле војске.

А у време кад је Народном позоришту у Београду, чији је оснивач био његов (не)законити отац кнез Михаило, запретила криза и гашење, Велимир Михаило Теодоровић шаље позамашан поклон у злату, мада је и даље непожељан у Србији.

Смрт га је затекла изненада, како то она понекад уме, 31. јануара 1898. године у Минхену. Имао је непуних педесет година. Нико од Обреновића није присуствовао последњем испраћају. Сахранио га је верни и ћутљиви собар Теодор Петковић, праћен гомилом захвалних српских студената.

За разлику од оца, Велимир Михаило Теодоровић као да је знао да смрт корача упоредо са животом. Да га не би изненадила, као што се то и десило, на време је сачинио тестамент. Сву своју, нимало малу, покретну и непокретну имовину завештао је, документом од 3. фебруара 1889. године, српској држави. Уз речи:

„Моје цело имање добио сам поклоном, као неограничену својину, и могу њиме неограничено да располажем. Ако бих ја, не оставивши потомка из законитог брака, умро, то ће све моје покретно и непокретно имање, ма где се оно налазило, припасти мојој Отаџбини, то јест Краљевини Србији као мојем једином и искључивом наследнику. Ово ће моје имање бити одвојено од државног имања као задужбина, и ова ће задужбина носити име Велимиријанум...”

Остало је забележено да је, додатком тестаменту, својој полусестри Терези Шустер оставио легат с тим да се, како то правници воле да устроје, њој доживотно исплаћује одређена сума у маркама.

Наравно, битка око његовог наследства била је и дуга и мучна. Сад су се, одједном, многи досетили да им је он био рођак и да у том замешатељству око права на коришћење нечега што дотад није било њихово, може нешто да се „испилићари”. То су, усрдно, радили и појединци, али и држава. На крају, оно што је несуђени наследник српског кнежевског престола желео од почетка, задужбина „Велимиријанум” уведена је у такозвани регистар 5. фебруара 1905. године, а одлуку је потписао краљ Петар I Карађорђевић. Њен први председник био је Никола Пашић, а прва одлука била је да се, 1910. године, кости оснивача задужбине пренесу на Ново гробље у Београду.

Потом је Државни савет, као извршни орган задужбине, по пројекту руског архитекте Василија Михаиловича Андросова, намештеника у секцији града, 1926. године подигао одговарајућу капелу. Бисту задужбинара урадио је Петар Убавкић, први вајар обновљене Србије, а 18. маја (опет обреновићевски мај) 1927. године његови земни остаци пренесени су у капелу.

Задужбина „Велимиријанум” - чији је циљ био да послужи напретку науке и уметности, трговине, индустрије и занатства, а чији (пристојан) део се издвајао и за изградњу и улепшавање Београда - званично је трајала до 1940. године. Документа, пак, сведоче да су се, све донедавно, из њеног фонда помагала многа прегнућа из области просвете и културе.

А у готово пауковој мрежи именовања и преименовања данашњих београдских улица, чија имена понајчешће не знају ни сами староседеоци, ево питања за решаваче свакојаких питалица: чик пронађите улицу, сокак, шор, степениште или томе слично које би, на плавој металној табли, до нових промена, баштинило име (не)срећног малог принца из важне династије која данас нема (мушких) потомака.