„Слепи миш ” 100 година у београду

Бетмен и краљ

Најпознатија Штраусова оперета у нашем главном граду изводи се већ сто година. Зашто је ово сценско-музичко дело и даље омиљено код нас и у целом свету? Како је бечки композитор постао претеча рок звезда? У чему је тајна бесмртности ове музике?

Оља Ивањицки осавременила је старинског слепог миша и претворила у Бетмена.

Оперски певачи на тренутак прекидају извођење и са сцене читају имена некадашњих извођача и редитеља који се, у гледалишту, клањају публици. Поздрављени су бурним аплаузом. Тог 26. маја ове године у Народном позоришту у Београду обележена је значајна годишњица - прошао је један век откако је у националном театру постављена оперета „Слепи миш” Јохана Штрауса Млађег. Занимљиво је да је београдска публика у овој оперети први пут уживала када Опера још није била званично основана.

Следећу премијеру Штраусово дело доживело је децембра 1932. на сцени Код споменика. Била је то прва оперета која се од оснивања Опере, 1920. године, нашла на програму. Многи тадашњи критичари противили су се што је уопште постављено то, како су наглашавали, „сценско-музичко дело ниже вредности”. Наравно, било је и оних који су изјавили: „А зашто се у овом тешком животу не бисмо мало смејали и уживали.”

Постоји легенда да је Јохан Штраус Млађи (1825-1899) радио „Слепог миша” четрдесет три дана без престанка лишавајући се сна и хране. После два месеца у позоришту „Театар ан дер Вин” премијера је изведена 5. априла 1874. године. Иако су поједини критичари замерали наивности или недовољној озбиљности „Слепог миша”, од премијерног извођења па све до данас публика увек ужива у овом ремек-делу бечке оперете. Штраусово дело временом се нашло на највећим светским оперским сценама, од Државне опере у Бечу (некадашња Дворска опера), преко лондонског Ковент Гардена до Метрополитена у Њујорку. Увертира за ову оперету неизбежни је део бечког Новогодишњег концерта који, тачно у подне, почиње сваког 1. јануара.

Музика породице Штраус не губи на свежини ни много деценија пошто је настала. Носи дах безбрижности и подсећа на времена кад су у многобројним балским дворанама у Бечу и другим великим градовима парови играли по такту валцера, полке, квадрила, а Европу још нису потресале социјална, економска и индустријска криза. Породица Штраус живела је и стварала под Хабзбуршком монархијом, у аустријској престоници тада названој „град снова”.

Очекивало би се да су Штраусови били узор складне и сложне породице. Није било баш тако. Јохан Штраус отац све је учинио да синовима не дозволи да се баве музиком. Тврдио је да је један музичар у породици сасвим довољан. Стекавши углед „творца валцера”, можда отац није желео да му синови угрозе славу?

Срећом да је Јохан Млађи имао подршку своје мајке тако да је одмалена учио да свира виолину. Кад га је отац једном приликом „ухватио на делу”, толико се разбеснео да му је разбио виолину. Јохан Млађи ни тада није одустао - музику за свој први валцер написао је са само шест година. Уписао је Политехнички факултет да би се школовао за банкара, али пошто није редовно одлазио на предавања, избачен је због неозбиљности.

Жене су лудовале за Јоханом Штраусом Млађим који, осим што је прозван краљем валцера, био је и изузетно згодан и привлачан мушкарац.

Кад је Јохан Старији због љубавнице напустио породицу, Јохан Млађи имао је седамнаест година. Колико год да му је било тешко, напокон је стекао слободу да се сасвим посвети музици. Предано увежбавајући композиције које је написао с оркестром који је основао, први наступ имао је с деветнаест година. Већ прве вечери публика је знала да присуствује рађању једног генија. Деветнаест пута звали су га на бис. Јохан је на крају извео и једну очеву композицију. Наредног дана штампа је известила како је публика изашла из дворане са сузама у очима.

