Можда ће једно од највећих открића у науци бити ако се докаже да је све што нас окружује међусобно повезано. Квантна теорија давно је предвидела чудесну врсту везе коју је један од њених оснивача Ервин Шредингер назвао квантна увезаност (Ьуантум ентанглемент). Али, њено постојање толико је страно свету у коме живимо и нашем искуству да је већина научника веровала да је занимљива само за теоријска разматрања и да је једино могућа у микроскопском свету елементарних честица. Однедавно овакво гледиште почело је да се мења.

У прилог томе иду недавно изведени огледи у којима су брижљиво припремљени атоми остали у вези и када су раздвојени неколико километара. За неке стручњаке био је то додатан разлог да предложе смелу теорију којом очигледну сличност између живих бића покушавају да објасне квантном увезаношћу. Мисли се на сличности у грађи ћелија, ДНК, органа и мозга, међу различитим врстама. Други научници помоћу увезаних честица присутних у мозгу настоје да протумаче нашу свест и рад мозга. Они доводе у сумњу гледиште већине стручњака да је мозак само једна врста машине, сачињен од велике гомиле неурона и наслућују да постоји нешто више - да је мозак квантни рачунар. Појединци чак предлажу да је цела васиона један самоувезани објекат! Хоће ли се на крају показати да она није налик великој машини, већ пре великој мисли, информацији?

Из више разлога многи истраживачи сматрају да се савремена физика данас налази на великој прекретници, као што се пре више од сто година налазила класична физика. Тада је требало објаснити неразумљиве појаве, фотоелектрични ефекат и зрачење црног тела, из чега се, као последица, родила квантна теорија. Сада, кад је квантна механика чврсто у седлу, постепено се увиђа какве би дубоке последице могло да изазове потпуно разјашњавање квантне увезаности. Хоће ли и оно донети велики преокрет?

Да се пажња појединих стручњака усмери у правцу квантних појава заслужне су и појаве које упркос многобројним различитим покушајима кроз историју ни до данас нису ваљано објашњене. Ту најпре спадају интуиција, телепатија, видовитост, па и деловање наше свести. Постоји мноштво примера из свакодневног живота који не могу да се објасне простим деловањем наших чула. На пример, многима се понекад догађало да кад зазвони телефон знају ко их зове и пре него што су подигли слушалицу. Или, зар нам се бар једном није десило да помислимо на неку особу, па је потом сретнемо на улици? Значи ли то да су наши умови увезани? Познати су и огледи с псима који су могли да предвиде тачну путању којом ће се њихове газде вратити с посла. Или огледи с кунићима који су лакше налазили путеве из сложенијих лавирината јер су користили искуства претходних кунића. Ипак, у јавности је мало познат случај два руска космонаута који су провели шест месеци на орбиталној станици „Мир”. Јер, оно што су тамо доживели било је толико необично да су то дуго држали у тајности. Бојали су се да ће њихови претпостављени посумњати да су сишли с ума. Обојица астронаута су, у различитим тренуцима, на јави и у сну, доживели невероватна стања свести. Често су осећали као да су нека друга људска бића, ванземаљци или да су чак диносауруси! Ови доживљаји били су врло уверљиви и детаљни. Чули су и различите гласове, наређења, а могли су да предосете и кварове на својој свемирској станици, јер су се касније они заиста догодили. Астронаути су имали јасан утисак да све ове чудне информације потичу однекуд ван њих самих. Другим речима, да су они само објекат и део једне непрекидне целине.

