 | ||||||||||
| ||||||||||
| ||||||||||
| ||||||||||
 |
||||||||||
 |
||||||||||
 |
||||||||||
 |
||||||||||
 | ||||||||||
| ||||||||||
|
||||||||||
| ||||||||||
Како је освојен Београд 1941. године Преко реке и у град Дипломац факултета из Вилмингтона, мастер филозофије и доктор историјских наука Колин Хитон јануара 1998. године у часопису „Други светски рат”, под називом „СС капетан Фриц Клингенберг и заузеће Београда”, објавио је романсирану верзију окупације наше престонице. Неколико месеци касније, и код нас се појавио некритички превод Хитоновог дела под редакцијским насловом „Како је Београд освојило седам пијаних Шваба”. Хитон је, у суштини, неколико сати истргнутих из трагичне историје града претворио у узбудљиви холивудски сценарио пун пуцњаве, пића, згодних девојака, јунаштва и кукавичлука...
Главни јунак приче Фриц Клингенберг започео је каријеру с амбицијама да на универзитету у Ростоку студира друштвене науке, те дипломира историју. У двадесет другој години пребацио се у СС јункерску школу у Бад Телцу, завршио је и започео каријеру СС официра у „заштитној” („В”) дивизији, која је 1941. године престројена у Другу СС дивизију „Рајх”. Клингенберг је готово читав рат провео у саставу СС дивизије „Рајх”. Током службовања, задобио је углед делотворног, способног и сналажљивог заповедника који брине о људима. Убрзо по доласку у Југославију, Клингенберг је унапређен у чин капетана и дата му је команда над мотоциклистичком извиђачком јединицом одговорном за прикупљање обавештајних података и одржавање везе с позадинским јединицама. Током 11. априла 1941. године главни путеви према Београду били су непроходни, те тенковске јединице нису могле да наставе без инжињеријске подршке. После неколико сати осматрања рањеног града с друге обале Дунава, Клингенберг је веровао да је Београд, због метежа проузрокованог бомбардовањем, зрео да му падне у шаке. У том тренутку, један од његових људи нашао је напуштени моторни чамац. Узимајући са собом само једног поручника и неколико војника, СС хауптштурмфирер започео је прелаз реке. Пут је био крајње опасан јер се од истопљеног снега и обилних киша набујала водена маса незадрживо ваљала, претећи да потопи претоварени чамац. Након искрцавања на десној обали Дунава, Клингенберг је чамац с двојицом војника упутио натраг, са задатком да пре заласка сунца доведу још војника. При повратку, међутим, чамац је наишао на потопљену препреку и потонуо. Тако је капетан са шесторицом људи остао на београдској обали са ограниченим резервама хране и муниције, потпуно издвојен од сопствених снага. Напредујући дуж пута, ова група изненада је наишла на два камиона и један аутобус са двадесетак југословенских војника. Међу њима се налазио и пијани немачки туриста с одређеним знањем српског језика. Затеченог бомбардовањем, југословенски војници су га ухапсили као шпијуна и требало је да буде стрељан.
