Причу о Станиславу Винаверу није лако написати. На пример, како је почети, приказати читаоцу помоћу неколико одредница, као што је уобичајено? Немогуће, зато што је Станислав Винавер био и један од најзанимљивијих, најевропејскијих, најважнијих писаца српске књижевности прошлог века, и преводилац чудесне вештине, и писац путописа, па и новинар, критичар, одличан полемичар, али и покретач модерног у култури, кад је на париској Сорбони студирао математику код Анрија Поенкареа, филозофију код Анрија Бергсона и музику код Ванде Ландовске, па је затим, не баш у првој младости, у Београду дипломирао физику, кад је био и један од 1300 каплара у Првом светском рату, затим и непосредни сведок Октобарске револуције, заробљеник немачких логора током Другог светског рата, био је присни пријатељ важних европских песника и писаца, био је и страсни јогин, дипломата, противник идеолошких догми, кад је имао широко знање, био је заљубљеник у музику, у уметност, у речи, у Београд, био је поштовања вредан ерудита, бриљантан стилиста, духовит... и још много, много тога.

Затим, требало би, наравно, навести и описати његове радове, али би набрајање неколико наслова, колико приличи новинском тексту, можда могло само да илуструје Винаверов опус. Прву збирку песама „Мјећа” објавио је у двадесетој години, касније збирке поезије „Варош злих волшебника”, „Чувари света”, „Ратни другови” и „Европска ноћ” врхови су наше модерне поезије, његове „Приче које су изгубиле равнотежу” означавају почетак авангарде у српској књижевности, „Манифест експресионистичке школе”, увод програмске књиге нове српске књижевности „Громобран свемира” први је авангардни манифест у нашој књижевности. Путописи „Руске поворке” и „Немачка у врењу” важни су документи о догађањима којима је присуствовао, чувеном „Пантологијом новије српске пеленгирике”, коментаром тадашње лирике признатих српских песника, пародију је учинио поезијом, „Чардак ни на небу ни на земљи” и „Језик наш насушни” есеји су о књижевности, култури и језику. Превео је „1001 ноћ”, Раблеове „Гаргантуа и Пантагруел”, Гетеове „Јаде младог Вертера”, Хашекове „Доживљаје доброг војника Швејка”, Твеновог „Тома Сојера”... Писао је у листу „Прогрес”, „Зенит”, загребачкој „Критици”, „Мисао”, „Политици”, сарађивао је у Радио Београду, био је уредник новинске агенције „Танјуг”, а у часопису „Република” три године је у рубрици „Београдско огледало” описивао културни живот свог града. Требало би, свакако, рећи и да је све ово што је набројано и све оно што није, а чега има више од наведеног, Станислав Винавер постигао за кратко време: рођен је 1891. године, а умро је у шездесет четвртој.

Закључак је да се прича о Станиславу Винаверу мора свести само на детаље истргнуте из његовог живота.

У детињству, које је провео у Шапцу где је рођен, како је открио у интервјуу објављеном након његове смрти у листу „Република”, волео је ноћу да отвори прозор и слуша - жабе.

„Страшно сам волео да слушам жабе, ту тешку меланхолију њиховог крекетања. Једна од друге се разликују за осмину тона. У почетку када их слушате то је само један огроман хор, касније осетите те осминске интервале. Пропутовао сам цео свет, а само сам једанпут чуо нешто веће. То су цврчци. На Звездари има један зид изнад Дунава, тамо их има лети сигурно преко пет стотина хиљада. Скоро сваки дан одлазим да их слушам. У почетку сам разликовао око педесет звукова, сада разазнајем пет до шест хиљада тонова у том концерту. Музика цврчака је музика малих интервалских распона. Као музика српског језика. Наш језик је био као жабе, цврчци и фрула. Ја сам у српском осетио фрулу, покушао сам да дам реченице са зрикавцима, жабама и фрулом.”

У гимназији је, сећао се, обожавао музику и математику.