За приличан број људи чак ни овакви догађаји нису велико изненађење јер многи верују у постојање парапсихолошких појава. Али, током последњих година догодило се нешто што надилази веровање појединаца. Све више је озбиљних стручњака који их не виде као превару, последице халуцинација или душевних болести, већ настоје научно да их објасне. Да би расветлиле злочине код којих нема довољно доказа, полиције неких земаља користе „видовњаке” или „профајлере”, нарочито осетљиве (екстрасензитивне) особе. Ови посебно обдарени људи најчешће морају да дођу у додир с неким предметом с места злочина. Онда су некад у стању да прикупе податке који не могу да се добију преко уобичајених просторно-временских података. Ако је предмет био у присуству особе о којој се траже подаци, по квантној теорији историја догађаја предмета и те особе укрштају се. Предмет „памти” не само уобичајене просторно-временске податке, већ и сва квантна стања кроз која је пролазио. Зато, ако дође у додир с предметом, обдарена особа може да извуче и податке о траженој особи. Претпоставља се да се можда нешто слично догађа и код паса трагача мада је уобичајено тумачење да ове животиње имају само изоштрено чуло мириса. Сматра се да би квантне појаве могле да буду и носилац инстинкта код животиња. Осим тога, неке обавештајне службе потајно користе овакве натприродне способности људи не би ли откриле поверљиве податке непријатеља.

У новим теоријама, поред квантне увезаности, користи се још један квантни појам: „поље нулте тачке”. Крајем 19. века Мајклсон и Морли извели су оглед чија последица је било одбацивање постојања етра у целом „празном” простору васионе. Закључено је да се између свих небеских тела налази само вакуум. Квантна теорија оживела је етар у виду поља нулте тачке. У пољу нулте тачке где владају квантне флуктуације, честице и античестице, виртуалне честице, непрестано се појављују и нестају. Очигледно је да међупланетарни, међузвездани и међугалактички простори нису празни. Јер, наглашавају неки стручњаци, како нешто што је сасвим празно може да буде закривљено? По њима, поље нулте тачке прекрива целу васиону и можда је темељ на коме почива цео појавни свет, она крајња стварност из које све произлази и у коју се све враћа. Све податомске честице (протони, кваркови...) сливају се у огроман океан енергије. Овај океан подржава све што постоји у васиони тако што одржава равнотежу тачним и правовременим одавањем и примањем енергије. Према овом гледишту, ништа у васиони не постоји засебно, све је повезано у мрежу догађања. Зато све што чинимо делује и на цео свемир, али и обрнуто - све што се догађа било где делује и на нас. Слично нам каже и јеврејска Кабала својим појмом Аина из кога све потиче и коме се све враћа или индијска духовна баштина која говори о Акаши - темељу свемира, у којој је записано све што се догодило, што се догађа и што ће се догодити. Наука Запада, у основи материјалистичка и механицистичка, почела је да се мења прихватајући могућност да су и оваква, источњачка гледишта, можда тачна. Заправо, постоји за сада мали научни покрет који покушава да докаже да је све што постоји - и прошлост и садашњост и будућност - записано у чудном пољу нулте тачке.

Али, како је уопште могућа ова веза између квантног и великог света, кад је управо то камен на који се спотакла савремена физика? Неки стручњаци предвиђају да би мост између ова два света, једног у коме суверено влада теорија кванта и другог у коме је неприкосновена теорија релативности, могао да буде квантни холограм - замишљена квантна појава, чуднија од свих постојећих. Одашиљање и упијање кванта свих физичких објеката на нултој тачки (на нула степени Келвина) теоријски је добро заснована појава. Нове теорије ово гледиште продубљују сматрајући да би ово поље могло да буде основа која омогућава постојање квантног холограма, и то на свим температурама. Јер, мада се огледи с квантним честицама изводе под строгим условима температуре и притиска, неки истраживачки радови с функционалном магнетном резонанцом (фМРИ) показали су да таква ограничења изгледа нису увек неопходна.