Есесовци су их све заробили и продужили, користећи заробљенике и њихове униформе како би прошли југословенске контролне пунктове. После уласка у предграђе Београда, Немци су улетели у двочасовно пушкарање. На крају су одвезли у град своја заплењена возила, на којима је било много рањених заробљеника, укључујући и беспомоћног туристу. Правим чудом нико од есесоваца није био рањен током борбе. Једини „губитак” био је у томе што је један војник пао и угануо зглоб. Немци су били запањени што их нико није напао у граду. Цивили су ишли својим послом као да се ништа није десило. Нешто после 17 часова тог 12. априла, Клингенберг је наредио поручнику Хансу Хосфелдеру да подигне немачку заставу. По капетановим наређењима, есесовци су почели надмено да се крећу по граду у патролама дајући становништву до знања ко је сада власт. Прича за малу децу Градоначелник Београда, обучен у одговарајуће свечано одело и окружен градским званичницима, дошао је код Немаца. После питања о томе шта се дешава, распитивао се о условима предаје. Клингенберг је рекао градоначелнику да је он истурена јединица испред неколико тенковских СС дивизија, и ако радио-путем не достави одговарајуће информације, „Луфтвафе” ће наставити да бомбардује град. Градоначелник је насео на трик и после једночасовног разговора с Клингенбергом отпочео је с неопходним мерама у циљу предаје града. Тада је, као по наруџбини, ескадрила немачких авиона извиђајући надлетала град, што је Клингенберг лукаво искористио. Војници и градска полиција прихватили су да положе оружје у замену за обуставу даљих немачких напада. Југословенска војска сакупила је своје оружје на градском тргу, а Клингенберг је, заједно с градоначелником, пописивао људство. Затим је наредио свим заробљеницима да се сместе у четири највећа хотела и поставио немачку стражу испред сваке зграде. Шачица Немаца тако је заробила више од 1300 војника и заузела град од 200.000 становника, тако рећи без испаљеног метка. Клингенбергови људи сместили су се у најбољем градском хотелу. Нагомилали су боце вина и оружје, а двојица војника изгубила су се с домаћим девојкама.
Исте вечери, претходница дивизије „Рајх” коначно је ушла у град очекујући жестоку битку. Нису се обазирали на радио-поруке које су примили да се град предао, верујући да је то непријатељска обмана, односно покушај да се немачке јединице увуку у клопку. Претпостављало се да је Клингенберг са својим људима допао заробљеништва, мучен и принуђен да преда шифру потребну за прописно успостављање радио-везе. Командант 45. корпуса толико је био љут што није добио обавештајне податке да је запретио Клингенбергу ратним судом ако га нађе живог а заробљеног. Остали делови дивизије „Рајх” и придодате пешадијске јединице „Панцергренадира” ушле су у Београд у пуној снази, следећег дана. Уместо снажног отпора, грађани су их дочекали вином и сиром. Југословенски заробљеници били су регрутовани да би ојачали немачку одбрану у случају каквог герилског напада. Тужно, али кад је градоначелник сазнао да је био надигран, извршио је самоубиство. У почетку, немачка Врховна команда није веровала да је град заузет. Било је, чак, речи да Клингенберга треба стрељати што покушава да изиграва јунака. Било је потребно дводневно саслушавање, и лично уверавање генерала Паула Хаузера како би се Берлин убедио да је све у реду. Колин Хитон, на крају, пристрасно и задивљено закључује да је „Клингенбергово дело надахњивало новим духом немачке војнике који су уздигли храброст изнад свега другог. Прича која се ширила о Клингенберговом подвигу помогла је да се створи мит о немачкој непобедивости, нарочито кад су у питању СС јединице”. Шта је, у ствари, права истина о шачици Немаца који су заузели Београд? Прича за историју Истога дана кад је у Београду оборена влада која је потписала Тројни пакт са Силама осовине, Адолф Хитлер је сазвао Генералштаб и издао „Директиву 25” - наређење о уништењу „непослушне државе”. До вечери 27. марта већ је разрађен план напада - против 31 југословенске одређене су 52 немачко-италијанско-мађарске дивизије, те 2236 авиона. Из више разлога, главна мета напада требало је да буде Београд.
