Школска година је завршена и ђаке нико више нема права да пропитује! Бар не за оцену.

Занимљиво је да је пре много година један професор историје уметности, а потом и славни универзитетски предавач, одлучио да напише посебну врсту уџбеника обећавши да то штиво касније неће служити за пропитивање ђака и студената већ искључиво - за уживање. У ствари, читање наглас. Име тог славног професора је Ернст Х. Гомбрих. Рођен је у Бечу 1909. године у јеврејској породици. Докторирао је у свом родном граду тридесетих година прошлог века, али је због политичких неприлика и надирућег нацизма побегао у Лондон где је на Лондонском универзитету био професор (као и на многим другим угледним светским универзитетима) све до 1976. године. Умро је у Лондону кад је навршио деведесет два лета.

Али, вратимо се књизи. Будући да је Ернст Х. Гомбрих био историчар уметности, а да је проучавање историје уметности немогуће без проучавања историје уопште, двадесетшестогодишњи Ернст одлучио је да напише кратку историју света за младе. У једном од предговора овој књизи - која је доживела огромне тираже и преведена на велики број светских језика - писац је, између осталог, истакао и следеће:

„Ова књига није замишљена као замена за уџбеник историје какви у школи имају сасвим другу сврху. Хтео бих да моји читаоци опуштено прате причу не правећи белешке, нити да памте имена и датуме. Обећавам да их нећу пропитивати.”

Дакле, каква је то историја света намењена младима где није битно памтити датуме, а написао је човек који никада ни пре ни после није писао за младе? Најпре, требало би рећи да је књига настала на необичан начин. Написао је двадесетшестогодишњи младић који, осим што је управо спремао докторат, није имао стални посао. Ернста Гомбриха замолио је његов пријатељ лектор да погледа једну енглеску књигу за децу и - будући да је био без новца - преведе је на немачки. Било је планирано да та књига буде објављена у библиотеци „Наука за децу”. Међутим, Ернсту се енглеска књига није нимало допала. Сматрао је да може да напише бољу! Осим тога, био је засићен писањем научних радова. Иначе, веровао је да између паметног детета и одраслог човека не постоји разлика у интелигенцији, а пошто није посезао за сложеним и неразумљивим научним појмовима зашто онда он не би написао и историју света за децу. Задатак му је поверен, али, с једном отежавајућом околношћу - на располагању је имао само шест недеља!

Како да сажме прво у сопственој глави, а потом и на хартији све догађаје из дотадашње историје? Одлучио је да обради оне догађаје који су утицали на животе највећег броја људи и који се памте. Задатак, ипак, није био једноставан. Али, у све се умешала љубав као јединствена покретачка сила. Управо у то време мајка Ернста Гомбриха Леони Гомбрих, пијанисткиња, примила је у своју класу младу клавиристкињу из Чешке. Њено име било је Илза Хелер. Била је врло лепа, а осим музике занимала је и историја. У ствари, Илза Хелер и Леони Гомбрих постале су врло блиске пре него што је млада пијанисткиња упознала свој будућег мужа, односно, професоркиног сина. Леони је схватила да је Илза права девојка за њеног сина и наговорила га је да јој буде водич кроз Беч, тумач богате уметничке баштине аустријске престонице. Једнога дана Ернст Гомбрих упитао је Илзу:

„Могу ли нешто да ти прочитам?” То су била прва поглавља „Историје света за младе”. Читалачки часови наставили су се и у браку. Рукопис је испоручен у року. Оно што је тада било важно за ову књигу, важно је и данас. Она се чита као бајка која повезује догађаје кроз простор и време, као сасвим невероватне приче које су се збиле некада давно на различитим странама света. „Кратка историја света за младе” посвећена је оној истој девојци којој је писац првој прочитао књигу - Илзи. Чим је објављена, 1936. године, књига је доживела одличан пријем, али су је нацисти готово одмах забранили. Не само зато што је написао један Јеврејин, већ и због тога што се чинила сувише мирољубивом. А нацисти су се спремали за ратни поход. После Другог светског рата, „Кратка историја света за младе” поново је изашла из сенке.

Осим што је написана попут збирке прича, ова књига носи дубоку хуманистичку поруку, као и сасвим одређени морални став. У књизи је заступљено становиште да историја треба да нас подучава како бисмо постали бољи, али и избегли грешке почињене у прошлости. У последњем поглављу Ернст Гомбрих је написао:

„Познајем једног старог и мудрог будистичког свештеника који се у једном говору својим земљацима запитао зашто су сви људи сложни у томе да је ружно и мучно кад неко за себе каже ја сам најмудрији, најјачи, најхрабрији и најдаровитији човек на свету, али ако уместо ја, изговори ми, па саопшти, ми смо најмудрији, најјачи, најхрабрији и најдаровитији људи на свету, онда му широм отаџбине одушевљено пљескају и називају га родољубом. А све то нема никакве везе с родољубљем. Може се бити везан за своју земљу а да се при том не тврди да у свим осталим живи само последња багра. Нажалост, што је више људи прихватило ову бесмислицу, то је опасност по мир бивала већа.”

Дакле, тешко је говорити о историјским догађајима и приликама, а не заузети одређени морални став. Да ли су некада боље живели витезови по замковима или данас фабрички радници у својим становима - могао би неко да се упита. Извесно је да радници данас живе дуже, домови су им знатно мањи, али топлији и боље се хране. Уопште, свака прича која почиње са „беше некада давно...” може да буде схваћена у пренесеном значењу. То значи да може да буде својеврсна бајка.

Из мноштва историјских догађаја које је у поменутој књизи обрадио Ернст Гомбрих, познат као писац обимне историје уметности „Сага о уметности” (објављена такође и код нас у издању „Лагуне”), из „Кратке историје света за младе” издвајамо део поглавља о кинеском мислиоцу Конфучију. Ово поглавље следи иза оног о индијском принцу Сидарти, Гаутами Буди, односно - Просветљеном:

Књига „Кратка историје света за младе” Ернста Гомбриха објављена је недавно и на нашем језику. Ову несвакидашњу историјску читанку зналачки је превела на српски Оливера Дурбаба, а објавила издавачка кућа „Геопоетика”. Издање је, попут оног првог из 1936. године, украшено цртежима бившег учитеља јахања који је некада наплаћивао пет шилинга по цртежу. Гомбрих је увек истицао да су зато многобројни коњи на сликама знатно боље нацртани него људи.