Само неколико детаља о животном путу Максима Арера довољно је да објасни зашто на крају његових дела не стоји његова биографија, већ наслов „Загонетне Арерове биографије”. Овај филозоф није рекао у којој је вероисповести крштен, зашто је у 37. години променио презиме у Димитријевић, зашто своју докторску дисертацију није објавио на српском језику, те је писцу поговора остало веома мало (непоузданих) података.

Потребно је много претрага по прашњавим књигама и архивима да би се сложиле коцкице које чине живот овог занимљивог човека. И поред истраживачког рада, Арерова (био)библиографија остаје „табула раса” последњих 30 година његовог живота. Губи му се сваки траг у Србији, престаје са службом, нема ниједног потписаног текста ни у страној ни у домаћој штампи, а од 1916. године нико није могао да потврди да је Максим уопште жив. Ипак, ако је веровати званичним документима, најутицајнији српски филозоф умро је крајем 1936. године и сахрањен је у Београду.

„Филозоф Максим Арер изненада се појавио на београдској филозофској сцени 1897, одиграо једну од запаженијих улога наредне 1898. године, да би крајем исте године попут комете ишчезао из нашег града, земље и филозофије. Због поменуте запажене улоге он је незаобилазан када се говори о београдској филозофској сцени с краја 19. века, али због оскудних биографских и библиографских података о овом филозофу он је дуго спадао међу најтајанственије ликове новије историје српске филозофије.” Овим речима Илија Марић, професор на београдском Природно-математичком факултету, започиње „Загонетне Арерове биографије”, чудећи се што га колеге не помињу ни у једном свом делу. У трагању за било каквим наговештајем Арерове биографије, претражио је чак и фусноте тада најпознатијих филозофа и педагога и остао празних руку. Први рад који је озбиљније посвећен Максиму Ареру објављен је 1994. године - више од 120 година након његовог рођења.

Но, за вео тајновитости добрим делом заслужан је и сам филозоф. У свега неколико реченица о себи, које је навео као прилог својој докторској тези, није написао ни име мајке, ни у којој је вери крштен. Књига рођених сведочи да је МаШимилиануса Аррера на свет донела Катарина Арер, рођена Бауман, а да му је отац био чиновник Франц. Поред старијег брата Димитрија Ђорђа, Максим је имао и млађу сестру Аделу која је касније прешла у православље и постала Анђелија. Према књигама из цркве Криста Краља на Врачару, Франц и Катарина били су католици, па је и њихов средњи син с непуне две године вероватно примио исту веру. Књиге даље наводе да је Максим завршио основну школу и гимназију у Београду, али судбина је хтела да му 1888. године умре отац. Од тог тренутка старање о њему преузео је Францов шеф Ђорђе Вајферт, тадашњи гувернер Краљевске српске народне банке. Захваљујући њему, Арер је завршио прву годину студија на Филозофском факултету Велике школе, а потом прешао на Бечки универзитет. Тамо су га одушевила предавања Франца Брентана с доказима о постојању бога, па је одлучио да у Лајпцигу студира филозофију.

После осам семестара, Максим је одбранио докторску дисертацију из експерименталне психологије „О значају конвергентних и акомодационих покрета за опажање дубине”. Мада за неупућеног наслов звучи потпуно невероватно (читати - несхватљиво), оглед је у основи веома једноставан. Посматрач седи иза заклона и кроз затамњену цев посматра удаљену равну белу позадину. У видном пољу су две танке црне нити које су спуштају управно на центиметарску скалу. Учесник у огледу најпре посматра први призор, а затим се нити помере и посматрач поново треба да гледа кроз цев и одреди удаљеност. Затим је потребно да упореди удаљености...

Чак и они који су учествовали у овом огледу и касније се бавили науком, забележили су да је ово „студија коју ће они који се буду занимали за ову ствар свакако морати да узму у обзир”. Колико је у то време била уважена ова дисертација говори и податак да је, иако обимна, у целини штампана у Вунтовом часопису „Пхилосопхисцхе Студиен”. Након докторске тезе Љубомира Недића ово је други рад неког српског филозофа који је штампан у тако угледном часопису. Данас важи за „најцитиранији и највише дискутован рад” неког нашег аутора из 19. века.

Максим се вратио у родни град 1897. године као доктор филозофије. Неколико дана након што је распаковао ствари, почео је да тражи посао као предавач и већ почетком следеће школске године радио је у Другој београдској гимназији. Како се чувени професор Недић у то време разболео, доктор Максим Арер добио је место предавача, доцента логике на Великој школи. У поређењу са својим колегама, које су се по неколико година бориле за то место, Арер је некако с лакоћом дошао до доцентског кабинета.

Линија живота на длану Максима Арера очигледно је ишла управо оним путем који је сањао. Имао је леп посао који је волео, почео је да сарађује и с филозофима из своје земље и да објављује чланке у новинама на српском језику. Схватио је да би у тадашњој Србији требало радити на унапређењу филозофије, па је с групом истомишљеника основао прво филозофско друштво код Срба под називом „Философско-педагошко друштво”. Арер је био изабран за председника иако није био Србин. Вести у новинама које су објављене тим поводом наводе да је задатак друштва да „на српском језику развија философију и педагогију и прати све друштвене појаве које би биле у вези с педагогијом или философијом”.

Међутим, невоље су почеле 1898. године кад је донета уредба по којој у гимназији могу да предају само професори, али не и обични предавачи. Како Арер није положио професорски испит, а Просветни савет му није дозволио да га накнадно полаже, доктор филозофије морао је да напусти место гимназијског наставника. Да све буде још грђе, доценти у то време нису имали плату, него су били запослени у гимназији и од тога су живели. Арер је отишао у Будимпешту за писара друге класе Краљевог генералног конзулата. Био је то ударац који је означио разилазак пријатеља окупљених у Философско-педагошком друштву.

Максим није хтео да се помири с тим да ће прелазак у дипломатију прекинути његово бављење филозофијом. Зато је две године касније писао Министарству просвете с молбом да му помогну око финансирања превода и издавања „Физиолошке психологије” познатог римског професора Серђија. Министарство је одобрило посао, али документа у архивима и библиотекама ћуте о томе да ли је превод икада завршен.

Арер је напредовао и у дипломатској служби - прешао је у Беч као секретар посланства, потом је радио као конзул, да би завршио као начелник Министарства спољних послова. Кратке одреднице у енциклопедији кажу само још да је 1908. године променио презиме у Димитријевић и да је био ожењен Адом. Јасно је да су Максимове колеге из тог времена љубоморно ћутале о њему јер, док је он с лакоћом добио запослење и градио каријеру, они су по неколико година тапкали у месту. Зашто је најутицајнији српски филозоф оставио толико мало података о свом животу остаје тајна и кад се обрише прашина са свих архивских списа.