Основна замисао била је да се престоница прво уништи ваздушним ударима а потом, продором брзих моторизованих снага 2. и 12. армије, што пре и физички поседне. Предвиђено је да Оклопна група бр. 1 фелдмаршала Евалда фон Клајста, те 14. оклопни корпус, с 11. тенковском дивизијом генерала Лудвига Кривела као ударном песницом, Београд нападну правцем Софија - Ниш - Велика Плана - Гроцка - Авала. Друга СС моторизована дивизија „Рајх” обергрупенфирера Паула Хаузера и пешадијски пук „Велика Немачка” пуковника Вилхелма-Хунерта фон Штокхаузена, иначе у саставу 41. оклопног корпуса 12. армије, јурнули би ка престоници из североисточног Баната, правцем Темишвар - Вршац - Алибунар - Панчево. Коначно, 8. тенковска дивизија генерала Валтера Нојмана-Силкова, из састава 46. оклопног корпуса 2. армије, продрла би од Велике Кањиже до Београда правцем преко Осијека, Сремских Карловаца и Земуна. Како би трупе усагласиле време упада у Београд, 46. корпус започео је продор преко границе 6. априла ујутро. Оклопна група 1 и 14. корпус покренути су 8. априла у 5.20 часова, док је 41. корпус, као најближи циљу, преко банатске равнице кренуо тек 9. априла. Иако је југословенска влада 3. априла 1941. Београд прогласила отвореним, небрањеним градом, само три дана касније, у недељу у 6.45, „Луфтвафе” је започео крвави пир над престоницом. На град је 6. априла у четири наврата сручено хиљаде бомби свих типова. Користећи пламене језике као репере, уследило је ноћно бомбардовање између 6. и 7. априла, те још једно дневно, 7. априла. Град је остао без струје и воде, с пожарима који су гутали читаве квартове, са стотинама порушених зграда и хиљадама погинулих недужних цивила. После почетне панике и масовне евакуације у околна места, међу грађанима је завладала апатија. У мраку, без воде и довољно хране, без крова над главом, с несахрањеним жртвама расутим по улицама, утучено су чекали даљу судбину. Трупа у граду није било а све команде и установе одмах су евакуисане. Не наилазећи на већи отпор југословенских снага, 8. тенковска дивизија већ 12. априла, у 2.30 ујутро, освојила је Сремску Митровицу, рано по подне била је у Руми, а непосредно након 17.00 часова чело дивизијске колоне протутњало је улицама Земуна, осмотрило рушевине железничког и друмског моста, те започело запоседање града. Фелдмаршал Клајст ушао је 9. априла са својим трупама у Ниш и, прешавши за три дана, и то под борбом, 700 километара, посео Авалу. За 41. корпус највећа препрека било је лепљиво панонско блато, поплављена поља, те непроходни и закрчени путеви. Озбиљнији отпор, на Алибунарској греди, СС оклопницима пружили су само неустрашиви борци 4. вршачког коњичког пука „Великог кнеза Константина Константиновича”. Савладавши коњанике, немачке трупе наставиле су напредовање и, 12. априла у 9.30 часова, гренадирски пук „Велика Немачка”, као претходница СС дивизије, ушао је у Панчево. Пет редова и два официра Судбина Београда практично је била запечаћена. Југословенска команда наредила је 10. априла да се све оперативне снаге из Баната повуку на десну обалу Дунава. У ноћи између 11. и 12. априла дигнути су у ваздух савски железнички мост из 1884, друмски ланчани мост „Витешког краља Александра” из 1934, као и панчевачки мост „Краља Петра II” из 1935. године. С Немцима у Земуну, Панчеву и на Авали, Врховна команда закључила је да је сваки отпор само продужетак агоније престонице. Донета је одлука да се у граду и око њега не пружа никакав оружани отпор па су трупе одбране Београда и Сремска дивизија 12. априла повучене на леву обалу Топчидерске реке. Тако је истог поподнева, рањени, попаљени, полуисељени град, без иједног војника који би се одупро освајачу, био савршена позорница за предстојећу представу.