„Ту сам налазио крајњи смисао живота. Чинило ми се необично важно да потпуно савладам математику. За музику сам мислио да представља крајњу чувствителну границу. Свирао сам клавир и важио за вундеркинда. Мислио сам само на те две ствари. Књижевност ми није изгледала велика ствар. Био сам заљубљен у срж, хтео сам да уђем у истину, а поезија ми је изгледала заобилазна.”

По једном интервјуу Винаверовог сина Константина, основна преокупација му је „био језик, и то српски језик. Сматрао је да га чује и изнутра и споља. Имао је један љубавнички однос према језику”. Само у текстовима о речима, Винавер истиче своја осећања према теми, а у онима других тема, превладава интелектуалац - научник који своје мишљење или оцену износи првенствено помоћу чињеница. На пример, у есеју „Језичке могућности”, сликовити изрази сугеришу да Винавер из дна душе жели да убеди саговорника да „под језиком не треба разумети принову у речима и поштовање ове или оне синтетичке финоће. Под језиком ваља шире схватити жубор језика, матице у њему, убрзање, успорење, ток, шум, темпо, убедљивост, таласање, динамику језика.” Целог живота му је био „највећи проблем како ући у суштину мелодијског у српском језику, а затим како из ње изаћи.” Сматра да „речи нису ништа - мелодија је све. Кад кажете, рецимо: Све, све али занат. Идеја нам јаснија бити не може, а могли сте да за исту ствар употребите грдне речи да бисте је објаснили”.

У тексту „Београдски говорни језик” у рубрици „Београдско огледало”, пун хвале објашњава „нови жив говорни језик” који се појавио у Београду: „Израђен је читав систем убрзаног и сликовитог изражавања. Исковани су не само изрази и облици, него и звучни обрти на читав низ конструкција.” Наглашава да је „ово све извео сам народ, а не књижевници, који су робовали старом епском изражавању, а плашили се новога живота језика као шатровачкога, мангупскога, фрајерскога или вулгарнога”. А затим им и директно замера: „Писци се боје живих обрта као нечега, неосвештанога исувише локалнога, па и наивнога. Међутим, наиван је епски начин изражавања, а нови ритмови и нове говорне мелодије омогућавају нам да боље и разговетније изразимо дубљи и замршенији живот данашњице.”

Писци, препознавши се у Винаверовим есејима, а и они који су се само солидарисали с њима, јавно су га нападали. Он их је лако и очигледно побеђивао. Тако је с јесени 1952. године Бора Дреновац напао Винаверов чланак о песнику Лази Костићу замерајући му што није доказао величину Лазе Костића него је само додирнуо тезе из свог дугогодишњег рада о њему. „Није задатак новинског чланка да тезе доказује до краја. Ја сам то покушао у моме делу о Лази Костићу. То сам дело писао неколико година. Оно је моје животно дело. Оно је мој прилог једном значајном поглављу наше књижевности. Бора Дреновац сматра да ја нисам компетентан за тако шта, он ме подругљиво назива: лингвистом, математичарем, физичарем и песником. У ствари, ја сам математику и физику студирао на Сорбони, лингвистиком се бавим откако сам писац, а писац сам већ преко четрдесет година.”

Каже се да је Станислав Винавер био највише нападани писац. „Нема почетника који не сматра да може да ме у свако доба и у сваком листу или листићу најбаналније нападне. Ја волим полемике, али са мном се не дискутује, мене нападају и негирају. Имао сам великих разочарања, мало званичног успеха код професорског света. Када сам био најискренији приговарали су ми да правим винаверизме. Мени се не даје ни прилике ни простора да објавим своје чланке. Обично ме сматрају за лудог и пустог. Према мени су, најблаже речено, некоректни.”

Кад му је током расправе у Удружењу књижевника Србије, у пролеће 1953. године, некадашњи надреалиста Марко Ристић замерио што говори о роботима и машинама, Винавер се овако одбранио: „Мислим да и једни и други, у ово доба електронских рачунаљки, великих техничких радова и атомских оруђа, сачињавају већи део стварности. Писци који презиру математику и физику, и не схватају довољно језик којим пишу (не схватају довољно у смислу продубљивања његова) - ти су писци данас застарели. Они не схватају динамику наше и светске стварности. По неки пут, они нису чак ни на висини фолклора, то јест прохујалих језичких и психичких техника, које су некада означавале неопходни прилазак тадашњој стварности. Доба које је презирало математику, физику, машине, техничке уређаје, конструкцију и језичне слутње - то је доба прохујало. Писци који то не знају, наивни су, најблаже речено.”

