Било је то, свакако, најузбудљивије искуство у дуговеком ратничком животу генерала, иначе очараног биљним и животињским светом Кавказа због чијег је (пре)познавања и почаствован титулом почасног члана Академије у Петрограду. Најузбудљивије јер му је било - прво. Збило се то у Вршцу, у време кад су 1788. виногради вапили за берачима. Турци су Банат претворили у буктињу чијој је ватри недостајао само пламен испод Вршачке куле. Аустријанци су обећали помоћ, али њихови пукови били су много дана хода од вароши сред мочваре, од Српског Вршца и Немачког Вршца. Неуобичајено али лепо и корисно, представници оба народа договорили су се да заједнички бране град.

Кад су породице послали на сигурно, остало их је тачно 75, и словима: седамдесет пет. Међу њима и двојица синова вршачког обор-кнеза Арсенија - старији Семјон и млађи Ђорђе, дванаест пролећа. Једини начин да одоле нападачима чији су чадори као какав мамутски чаршав прекрили добар део јужног Баната било је да се, поред „срца у јунака”, послуже лукавством, такође завидном војничком вештином. Смислили су да брзом изменом места групица војника на зидинама утврде, честим мењањем униформи, паљењем и до педесетак ватри ноћу, даноноћном лупом у добоше и непрестаним кликтајима трубе увере непријатеља да је град крцат војском која једва чека нападача.

И тако пуних шест недеља, без сна и уз повремену храну, онако с ногу. Све док, 18. октобра, трупе царске војске нису умарширале у град. Пре тога је дванаестогодишњи Ђорђе неуморно трчао с места на место, доводио и одводио коње, звонио са свих цркава, пунио и чистио карабине али и пуцао из њих, разносио храну стражарима, стизао да брине и о својим голубовима, али и да од старијег брата учи како се користи сабља, како сече с коња у трку, како боде у скоку са зида. Непоновљиви шестонедељни течај на тему која би могла да се назове и „Како постати војничина”.

О једном од најславнијих војсковођа у Европи с почетка 19. века, генералу рођеном у Вршцу, код нас се мало зна мада записи о њему и његовом несвакидашњем делу нису оскудни. Најшкртији су они из његове аутобиографије која је, под насловом „Житије Ђорђија Арсенијевића Емануела”, из штампе изашла 1827. године у Будиму. Толико шкрти да му и Вук Караџић, кога је генерал замолио да те његове успомене приреди за штампу, отписује:

„...У њој (књизи) нема красноречја, нужног за описаније такога јунака, него је само скупљена грађа за срећнијега биографа вашега посла после смрти наше...”

Срећнији биограф постао је кнез Н. Б. Голицин, Емануелов ађутант из времена ратовања против Наполеона. Код нас је о генералу писао историчар Стојан Новаковић, а вршачки књижевник Милан Токин објавио подужи фељтон. На крају се ликом и делом голобрадог Вршчанина, који је сабљом исписао бурне странице историје европског војевања, бавио и Душан Белча, такође књижевник али и предани истраживач прошлости јужног Баната, Вршца пре свега. Управо захваљујући његовим написима и настаје овај скромни новински прилог о Ђорђу Арсенијевићу Емануелу.

Прича дотекла до наших дана каже да су преци славног потомка потицали однекуд из Црне Горе, од неког Дабе, чији се син Манојло - почетком 18. века - преселио на само ушће Мораве у Дунав. Ту му је жена родила једанаесторицу синова и четири кћери с којима се, пред најездом Турака, преселио у Вршац. Ту је бранио и себе и своје и, у знак захвалности, од аустријског генерала Енглесхофена добио повељу којом је ослобођен свих дажбина Царевини, и он и његови. Док год буду верни новој отаџбини. На том царском документу којим је добио и племство, име Манојло преведено је у Емануел, те су се сви његови потомци тако и презивали.

Ово кратко путешествије у далеку прошлост јунака наше приче важно је да би се објаснило порекло његовог презимена. Јер, потоњи генерал је у историју уписан као Ђорђе Арсенијевић Емануел, како иначе уобичавају Руси не пропуштајући да нагласе очево име као део личности. У легенду је ушла и прича да је једна стара Циганка, 2. априла 1775. године, ушла у двориште кнеза Арсенија неколико тренутака после рођења сина кад су, као никад дотад, зарзали бројни коњи у штали. Домаћину куће је поверила, пре него што је добијени сребрњак чврсто стегла, да ће новорођенче бити велики јунак који ће на коњу далеко да стигне. И то, како је забележила прича, нагласила питањем - тврдњом: „Чујеш ли како се коњи радују његовој мамузи?!”

Не зна се поуздано колико су се коњи уистину радовали његовој мамузи, с обзиром на то да је на десетине њих под њим страдало у бојевима. Зна се да се већ као четрнаестогодишњак прикључио добровољачким јединицама фрајкора пуковника Михаила Михаљевића у којима је било наталожено искуство српских ратника који су своје оружје изнајмљивали другима верујући да ће им то помоћи да коначно отаџбини поврате слободу. О њима је, уосталом, најпотресније сведочио Милош Црњански у својим „Сеобама”.