Да бисмо лакше разумели о чему се ради, подсетимо се прво шта је холографија. То је она необична појава која почива на особини светлости да може да се понаша као талас на води. Холограм се добија нарочитим поступком, у посебним уређајима, чији најважнији део је ласер. Помоћу ласера сними се светлосни талас на филм, при чему се добије низ светлих и тамних линија (које и саме личе на талас). Линије су настале после слагања таласа два светлосна снопа. Једног који је пре него што је пао на филм осветљавао предмет и другог који је заобилазним путем доведен на филм да се сретне с првим. Ове линије веома су танке јер их има и до неколико хиљада по једном милиметру филма. Али, њихов број, густина и облик носе све податке о трећој димензији предмета. Ови подаци много су потпунији од података које можемо да добијемо уобичајеним осветљавањем предмета. Зато, ако се овако добијени филм обасја светлошћу, може да се види (реконструише) тродимензионална слика предмета.

Квантна холографија сасвим је нова замисао која у холографију уводи квантну увезаност (ентанглемент). То заправо значи да би квантна холографија, уколико постоји, требало да користи честице попут парова повезаних фотона. Наиме, кад се у нарочитом поступку од једног фотона добију два, квантна механика је предвидела да ће њихове особине бити међусобно повезане („корелисане”). Сваки фотон увезаног пара има особине (као што су моменат или поларизација) које су непознате док се не изведе мерење на једном или другом фотону. Кад се особине једног фотона измере, тренутно постају познате и особине његовог увезаног парњака, без обзира на то колико је удаљен од првог. На пример, ако једном фотону измеримо стање поларизације, онда ће и други фотон тренутно постати исто поларизован. Како је ову, по Ајнштајновим речима аветињску, појаву (која се, међутим, показала стварном) могуће повезати с холографијом? Ево једне замисли. Могуће је да се направи квантни холограм скривеног предмета, под условом да се осветли увезаним фотонима. Једним од два снопа (корелисаних) фотона кроз узан отвор осветљава се предмет који се налази у шупљини непровидне лопте (зато овај светлосни зрак никада неће моћи из ње да изађе). Други сноп фотона не улази у сферу, већ ће пасти на један мерач. Затим се мере времена доласка једног фотона на унутрашњу површину сфере (пошто се одбио од скривеног предмета) и другог, корелисаног, који се креће ван сфере. Квантна механика каже да би тада у функцији која говори о степену повезаности ова два фотона била садржана потпуна информација о (скривеном) предмету, на исти начин као што је то случај код обичног холограма.

Особеност холограма да може да покупи највише података о неком предмету вероватно је и зачела замисао да би квантни холограм могао да буде веза између микро и макро света. Поготово што он (теоријски) може да покупи и податке који су скривени, недоступни уобичајеним поступцима. А васиона је, према заговорницима нове теорије, пуна таквих, нама скривених података. Истраживања неких стручњака наговештавају да делфини, слепи мишеви, рибе, муве, птице, па и људи - на холографски начин обрађују податке добијене помоћу својих чула. Делфини и слепи мишеви, наводи се, праве холограме одашиљући звучне таласе (референтне и таласе објекта), које после одбијања од предмета обрађују у својим нервним ћелијама. Постоје назнаке да се код људи одигравају холографске појаве и на ћелијском и молекуларном нивоу. Наш мозак је моћан паралелни рачунар. Владајуће гледиште описује његов рад само кроз проток класичних података и енергије кроз централни нервни систем и сам мозак. Нове теорије заговарају да упоредо (паралелно) с класичним просторно-временским подацима у живим организмима постоји и резонанца квантних података. По њима, квантни холограм је и начин на који ДНК учи. То јест, еволуција не настаје насумичним мутацијама и прилагођавањем природној средини, већ тако што ДНК учи користећи повратну везу с околином (учење на грешкама)! Чињеница да су квантни подаци свеприсутни у природи води ове стручњаке ка закључку да се квантни холограм може назвати и „мозгом природе”.

Да ли је квантни холограм заиста појава, односно поступак који све повезује? Уколико би се показало да је овакво предвиђање тачно, једна од најважнијих коцкица која сада недостаје да би се склопила слика васионе нашла би своје место.

„На рубу смо још једне револуције у нашем разумевању васионе: можда чак и веће од оне која је најавила атомско доба”, каже Артур Кларк, чувени писац научне фантастике.