СС дивизија „Рајх” била је једна од најелитнијих јединица немачких оружаних снага. Углавном је била састављена од прекаљених ветерана из Пољске и Француске, као и фолксдојчера из окупираних земаља, а упућивана је на све критичне тачке где је требало „вадити кестење из ватре”. У саставу дивизије налазила се 2. чета извиђачког батаљона с хауптштурмфирером (капетаном) Фрицом Клингенбергом на челу. Чета је била опремљена снажним БМВ Р-75 мотоциклима с приколицом, тако да је брзо и лако могла да се креће и ван путева, по сваком терену и времену. Једно извиђачко одељење 2. чете 12. априла пре подне избило је на леву обалу Дунава. Клингенберг је утврдио да је панчевачки мост само неколико сати раније срушен. Посматрајући догледом десну обалу, могао је да запази мртвило, дим попаљених зграда и пусто подручје Вишњице и Карабурме. Искусни капетан закључио је да у граду вероватно нема никаквих војних снага и да је то савршена прилика да стекне славу освајача „тврђаве Београд”. Гацајући по шеварима и врбацима, Немци су око 16 часова нашли скривени моторни чамац југословенске војске. Капетан Клингенберг, поручник Ханс Хосфелдер, двојица подофицира, те петорица редова пребацили су из приколица БМВ-а лично наоружање и резерве муниције и хране, упалили ванбродски мотор и упутили се у „форсирање” мутног, набујалог Дунава. По свему судећи, прелазак огромне усталасале реке у претрпаном чамцу, био је најопаснији део читаве операције „освајања Београда”. Мокри и промрзли, Немци су око 17.00 часова срећно пристали уз десну обалу Дунава. Клингенберг је двојицу војника чамцем одмах упутио натраг, да довезу појачање. Једно дебло је, међутим, преврнуло чамац и тешка опрема одвукла је војнике на дно реке. Тако осталој седморици није преостало ништа друго него да се пустим вишњичким друмом упуте ка Карабурми и даље, центру града, односно према немачком посланству.
Корачајући опрезно, с оружјем на готовс, есесовци су све дубље залазили у град и утврдили да нема живе душе која би им пружила оружани отпор, а да ретки цивили, огуглали на страхоте претходних дана, на њих не обраћају посебну пажњу. Изненада, у сусрет им је наишла колона коју су чинила два „Фордова” војна камиона и један изанђали аутобус с педесетак уплашених, необријаних и уморних резервиста 49. допунског пука Сремске дивизије југословенске војске. Међу другопозивцима у сивомаслинастим униформама клатио се и полупијани немачки туриста са статусом „ратног заробљеника”. Војници су се с олакшањем предали седморици есесоваца. Група, наиме, није примила наређење о повлачењу на леву обалу Топчидерске реке па је бесциљно лутала, и то у потпуно погрешном смеру, стрепећи да непријатељ не припуца на њих. Тако је Клингенберг неочекивано добио превоз, водиче и преводиоца - туристу који је натуцао српски. Моторизована, група се знатно брже кретала пустим улицама и за неколико минута стигла до Булевара краља Александра и немачког посланства, где их је одушевљено дочекала нарочито припремљена тројка. Припреме за запоседање Београда, наиме, темељито су вршили немачки обавештајци, првенствено они у надлежности СС. Министар иностраних послова Рајха Јоаким фон Рибентроп још 2. априла наредио је да се немачка амбасада у Београду (бивше чехословачко посланство) одмах евакуише, с тим да у згради остану само саветник Герд Фајне, војни изасланик и шеф диверзантско-обавештајних група пуковник Рудолф Тусен, и опуномоћеник Главног уреда безбедности Рајха (РСХА) СС штурмбанфирер Карл Лот Краус. У подруму зграде, под гомилама угља, сакривена је радио-станица која ће служити за одржавање везе с немачким трупама, а на тавану припремљена велика застава са „свастиком” коју је требало развити одмах по уласку првих немачких трупа. Ово би, с једне стране, симболично означило пад града у руке освајача, а, што је далеко важније, сопственој артиљерији и авијацији ставило би до знања да даља дејства треба обуставити. Група из подрума Након одушевљеног поздрава с Клингенберговом групом, Немци су одмах, од крова до приземља посланства, развили црвену нацистичку заставу, и радио-станицом вишој команди јавили