Човек је опет стигао у станишта сејући уништење где год је пролазио. Ђололо, од милоште зван Стари, тргао се из сна пробуђен буком која је пратила долазак људских Летача. Као најстаријем, како у ближој тако и даљој околини, искуство му је било најшароликије и најразноврсније, али ниједна ствар, ништа што је доживео током свог метузалемски дугог живота, није било овако потресно.

Збуњеност, страх, осећај да си захваћен бујицом и да ништа што учиниш неће променити чињеницу да не идеш никуда осим тамо куда те она носи, били су нешто што је свако биће у селу осећало овога тренутка. Ђололо је то јасно видео у њиховим мислима. Посматрао је малене живуљке које су се у самртном страху повлачиле пред Људима иако нису биле у директној опасности. Покушао је да их умири, пошаље мисли охрабрења, али њих је било много, Човек је био сувише страшан, а он усамљен у својим покушајима и стар. Полако је западао у апатију.

Био је стар, чак и по мерилима његове врсте, и био је веома уморан - уморан од све чешћих напада који су продирали све дубље и дубље, од гледања како се зона људске доминације шири док његови ближњи бивају однесени Човековим грамзивим прстима. Али, највише од свега, био је разочаран - сваки покушај комуникације с Људима показао се јаловим, сваки вапај наилазио на глуво ухо.

Ђололо се добро сећао дана кад је Човек спустио своје колосалне металне бродове на његов свет; јасно се сећао одушевљења с којим су сви Мудри (заједно с њим) примили вест о доласку туђина и знању које је морало проистећи из додира с њима. Зар је ико могао да претпостави да ће посетиоци бити глуви, а стечено знање толико горко и болно? Поимање универзума била је тежња његовог народа, схватање света који их окружује једини циљ у њиховим животима, али питање је било да ли се мука коју је његова врста уложила у разумевање тог чудног створења, напор милиона јединки да се Човекове мисли и побуде разумеју, заиста исплатио.

Будући крхко биће, Човек је покушавао технологијом да отклони недостатке које му је природа у изобиљу подарила. Ђололо још није видео направу која може да отклони кратковидост ума или духовно слепило. Лишени Светла да им покаже пут, Људи су пипали у мраку крећући се неком својом хаотичном путањом и рушећи све што дотакну током свог жалосног путешествија.

Али, Ђололо их никада није мрзео иако су нанели велики бол (и наставили то да чине) и њему и његовом народу. Сматрао је да се његова раса уздигла изнад тако приземних осећања. Није осетио ни трунку мржње чак ни кад се њихов Летач зауставио тик изнад њега и испалио своје хватаљке у његово тело шаљући таласе бола који су претили да преоптерете његову свест. У том тренутку, све што је осећао било је сажаљење, и нада: нада да ће једнога дана Човек отворити очи, пронаћи прави пут и коначно одрасти.

Последња ствар коју је помислио - а потом и одаслао у свим правцима - док је летео напред, све даље и даље од места које је звао домом и док је, ума обрваног болом, осећао како живот полако али сигурно напушта његово тело, била је реченица која представља најдубљу срж, саму суштину постојања и животне филозофије њега и његове врсте: „Разуми, и у разумевању расти”.

Вилин коњиц споро је кружио небом у потрази за новом метом. Носио је троје људи: пилота, задуженог за управљање возилом, ловца, који је контролисао хватаљке и механизме за пренос терета, и надзорника, особу која је бирала мету и управљала експедицијом.

„Требало је раније да зађемо дубље у шуму - види их само колики су! Џеки, лутко, обрни још један круг али мало спорије - мислим да сам видео правог капиталца. Тамо, у сектору 035! Мики, видиш ли га? Огроман је.”

„Бокца ти, Хенри”, запањено продахта Мики, „толиког пламенца још нисам видео.”

„Хоће ли сајле издржати?”

„Без проблема. Али биће ми стварно жао да га ишчупамо.”

„Жао или не, чупамо га. Ако га ми не чупнемо, Ханс или Кипис ће то сигурно урадити. А не бих волео да ти клипани добију бонус уместо нас. Зато, Џеки, лутко, нагари јаче.”

„Хенк, још једном ме назови лутком и кунем ти се”, поче Џеки док је окретала Летача и пуном брзином га возила ка назначеном месту, „има да те избацим правац кроз ваздушну комору при пуној висини и брзини лета.”

Зауставили су се изнад одабраног дрвета и чекали да Мики обави свој део посла. Пре него што је преузео контроле, Мики је дубоко удахнуо и покушао призор пред собом дубоко да уреже у своје сећање. Пламено дрво, у сленгу сакупљача познато и као пламенац, било је нешто најлепше што је икада имао прилике да види - гледање шуме која се налазила пред њим, посматрање како снажни поподневни ветар њише њене крошње и чини да изгледа као да је захваћена пожаром, будило је у њему осећања која није могао да опише. Топлина око срца, одсуство стреса, потпуни спокој ума и духа? То једва да би загребало површину... Кад је рекао да мрзи овај посао, Мики није лагао - нарушавање овакве лепоте било је светогрђе и чинило је да се осећа одвратно, нечисто, попут убице.

Али, серум справљен од сока пламеног дрвета лечио је све познате болести, продужавао је живот и био најскупоценија ствар у познатом свемиру. Без њега, Човеков живот био би мучан и тегобан и милиони људи широм Колонија умирали би од болести. И зато је, уз гласан шкргут зуба и проклињање самог себе, увек изнова узимао контроле у руке и радио свој посао. Пре него што је почео, урадио је дијагнозу опреме, подесио је за екстремне терете. Завршивши, изабрао је погодна места на стаблу и испалио хватаљке. Проверио је сензоре, урадио симулацију и дао Џеки знак да крене. „Али полако, цуро, не бих да останем без сајли”, додао је у шали.

Поменуте сајле се затегоше, сложена машинерија зашкрипа али дрво поче да излази из земље. Кад су га потпуно ишчупали, Мики покрену моторе који су дрво поставили у водораван положај, а затим спусти заштитне плоче које ће га држати у том положају у току лета.

„Свака част Мики, момче!”, задовољно рече Хенри. „Џеки, срце, вози нас кући.”

„Разуми, и у разумевању расти”, тихо прозбори Мики док је, погледа замагљеног сузама, посматрао пламтећу шуму која се губила у даљини.