Јохан Штраус Млађи написао је око петсто полки, маршева, мазурки, галопа и валцера. „На лепом плавом Дунаву” и „Приче из бечке шуме” најпознатији су његови валцери који су такође обавезни на програму Новогодишњег концерта из Беча. Јохан Млађи био је неуморан стваралац: кад није дириговао или радио као управник краљевских балских дворана, сваки слободан тренутак користио је да компонује. Класични бечки валцер уметнички је усавршио и подигао га на ниво концертне, оркестралне музике. Остаће запамћен као краљ валцера јер његове пријемчиве мелодије на бум освајају дословно читав свет.

О Штрауса сина отимају се не само у Бечу, он гостује у Русији, Енглеској, Италији, Француској. Године 1872. стиже у Бостон. Жене се гурају само да би додирнуле овог високог, згодног, црномањастог Бечлију. Где год да се појави, сцене које данас прате рок звезде - људи вриште од одушевљења и падају у транс.

У Бостону је Јохан Штраус Млађи одржао четрнаест концерата, а у Њујорку још четири. Почетак великог музичког догађаја у Бостону означио је топовски плотун. Штраус је дириговао оркестром и хором од, како се наводи у неким изворима, двадесет хиљада свирача и певача, пред око сто хиљада слушалаца. Америчка турнеја донела је Штраусу хонорар од сто хиљада долара, што је у то време била велика сума новца.

Иначе, прве плоче појавиле су се у време кад је Штраус закорачио у средње године, а највише су се продавале оне које су нудиле музику краља валцера”. Штраус не само да је у 19. веку постао претеча рок звезда, он је музичар који први бележи платинасте тираже „носача звука”.

Осим концертне и плесне музике, Европа у Штраусово доба ужива и у оперетама и то посебно онима које потписује Жак Офенбах. Пошто се Офенбахова дела постављају и на сцене бечких позоришта, све је више људи који наговарају Штрауса да се и он упусти у стварање овог музичког облика. Јохан је написао шеснаест оперета од којих се само две играју и данас: „Слепи миш” и „Барон Циганин”.

„Слепи миш” врхунац је класичне бечке оперете. Упркос мишљењу појединих критичара, већ од првих тактова увертире публика ужива у овој оперети, а кад се подигне завеса и на сцену изађу извођачи, као да се изгуби граница између позорнице и гледалишта. Радост Штраусове музике деле и извођачи и гледаоци.

ОД ШИШМИША ДО БЕТМЕНА

Штраусова оперета „Слепи миш” код нас је била позната и као „Шишмиш”. У Народном позоришту чува се фото-документација и аудио и видео записи новијих поставки ове оперете. После премијере, 26. маја 1907. године, до краја сезоне оперета се играла још пет пута, а наредне године четири, што је за Београд почетком 19. века био примеран број извођења.

Други пут „Слепи миш” „слеће” у Београд 7. децембра 1932. године. Љубитељи Штраусове оперете дуго су чекали да је поново виде на оперској сцени - прва премијера после Другог светског рата била је 14. марта 1966. године у режији и кореографији Ани Радошевић. Нова поставка у нашем националном театру, у режији Дејана Миладиновића, премијерно је изведена 17. марта 1982. године и била је на програму до 1988. За то време одиграно је 36 представа.

Последњи пут у 20. веку Штраусова најпознатија оперета премијеру је доживела 28. новембра 1992. године. Представу је режирао Борислав Поповић. У овој поставци „Слепи миш” играо се до 31. јануара 1998. године - за шест сезона укупно 39 пута пред више од 13.000 гледалаца.

У 21. веку оперета је обновљена 22. јуна 2005. године. Шишмиш се претвара у Бетмена.

У НОВОМ ДУХУ И РУХУ

Кад су почеле припреме за нову поставку „Слепог миша”, редитељ Пламен Карталов пожелео је да на сцену Народног позоришта донесе ново виђење Штраусове оперете. Како нас подсећа Вања Косанић, организатор у Београдској опери, некада су Милена Павловић-Барили (1909-1945), наша велика сликарка и песникиња, или шпански сликар Салвадор Дали (1904-1989) смишљали костиме или сценографију за оперу или позориште. Ко би с више маште то учинио у овом тренутку? Није било много размишљања - то може најбоље да уради Оља Ивањицки, београдска сликарка светског гласа. Њени костими, заједно са сценографијом Миодрага Табачког, публици су представили „Слепог миша” у новом духу и руху.