Највећи сукоб између Винавера и писаца конзервативног мишљења, пре свих с Михаилом Лалићем, Миланом Богдановићем и с Марком Ристићем, збио се на Изванредном пленуму Савеза књижевника Југославије у новембру 1954. године. У свом „Београдском огледалу” Винавер је обавестио читаоце да је Пленум трајао четири дана, да су реферати били унапред одређени па је „свака импровизација била искључена”, односно да није било „живих акцената” и да је „недостајала вибрација истинске живе речи”. Напад на свој рад описао је овако: „Када сам, на крају дискусије, затражио реч по личном питању (јер сам био очебрснут као зачетник нашег књижевног метежа, као човек који је унео атоме и теорију релативитета у нашу песничку тематику) тако често ми је одузимао реч у сличним приликама, овај ми је пут, не без два прекида, допустио да се и моје мњење саслуша. То мњење је ишло у прилог модернога великога замаха књижевности на Западу.” Раша Попов, књижевник, сећа се да је тада с колегама студентима уживао док су наглас по ходницима Филолошког факултета читали стенограм Винаверовог одговора на Лалићев напад да је у српску поезију увео атоме: „Парафразирам по сећању: О сурови Лалићу! Зашто си напао Демокрита. Лалићу, Лалићу, за мене је највеће част што си ме прогласио за атомског песника. Немам ја толике снаге колику ми ти приписујеш!” Објашњавајући да је стварност „пуна покрета, суноврата, снова, чежњи, борбе, слутње” па је зато језик, тврдио је Винавер пред својим неистомишљеницима, недовољно средство да би се објаснила „и зато прибегавамо апстракцијама”.

Непуну годину након тог догађаја, у последњем интервјуу, рекао је: „Када ја говорим у Удружењу књижевника нападне ме њих двадесет, ја их све поклопим, а мој говор не изађе у новинама, него само напишу да је Винавер говорио забавно.”

Свим срцем и знањем Винавер је настојао да стваралаштво ослободи прописа и правила. Зато су и разумљива његова реаговања у „Београдском огледалу” на све што је настојало да спута слободу стваралачког духа. Када су крајем 1954. године лингвистички стручњаци окупљени око професора Јована Белића у Матици српској опет одлучили да писање речника српског језика мора да сачека прецизна правила правописа, Винавер је иронично написао: „Уверен сам да нико од мојих читалаца није довољно свестан шта значи да имате посла са правописним фанатицима, цепидлакама и бирократама. Они траже све под конац, мада немају довољно ни калема ни конца, да њима све одмере и домере. Они би били у стању да укину читав писмени и неписмени живот нације све док се не дође до њиховог узор-правописа. Они би забранили људима да говоре, да се воле, да рађају децу све док се не утврди како се пише свака пристојна и скаредна реч нашег језика. Они би забранили читаву и званичну и личну преписку, издавање упутстава, пасоша, исправа и прописа; штампање новчаница; забранили би школе па и дечја забавишта докле се год не буде знало шта ћемо са апострофом и треба ли рећи воћство или воћтво или бундевавство!” А затим подсећа да „ми сви ипак пишемо доста разговетно и Иво Андрић, Бора Станковић, Црњански, Растко Петровић, Настасијевић, Ујевић, да само њих споменем, написаше и под досадашњим правописом, ремек-

-дела са којима нисмо постидни у великом свету! Али свакако би их који правописни фанатик назвао лошим књижевницима, што су реч претци писали са т а не преци.”

У својим преводима, Винавер је открио до тада неслућене могућности и лепоте српског језика. Као да је тиме исказао своју посвећеност и љубав према језику.