С почетка, под личном заштитом пуковника Михаљевића, Ђорђе Емануел пратио је битке Аустријанаца против Турака махом из других или трећих линија фронта. Тако је било и у бојевима за Параћин, Јагодину, Карановац (данашње Краљево), Алексинац и Крушевац. Слушао, гледао и учио. А кад је после ослобођења Београда фелдмаршал Лаудон, жива легенда аустријске војске, сазвао ратни савет, Михаљевић је са собом повео и Емануела.

Био је то, може се рећи, сусрет са судбином. Тада петнаестогодишњи каплар стајао је у ставу мирно пред остарелим војсковођом чија се слава изједначавала са славом Еугена Савојског, и сањао да у догледно време он буде на месту Лаудона, а преко пута њега неки други устрептали голобради официрчић. А до остварења таквог сна - сад је фелдмаршал био на реду - пут води кроз крв и мирис барута, блато и зној, ледене кише и снегове, смрад и страх, поразе али и слатке победе.

После кратког одмора, Ђорђе Емануел прикључује се у Осијеку Српском пуку који, под заповедништвом пуковника Михаљевића, креће у рат, тамо далеко, против француских револуционара. Следе усиљени маршеви преко Славоније, па долином Саве у Штајерску. И Тирол, са снежним планинским купама, остаје за њима, Базел им је зборно место. Још нема крви и мириса барута, али зато крупњају блато и зној, смрад се увлачи у ноздрве. Јесен се примиче крају, па се ратовање одлаже за пролеће.

Већ у мају прелазе Рајну и код Ландауа воде прву велику битку против Француза. Дуготрајну и крваву, с мноштвом рањених и погинулих. И наш јунак, у својој првој правој бици, исказује несвакидашњу храброст и вештину, али и бива рањен у тренутку кад га је један француски војник бајонетом закачио по стомаку. У својим успоменама, које исписује у трећем лицу, каже:

„...Срећа велика што је био гладан, те су црева остала читава, а иначе би се ту свршило: више од 15 дана нити је могао говорити, ни јести, него су му чорбу и лекарије сипали у уста и, колико је могао чути и разабрати, сви су лекари изгубили надежду о његовом животу...”

Рана је зарасла и Емануел хита натраг у бојеве и, после, пише да је зарадио још две. Не пише, међутим, о својим подвизима (то је увек остављао другима) и о њима сазнајемо захваљујући извештају тада јединог српског листа „Славено-сербскија вједомости”. Новинар сведочи да је у једној бици, иако нападнут од четворице војника, успео да преотме заробљени топ. А у окршају код Белгенхајма, излажући се смртној опасности, из француских руку ослобађа свог официра.

Последња рана умало да оконча војничку каријеру у успону:

„Друга рана у руку није била тако страшна, али је зато трећа била готово гора од прве: после дугог лечења, остане сакат у ногу...”, исповеда се Ђорђе Емануел, тада већ окићен златном медаљом за храброст и чином потпоручника.

Ко је где чуо и видео да неко хром ратује?! Сад ће, тек осамнаестогодишњак, моћи да војује само у сећањима и, можда, сањаријама, ако му и даље буде до снова. Враћа се кући у Вршац, ћутљив и несрећан. И онда, с почетка невољно, на наговор рођака одлази у оближњу Мехадију, у Херкулову бању, од давнина познату по топлој и лековитој сумпорној води. Можда још има наде за голобрадог хромог ратника?! Остале су забележене речи старог лекара који га је детаљно прегледао и враголасто му саветовао:

„Купање, млади јуначе, купање у врелој води и шетња, масажа и поново купање. И да добро једете и смејете се с девојкама. Овде их има колико год хоћете, окупљају се кад цветају јорговани. Траже ђавола и обично га и нађу. Не би шкодило да га и ви некој покажете...”

Не зна се колико су ђаволи у томе имали удела, али се после три месеца проведена у Херкуловој бањи наш јунак сасвим опоравио и поново био спреман да сабљом освоји свет, бар онај свој. Пре тога је, како је и доликовало не само том времену, ваљало да од аустријског цара Леополда II затражи - спахилук. Не само што га је он заслужио у дотадашњим војевањима, него је то уобичајено ишло и уз доделу племства које је зарадио још његов отац Арсеније.

Ђорђе Емануел је видео цара, али, и поред обећања, не и сањани спахилук. После подужег чекања, увређен и не много стрпљив, затражио је да га као поданика бечког двора пусте да иде у Русију. У великој земљи исписује и најблиставије странице не само војне историје Русије.

Повест која се дошуњала до наших дана дошаптава нам да је аустријски потпоручник, чим је приспео у Петроград, 1797. године, запао за око цару Павлу II и постао његов миљеник и одмах унапређен у чин капетана Царске гарде. За три лета, муњевито и прекоредно, догурао је до пуковника. Чак је, у част крунисања новог цара Александра И, сина Павла II, на пригодној паради командовао једним од два елитна ескадрона. Другом је на челу такође био Србин, пуковник Павле Дука.

