Млади Немац, који се враћао с летовања у Корушкој, платио је казну за необичан саобраћајни прекршај. А, ево шта је урадио.

На летовање по алпским селима дошао је сам, али убрзо је стекао верног пратиоца, шестомесечну свињу. Животиња га је као пас пратила у стопу, спавала поред његових ногу и умиљавала се, па је млади човек одлучио да купи животињу и поведе је кући. Кад је за свињу, коју је назвао Соња, прибавио сва неопходна документа и потврде ветеринарских установа, убацио је ствари у кола, животињу на седиште поред себе и кренуо кући.

Брзо је стигао до аустријско-немачке границе. Цариници су само летимично погледали возило и пружена документа и руком му показали да настави вожњу. С друге стране граничног прелаза такође су га сачекала службена лица. Један од њих строго га је гледао. Дуго је ишчитавао сва документа, поготово Соњина, а онда му је исписао казну за саобраћајни прекршај.

„На седишту сувозача”, писало је у пријави, „противно правилима, налази се малолетник стар тек шест месеци”.

Свакакве пријаве стижу представницима закона свуда у свету. Људи се свакодневно жале и траже заштиту или помоћ суда. Ипак, један судски поступак који се пре неколико година водио у Гетеборгу, у Шведској, надасве је необичан. Тужбу су, један против другог, поднела господа Герит и Ленхарт.

Господин Герит огласио се први. Он је надугачко описао муку која га је натерала на овакав, како је навео, неминован корак.

Господин Герит живео је као самац, у изнајмљеном стану. Али, годину дана колико је већ ту живео имао је осећај да тај простор с њим дели још неко, тачније, само купатило. Сваки пут кад би ујутро ушао у купатило чинило му се да није сам и да га неко посматра. Често је чуо тихе шумове и лагано пљускање воде, налазио мокре трагове по плочицама, али никада никога није видео.

Кад је у очајању већ помислио да је почео да луди, најзад је на делу ухватио незваног посетиоца. Једног јутра се успавао и кад је, нагло укључивши светло, утрчао у купатило, угледао је велику боу како излази из WC шоље. Изненађен и уплашен, господин Герит је вриснуо, а змија се повукла у дубину канализационе цеви.

Сазнање да је од тренутка кад се доселио у купатилу имао опасног гмизавца било је застрашујуће, па је господин Герит то одмах обзнанио свима у згради наводећи да ће случај пријавити властима. Међу окупљеним станарима био је и господин Ленхарт који је изјавио да је боа његов кућни љубимац и потпуно безопасна.

Сазнавши то, господин Герит тужио је свог комшију за ометање приватности. Али, убрзо по тужби добио је позив од суда да се јави као окривљени.

Тужио га је господин Ленхарт наводећи да је његов комшија својим вриском толико уплашио сироту животињу, која је била у својој уобичајеној „јутарњој шетњи” кроз заједничку канализациону цев, да се она више није вратила кући.

Како је виновник тужбе и противтужбе нетрагом нестао, судски спор је остао нерешен.

Већ више од десет година један дечак из Корновала у Великој Британији - ћути. Везу с другим људима одржава искључиво путем писама и цедуља. Малом Бену било је само три године кад је рекао мајци: „Уколико ме будете одвели на операцију крајника, у животу више нећу проговорити ни једну једину реч, вама за инат!”

На жалост, управо тако је и било. Родитељи су повели Бена у болницу и он више никада није проговорио. И родитељи и лекари све су покушали да га натерају да проговори, али се дечак држи свог завета. Лекарска дијагноза гласи: селективни мутизам, односно - ћутање. Овај поремећај јавља се ретко, код особа које нису у стању да говоре уколико немају потпуно поверење у оне којима се обраћају.

Једна тридесетогодишња пијана дама из Милана возила је педесет километара аутопутем, али у супротном смеру! Пијаног бог чува, каже изрека која се потврдила и у овој прилици. Јер, пијаној госпођи ништа се није догодило! Сви су на време некако успели да јој се склоне с пута. Подразумева се да она није ни приметила шта се заправо догађа. Један од пренеражених возача коме је својом „пандом” хрлила у сусрет пријавио је догађај полицији. Они су је сачекали у близини Парме. Сместа су је одвели у тамошњи завод за душевне болести.

Мирела Олива из Пескаре дошла је у ресторан и стала на вагу која је показала да Мирела има 116 килограма и 500 грама. Кад је после доброг залогаја изашла из кафане, имала је четири килограма и 900 грама више, односно 121 килограм и 400 грама. Енрико Елевеци угојио се још више те вечери у истом ресторану: ушао је са 154 килограма и 700 грама, а изашао са 159 килограма и 800 грама. У ствари, Мирела и Енрико победници су такмичења под називом „Вечера за стокилаше” које се одржава у једном ресторану у Болоњи. На такмичењу ко ће више појести сваке године учествује између тридесет и педесет стокилаша.