Поводом 147. рођендана Ханса Кристијана Андерсена, записао је и следеће: „Ја сам преводио Андерсена годинама, и годинама сам носио у глави и у срцу његове јунаке и јунакиње. Природно је и ја да сам се замислио: Ко ли су и какви су? Не мислим да је моја одгонетка ни најбоља ни коначна, али сам се толико бавио Андерсеном да је она, ипак, један прилог томе питању.” Каже да је преводећи Андерсена осетио „да пре свега треба ући у душу његових личности. Свака бубица, зверчица, пуж и ружа, сваки ту има своју изванредно компликовану душу, са безброј ћудљивих и неодредљивих заокрета. Ту мора да буде стила: да би се сви ти заокрети осетили речима. Ту мора да буде самосвојнога говора: свака личност живи оним што говори на свој особени начин: дугме, перо, метла, исто као и виле, вештице, стари ислужени војници, лабуди, првосвештеници, принцезе, снешко белић, фуруна, напрстак, и плехани војник. Сви су они истинити а ипак пуни ћуди, пуни живота који се не може обухватити формулама. Око свачијег језика трудио сам се месецима. Сваки говори и другима и себи, и сваки изражава много више но што те речи обично казују. Сваки изражава своју суштину, али и изненадне решености које су кадре да судбини дају сасвим други правац. Живот је и правило, и ћуд, инат, мерак и изненађење. Чудо треба дати, код Андерсена, стилски, а не што бисмо празним речима рекли да се догодило. Никад се не зна код Андерсена ни шта ће доћи ни како ће доћи, а кад је дошло знамо да је тако требало да буде. То је вез стилски.”

Многи тадашњи преводиоци нису се слагали с њим. Винавер се, међутим, није поколебао. „Мислим да сам ја остао у праву тражећи у Андерсену пре свега стил, са свим стилским лепотама и ћудљивостима. Свака вила Андерсенова ћудљива је. То зна и наша бајка: створења њена пуна су ћефова, ината и непредвидљивих нагона. Андерсен је за мене пре свега стилиста. Ко нема стила нека га не преводи.”

Франсоа Раблеа Винавер сматра језичким генијем. У тексту поводом 400 година од Раблеове смрти у „Београдском огледалу”, Винавер указује да „велики део његовог смеха не долази само од ситуација, изненађења и тријумфа људских особина над механичким, него долази од самог језика: од оне слободе у игри речима, у игри граматиком и синтаксом” и тиме противречи и свом професору Бергсону. „Рабле влада могућностима свога језика, француског, и тако се утисак игре и слободе код њега пење до већих и пространијих видика, но код било и једног писца света. Рабле је непреводљив, просто зато што тражи од преводиоца исту ту игру с језиком - а ту је игра мало коме дата. Рабле кује речи, барата њима као мађионичар, упућује их где му се прохте и како захте. Отуда она његова беспримерена ведрина и лакоћа: израз је лак и лакши него лак; чини нам се да речи, ето, послују за нас, и да оне сав напор примају на себе место да и ми сами запнемо.”

И, на крају тог текста могућа је одгонетка зашто је Винаверов превод романа „Гаргантуа и Пантагруел” међу најбољим преводима свих преведених књига на српски језик. „Својим преводом Раблеа хтео сам да се одужим своме родном језику, који је диван, крепак и изванредно изразит - и ведро слободан. Без љубави према српскоме, не верујем да би ми превод прешао границе које се морају прећи да бисмо се иоле приближили Раблеу. Превести Раблеа - значи волети Раблеа, али пре свега волети свој језик необузданом љубављу, која једина налази праве обрте: крајње слободе природности и безмерне прикладности. Нападали су ме неки педанти; они верују само у буквалне преводе оваквих ремек-дела, која се у ствари само могу - препевати.”

Можда и као нека врста наравоученија, ево за крај детаља о прошлости и садашњости: „Сматрам да је модеран само онај који је разумео старо, па умео да га одбаци. Ако старо не можете да одбаците онда падате у понављање. А задатак је песника да траже, мисле и говоре. Без компромиса. Сви компромиси у том правцу ми изгледају кобна литерарна политика. Литература мора да одбаци све што је мртво. Напред се иде само са великом литературом која је до краја верна себи.”