Издалека Лисабон изгледа онако како деца замишљају краљице - као нека госпа набељеног и нарумењеног лица у свечаним хаљинама пастелних боја, нагиздана свиленим машнама и порубима, украшена коврџавом периком. Зато, ваљда, град и носи женско име - Лисбоа. Али, ко јој приђе ближе схвати да је царица времешна, да јој је шминка размазана, власуља нечешљана, да јој се пудер скида с лица, барокне кринолине су јој дроњаве, а лелујави украси нису свилене машне већ нечије опране гаће и чаршави који се суше по прозорима. Опростите ми на овако глагољивом опису, тешко је бити шкрт на речима и описати лепотицу као што је Лисбоа, чаробну и заводљиву. Лисбоа је доказ да је за вечиту лепоту најважнији шарм, или, народски речено, душа. Становници Лисбое, Лисбоетас, воле своју варош; мушкарци, додуше, мало више него жене, јер она према женама, првенствено оним дотеранијима, уме да буде завидна и да им клизавом калдрмом сломи потпетицу.

Тамо где Лисбоа силази на реку простире се Терреиро до Пазо - Дворски трг. Око трга који подсећа на балску дворану под отвореним небом, ту где сада блистају умивене фасаде министарстава, некада се налазио краљевски двор; тамо где је сада бронзани Дон Жозе на коњу, некада су се приређивале борбе бикова и војне параде; тамо доле, на реци, било је главно пристаниште: одатле су испловљавали и тамо пристајали бродови из Африке, Индије и Бразила, ту су се истоваривала неизмерна богатства, трговало се зачинима и драгоценостима донесеним с ону страну мора, продавало и куповало црно робље. Ту недалеко, низ улицу, дизало се здање Светог суда инквизиције где су мучени јеретици, спаљивани Јевреји и вештице. Свега тога више нема јер је читав тај, како рече песник, „свињац по имену Лисбоа”, на дан Свих светих године 1755, у истом дану разрушио земљотрес, прогутао пожар да би на крају огроман морски талас угасио ватру а остатке зграда и становнике, живе и мртве, одвукао у море. Касније, трг уз реку постао је најраскошнија градска капија - ту су пристајали бродови председника, краљева и амбасадора који су посећивали град. Априла 1974. на том тргу осванула је колона борних кола која су земљи донела демократију. Ту их је народ окитио црвеним каранфилима. Лисбоа је древна и многољудна и има прича више него Шехерезада, али испричаћу само једну, везану за овај трг: приповест о последњој краљици Португала.

Дона Марија Амелија од Орлеана дошла је у Лисабон да би се ту удала за дон Карлоса од Брагансе, престолонаследника Португала, кршног и доброћудног човека уфитиљених бркова. Имала је среће; многе су се краљевске кћери удале лошије од ње, а она, која је била тек праунука свргнутог монарха Француске, нашла је себи мужа који не само да је на глави носио круну, него је био наочит, паметан и образован, сликар, љубитељ опере и фотографије, океанографије и орнитологије, врстан дипломата, виноградар и узгајивач коња. Сама краљица била је примерна супружница, мужа је волела, поштовала, саветовала и подржавала и, што је најважније, испунила је своју најсветију дужност - родила му је два сина, здрава и буцмаста као и отац и одгајала их како то приличи краљевићима: подучавала их је језицима, музици и књижевности, водила их чак до Египта, Грчке и Италије не би ли им показала да постоји свет и ван њиховог краљевства. То је њен супруг умео да цени и, за разлику од многих других крунисаних глава, није имао друге жене, већ је љубио само своју закониту жену. Живот те породице, плаве крви и румених образа, протицао је у срећи, као у бајци, све док једног кобног дана није дошло до трагичног преокрета.

Тог 1. фебруара 1908, на тргу, доле уз реку, окупили су се дворани и маса света да поздраве владарску породицу која се враћала са зимског одмора. Кад је пароброд пристао и засвирала плех музика, на палуби брода појавила се робусна фигура краља. Видевши какав му је топао пријем припремљен, краљ није могао а да се не осмехне - пут је провео секирајући се јер су му последњих недеља из престонице стизале узнемиравајуће вести о републиканском покрету, о неуспелој буни народа незадовољног расипништвом владара који је увео електрично светло у свој двор, јавно осветљење на лисабонске улице и телефонску линију између своје канцеларије и опере. Но, сад му је већ било лакше, гомила на тргу чинила му се добронамерном; махали су шеширима и узвикивали: „Viva el-Rei!”

Иза краља ишли су престолонаследник и краљица, он стидљив као девојка, она сва озарена - мило јој је да се вратила у престоницу, већ јој је било дојадило седење с мужем и његовим пријатељима у ловачком дворцу који јесте да је леп али га је зими немогуће загрејати. Радовала се Лисабону, миру и удобности дома, а посебно премијери Вагнерове опере „Тристан и Изолда” на коју је требало да иду те вечери.

Доле на кеју војска је обуздавала гомилу, а пред кочијом заустављеном тик уз воду стајао је и млађи краљевић, дон Мануел, раширених руку. То необично понашање за једног краљевића показује колико су они у ствари били једна срећна породица, а све срећне породице, како је рекао један писац, подсећају једна на другу. Пошто су се изгрлили, краљ и принц руковали су се с министрима, а краљица пружила руку на рукољуб, све четворо село је у кочију: краљ у униформи, груди покривених ордењем, лентама и ширитима, момци мање нагиздани, а мајка с огромним шеширом на глави, руским крзном око врата и букетом цвећа у рукама. Отворена кочија полако се кретала преко трга, а они су, како је већ обичај и ред, љубазно одмахивали окупљеним поданицима.

„Кад је јутрос воз склизнуо из шина, мили мој сине, Његово величанство, ваш отац, веома се насекирао мислећи да је саботажа”, насмејала се та увек лепо расположена дежмекаста госпођа. „Међутим, хвала Богу, све је прошло у најбољем реду, закаснили смо само три четврт сата, па ћемо на време стићи у оперу. N’est-ce pas, mon cheri?”

Дона Амелија изговорила је те речи на тргу, пре него што ће кочија заћи у лавиринт уских градских улица. Но, тад породични разговор прекиде прасак иза њихових леђа и сви се окренуше да виде шта се збива. Тамо, под репом коња њиховог бронзаног рођака, стајао је некакав брадоња у огромном капуту, и, раскречених ногу, као да је пошао у лов на медведе, из карабина пуцао ка њима. Војска је сместа деловала и све би се срећно завршило да испод аркада није искочио други атентатор и, искористивши пометњу, наскочио на папучицу кочије тачно иза краљевих леђа. Из непосредне близине испалио је свега три метка. Краљу је тане прошло кроз потиљак, престолонаследнику је разнело десни образ, млађи принц рањен је у руку, а само је несрећна краљица, неповређена, стајала у кочији међу телима својих најмилијих вриштећи: „Бестидници, бестидници!” и букетом цвећа ударала гнусног атентатора по плећима. Краљ је испустио душу пре него што је унакаженим лицем ударио о под кочије, старији принц дон Луис Филипе надживео је оца свега десет минута. Кад је дворски лекар притрчао и пред очима краљевића упалио шибицу, зенице су му се скупиле - био је жив. Већ код следеће шибице, око краљевића није дало знаке живота. Ето, баш ту, на Дворском тргу, од једне до друге запаљене шибице, протекла је читава његова владавина, ту је од оца наследио престо и ту га је предао млађем брату.

Краљица мајка никада се није опоравила - проживела је остатак живота и доживела дубоку старост ћутећи. Кажу, весела женица никада се више није насмејала.