да је Београд „пао”. Према Ратном дневнику 2. немачке армије, током ноћи 12/13. априла, делови 8. дивизије са земунске стране посели су северне крајеве града, а 13. априла у 6.30 и Евалд фон Клајст, на челу 11. оклопне дивизије, свечано је ушао у Београд. Истога дана, са севера је пристигао и пешадијски пук „Гросдојчланд” који се ослањао на Клингенбергове обавештајне податке али није имао довољно техничких средстава да форсира Дунав и стигне пре 8. или 11. дивизије. Иначе, основни задатак трочлане групе која се скривала у подруму немачког посланства од 4. до 12. априла био је да припреми терен за прихват војне, обавештајне и политичке делове окупационих трупа. Непосредно након почетка војних подухвата, наиме, од 60 оперативаца Службе безбедности (СД), Полиције безбедности (СИПО), Тајне државне полиције (ГЕСТАПО), Криминалистичке полиције (КРИПО), те Службе оперативног извиђања бр 4, штандартенфирер др Вилхелм Фухс окупио је злогласну „Делатну групу Србија” („Ајнзацгрупе Сербиен”). Она је пратила 46. корпус Друге армије током напредовања кроз северозападни део Југославије. Кад је проценио које јединице имају највеће могућности да прве уђу у престоницу, Фухс је 25 обавештајаца, предвођених штурмбанфирером Густавом Јонаком, пребацио у СС дивизију „Рајх”. Тако се догодило да је Краус већ 13. априла имао на располагању делотворну, сурову и искусну групу обавештајаца и полицајаца задужених за прогон и уништење противника свих врста, као и успостављање новог политичког поретка у окупираном граду. Сутрадан, 14. априла, у Београд је ушла и „Обавештајна група Првог одељења војно-обавештајне службе - Абвера”. Тако су се у граду, за само 48 сати, не рачунајући прикривене „кртице” које су „испливале” на површину, сјатили сви могући политички, полицијски и војни обавештајци, према којима су „обични” извиђачи 2. чете моторизованог батаљона СС дивизије „Рајх”, са све својим униформама и „неустрашивим” СС хауптштурмфирером Фрицом Клингенбергом на челу - изгледали као мала деца. Ови професионалци одавно су располагали списковима свих лојалних државних чиновника; тако су брзо створили власт, наредивши да домаћа полиција и жандармерија одмах наставе своје редовне дужности. Тиме би права прича била готова. Бранко Богдановић  |
Фриц Клингенберг рођен је 17. децембра 1912. године у породици нотара немачког градића Реферсхагена. У гимназији је показао занимање за друштвене науке, па је на универзитету у Ростоку уписао студије опште историје. Као и већина припадника средње класе, међутим, Фриц је подлегао пропаганди Националсоцијалистичке партије (НСДАП). Према неким изворима, већ 1931. године постао је припадник „смеђих”, паравојних СА („штурм абтајлунг”) јуришних одреда, а новембра 1932. пребацио се у елитније и перспективније, „црне”, СС-ВТ („штурм-штафел фервигунгструпе”) СС помоћне борбене трупе. Пропали студент историје је, наводно 1934, уписао прву класу СС кадетске школе у Бад Телцу, те 20. априла 1935. стекао чин СС унтерштурмбанфирера (потпоручника). Ови подаци у супротности су с историјском чињеницом да је школа у Бад Телцу званично отворена тек 1937! У сваком случају, Клингенберг је јануара 1936. распоређен у СС штандарте „Германија” (2. СС пук). Добио је дужност ађутанта и члана комисије која је, под командом СС бригаде-фирера (генерал-мајора) Паула Хаузера, радила на реорганизацији СС-ВТ у елитне борбене јединице СС (Вафен-СС, војне формације СС). Током 1939, спајањем СС штандарте „Германија”, „Фирер” и „Дојчланд”, створена је прва СС-ВТ дивизија. Истовремено, у оквиру пука „Фирер” створена је 15. мотоциклистичка извиђачка чета с Клингенбергом на челу. После окупације Француске, од СС штандарте „Германија”, штандарте „Фирер”, те штандарте „Мртвачка глава” (11. СС пешадијски пук), СС-ВТ дивизија прегруписана је у СС-ВТ дивизију „Немачка”. Почетком 1940. године дивизија добија коначни назив - 2. СС моторизована гренадирска дивизија „Рајх”. Генерал-мајор Хаузер постао је први командант, док је верни ађутант, Клингенберг, у чину СС хауптштурмфирера (капетана), преузео команду над мотоциклистичким извиђачким батаљоном.