Олимпијске игре. Трка на 3000 метара с препонама. Светски првак Паво Нурми пао је у воду већ код првог јарка. Француз Дишен, који је трчао испред њега, окренуо се, стао и помогао Финцу да се извуче из локве.

То се збило у неколико секунди - тако да је промакло већини гледалаца и новинара - али било би штета кад би се заборавило.

Замислите само себе у тој ситуацији!

Дишен, који води, чује иза себе како је ненадмашни Финац пао у воду. Све до тог тренутка могао је можда да мисли: „Морам да трчим против Нурмија; баш немам среће! Добро знам шта могу постићи. Али против њега... Безнадежно!” Тако некако.

Могао је премишљати и овако: „Запало ми је да трчим против Нурмија. Против Нурмија! Ја желим, ја хоћу, ја морам успети! Коначно, ипак неко мора да га победи, било када! Зашто да то не будем баш ја? У сјајној сам форми. Па ако ме још и срећа послужи...”

„Ево!”, могао је помислити Дишен, „ево срећне прилике! Нурми се копрца у води. Ко му је крив. Напред, Дишене, данас ћеш ти бити први!”

И тако је Дишен могао да размишља.

Али, он се окренуо, без оклевања, и помогао Нурмију.

Кад би било споменика за спортски дух, не само за спортске успехе, онда би Дишен заслужио такав споменик јер победа коју је изнео тежа је од било које победе: то је победа над самим собом.

Дишен и Нурми трче даље. Остали су их већ пристигли. Хоће ли тако остати? Нурми граби. Дишен у стопу за њим. У последњем кругу ево их обојице много метара испред других. Нурми је први. Дишен му је за петама.

Тада, пола метра пред циљем, Нурми стаје. Он хоће да пусти Дишена првог кроз циљ. Али, Дишен се смеши и не прихвата. Тако обојица упоредо прекидају грудима траку на циљу у овој својој двострукој победи н