ШТРАУС У СРПСКОЈ НОШЊИ

„Најмузикалнија глава 19. века”, како је Вагнер називао Јохана Штрауса Млађег, с оркестром којим је дириговао, кренула је 1847. године на велику турнеју која га је, преко Новог Сада, Земуна и Београда, водила у Румунију и Русију и утврдила му славу једног од највећих светских уметника. Штраус је у Београду извео и композиције „Александрова четворка” (кадрил посвећен кнезу Александру Карађорђевићу), „Словенску спеванију” и „Српски марш”. После концерта, у „Србским новинама” од 10. октобра 1847, појавио се текст: „Ком Србину неће срце од милине заиграти кад чује песме, које наше просте сељанке певају, художествено изведене, којима се сада први синови у Европи славе?”

Остаје упамћено да је Штраус цео концерт дириговао обучен у српску народну ношњу коју му је, за ту прилику, извезла супруга домаћина код ког је становао. Поводом његовог „Србског кадрила” посвећеног „младим Србкињама”, Аристид Николић (1820-1874) испеваће оду захвалности: „Хвала т’ Немче што виспреним умом / Србске песме у музику слажеш / Изводећи игре благородне / Беч се с њима а и даљни Париз / Наслаждава на пиру весели / Јошт кад б’ реко одкуд ти та мисо?”

Јохан Штраус Млађи, на врхунцу славе, написао је српску оперету „Јабука” и њоме на најсвечанији начин у Бечу обележио педесет година уметничког рада, 12. октобра 1894. године. Штраус у једном писму каже: „У ‘Јабуци’ користим истинске српске народне мотиве” (Штраус мисли на „Српске народне песме” Корнелија Станковића, штампане у Бечу 1859.) Та оперета у којој се бесмртни творац тог жанра бави нашим људима и обичајима, код нас до јануара ове године никада није изведена. После толиких година, напокон је доживела премијеру 13. јануара 2007. у Новом Саду, на стошездесетогодишњицу гостовања Штрауса у „српској Атини”.

ПОДСЕТНИК

• Оперета (од италијанског: мала опера) - сценско, углавном ведро, музичко дело с дијалозима и плесом. Иако се оперета спомиње још од средине 17. века, прави облик добила је тек за два века. Прво се појавила у Француској.

• Жак Офенбах (1819-1880) сматра се творцем оперете. Кроз ведру музику провукао је оштру сатиру на политичке прилике свог времена. Написао је око сто оперета од којих су најпознатије: „Лепа Јелена”, „Орфеј у паклу”, „Хофманове приче”.

Део нота чувеног валцера „На лепом плавом Дунаву” исписаних (и потписаних) руком Јохана Штрауса. У то време био је обичај да композитори, кад дају аутограм, испишу и део неког свог познатог дела.

МОЖДА НИСТЕ ЗНАЛИ

• Јохан Штраус Млађи био је најстарије дете Јохана Штрауса Старијег и Ане Штрајм, успешне виолинисткиње.

• Оба Јоханова брата такође су се бавила музиком. Јозеф (1827-1870) писао је валцере и квадриле, а његово најпознатије дело је „Пицикато полка” коју је урадио с Јоханом Млађим. И Едуард (1835-1916) прави је изданак „династије” Штраус која у историји музике нема премца.

• Јохан Штраус Млађи женио се три пута. Прва супруга Хенријета Трефц водила је бригу о његовим пословима и умногоме је утицала да Јохан почне да пише и оперетска дела. Са Анжеликом Дитрих, која је од њега била млађа двадесет пет година, Штраус није живео у срећном браку. Адела Дојч, трећа Јоханова супруга, млађа од њега тридесет једну годину, била му је менаџер као и Хенријета.

• Јохан Млађи, Јозеф и Едуард имали су обичај да на променадним концертима у неком од бечких паркова поставе задатак публици. Најавили би да ће да се изводи нова композиција и потписали је само презименом. Публика би после извођења требало да погоди који је од тројице браће Штраус написао.

• Јохана Штрауса уважавали су и дружили се с њим велики композитори, његови савременици: Рихард Вагнер (1813-1883), Јоханес Брамс (1833-1897) и Рихард Штраус (1864-1949) с којим, иако су имали исто презиме, није био ни у каквом сродству.

Весна Софреновић