Две године доцније, 1802, именован је за команданта Кијевског пука с којим ће - кроз барут, зној и крв - угалопирати у историју. Пре првог судара с Наполеоновим јединицама, четири године после, водио је готово мирнодопски живот. Оженио се Софијом Кнобел, кћерком генерал-мајора артиљерије Вилхелма Кнобела, с којом ће имати десеторо деце - тројицу синова и седам кћери.

Први, руски, орден за храброст добио је после жестоке битке код Полтуског, 1806. године. На челу својих козака тако је ујахао у бој да га је један метак ранио у ногу, други му разнео каније сабље, а топовско ђуле однело сапи коња под њим. Следећег лета, у бици код Гуштата, кад је његов пук потпуно уништио француску претходницу, зарадио је Орден светог Владимира, а после наредног боја, због заробљавања француског команданта, на грудима му је освануо и Орден свете Ане.

Међутим, тек су предстојале одсудне битке против Наполеонове полумилионске армаде која је, прешавши 1812. године реку Њемен, грунула у Русију. Са својим Кијевским драгонским пуком, пуковник Ђорђе Емануел придодат је армији кнеза Багратиона, једног од главних јунака и Толстојевог „Рата и мира”. Кнез је пуковнику одмах поверио команду над целокупном коњицом са задатком да на све начине омета напредовање Француза пошто су руске трупе морале да се припреме за одсудну битку која ће се и збити код гласовитог села Бородина. Вештим покретима, нападима и повлачењима, Емануел је штитио јединице армије кнеза Багратиона, а у бици код града Мира разбио је девет пољских коњичких пукова, поново остао без коња под собом и био рањен. И прикачио још један орден.

Деветог септембра 1812. године код Бородина, села на реци Калочи, на путу Смоленск-Москва, одиграла се једна од најкрвавијих битака 19. века. Наполеон с војском од 133.000 војника против Кутузова са 117.000 солдата. Пуковник Ђорђе Емануел још једном је показао задивљујућу храброст и вештину борећи се док су коњи под њим падали. Повукао се тек кад је и сам био тешко рањен метком у груди. Из московског лечилишта, кад је град намерно препуштен Французима, морао је по оздрављење у Владимир. А убрзо и у нове бојеве.

Сад је додељен старом искусном лисцу, фелдмаршалу Кутузову, који га је одмах унапредио у чин генерал-мајора. Генерал Емануел савршено је извршавао замисли свог претпостављеног, наизглед уснулог старца. Његова хитра коњица није улазила у велике окршаје с француским јединицама које су, исцрпљене и несвикле на страшну руску зиму, кренуле у повлачење. Она је само гонила, исцрпљивала и нападала раздвајајући и заробљавајући целе јединице. Била је то тако страшна војска да је и сам глас да стиже „Летећи корпус” нагонио непријатеља на безглав бег.

И бежали су, а коњаници генерала Емануела сустопице су их пратили. Све тамо до чувене битке народа код Лајпцига, 16-18. октобра 1813. године. И ту се догодио врхунац његове војничке каријере кад је заробио, главом и брадицом, маршала Жака Лористона, некадашњег гувернера Венеције и освајача Дубровника. Спретан не само на сабљи, Емануел је, заобишавши свог главнокомандујућег генерала Блихера, заробљенике лично представио цару Александру I. Као шлаг на ратничку торту долази и улазак у сам центар Париза где се некадашњем момчићу испод Вршачке куле код дворца Тиљери предала Национална гарда. Град светлости је под надзором његових козака све до доласка краља Луја XVIII.

На повратку у Русију не пропушта прилику да још једном, испоставиће се последњи пут, обиђе и свој Вршац из кога је, двадесет две године раније, изјахао као голобради каплар. За тих неколико недеља боравка путује кочијом, шајком низ Дунав, јаше призивајући дане кад је сањао велике битке, мирише јорговане у Херкуловој бањи и радује се смеху неких нових девојака. Сад, разрогачених очију и отворених устију, њега слушају нови сањари.

Следи доба мирног живота и, као један од твораца велике победе над Наполеоном, путовања и пријеми по европским дворовима. А онда га нови цар Николај I именује за губернатора Кавказа и главнокомандујућег велике војске која је имала задатак да умири тада побуњена племена и кавкаску област коначно припоји Руском царству. То му, 1828. године, најзад и успева. Али, следе нови ратови против никад мирних племена и ново војевање прекаљеног војсковође.

Све до 1831. године кад, због видања давнашњих али никад потпуно излечених рана, тражи отпуст из војске и одлази у бању код Пјатигорска, доцније омиљено место Пушкина и Љермонтова, коју је сам изградио. Одатле одлази у Нову Србију, у Јелисаветгород, град који су основали развојачени српски војници с Поморишке и Потиске границе, они који су напустили огњишта у Угарској да би живот завршили у Русији. Генерал је ту и умро 1937. године. Руси су му подигли велики споменик на прилазу Кавказу. Његови потомци данас живе у Русији и Америци.