Помало опора, а у сваком случају бритка и духовита, ова оцена у крајњој линији и није била далеко од истине. Дипломатија је у Византији имала веома дугу традицију и Ромеји (Византинци) на том плану столећима су предњачили у средњовековном свету. Истина, царство није имало никакву посебну установу сличну савременим министарствима иностраних послова, али су се о слању емисара старале одређене службе. Византија, такође, није имала установу сталног амбасадора у некој другој држави. Изасланици су се сагласно потребама политичког тренутка упућивали у дипломатске мисије.

Сасвим је разумљиво да су посланици регрутовани махом међу високим чиновницима државне управе, из цареве непосредне околине, неретко из редова свештенства, дакле, углавном - мада не и обавезно - из виших друштвених слојева. Подразумевало се да буду часни, одани василевсу, непоткупљиви и спремни да се жртвују за отаџбину ако је то било потребно. Наравно, рачунало се с познавањем језика земље у коју се путовало и основним знањима о животу и обичајима тамошњих људи. Сматра се да су на пут у највећем броју случајева - не и увек - кретале трочлане делегације, а држава је подмиривала пратеће трошкове својих посланика. Такође, очекивало се да се они врате с појединим обавештењима битним за вођење византијске спољне политике. Не би се могло рећи да је држава Ромеја имала професионалне посланике, али је било и таквих који су обавили више успешних дипломатских задатака.

Бити изасланик византијског цара и преговарати у његово име била је велика част. Успешно обављен задатак важан за царство доносио је не само углед или вишу титулу, него је могао да отвори путеве ка стицању богатства. Упркос изнесеним предностима, постојала је и тамнија страна у каријери сваког средњовековног посланика. Путовати у оновременим условима није било нимало лако поготово кад су у питању биле заморне и дуге деонице. На путовањима су, као у заседи, могле да чекају многе непредвиђене невоље, а било је и владара чија је ћуд остала вечита непознаница па је одлазак у неку политичку мисију носио и одређени ризик. Због тога је бојазан често била редован пратилац већине емисара који су некуда хитали за потребе државе.

Петар Патрикије, чувени дипломата цара Јустинијана I Великог (527-565), провео је у Равени три године - од 536. до 539. - у заточеништву код германског племена Острогота. Сачувана су сведочанства о невољама и страдањима емисара и у касновизантијско време. Кад је василевс Андроник II Палеолог (1282-1328) тражио невесту за свог сина и наследника Михаила, у лето 1294. године упутио је александријског патријарха Атанасија II (1276-око 1316) и неког монаха Неофита са задатком да најпре посете кипарског, па затим и јерменског краља. Двојица духовника нису стигла ни до свог првог одредишта - бележи византијски монах и историчар Георгије Пахимер - будући да су надомак малоазијског града Фокеје византијске бродове напали гусари, па су цареви људи нашли спас бежећи на обалу. Касније је Андроник II Палеолог послао нове изасланике и они су успешно обавили посао који им је поверен.

У време затегнутих односа између Византије и краља Сицилије и Напуља Карла Анжујског (1266-1285), крајем седамдесетих година 13. столећа, василевс Михаило VIII Палеолог (1259-1282) упућивао је на Апенинско полуострво посланства која су чинили црквени великодостојници. Разлог је био веома једноставан, бележи Георгије Пахимер, и тицао се личне безбедности одасланих емисара. Тако је византијски цар крајем седамдесетих година 13. века у Апулију послао доместика Велике цркве Мандана, односно Меркурија, како су још називали овог духовника, са упутствима да се у случају невоље обрати новоизабраном папи Николи III (1277-1280). Убрзо се показало да је опрезност Михаила VIII Палеолога била оправдана. Мандана је ухватио и задржао Карло Анжујски, али кад се сазнало да је реч о високом црквеном угледнику, на лични захтев римског првосвештеника, византијски посланик био је ослобођен.

На великим искушењима нашао се Јован Асен, у ствари бивши бугарски цар Јован III Асен (1279-1280) и родоначелник византијске гране породице Асена, који је с благословом византијског цара Михаила VIII Палеолога у првој половини 1280. године путовао на двор Ногаја, владара Златне хорде. Он је прижељкивао да од моћног татарског господара добије помоћ и да се врати на бугарски престо у Трнову. У исто време на Ногајевом двору нашао се и његов супарник Ивајло (1278-1279), такође бивши бугарски цар, са истоветним очекивањима. И он је од монголског кана очекивао помоћ да сруши Георгија I Тертера (1280-1292) који се у међувремену устоличио у Трнову. Георгију Пахимеру дугујемо опис бурних догађаја у престоници Златне хорде. Ногај је од обојице примио поклоне и чини се да није знао коме од њих двојице треба да помогне. Неко време срдачно их је гостио, а неизвесну и напету ситуацију разрешио је на начин од кога застаје дах. Све се одиграло за време једне заједничке вечере кад је монголски кан, већ помало припит од теревенчења, наредио да се на лицу места, за истим столом, закољу Ивајло и његов пратилац, татарски војсковођа Касим-бег. Видевши то грозно крвопролиће, Јован Асен изгубио је присуство духа. Међутим, на молбу Еуфросине, ванбрачне кћерке Михаила VIII Палеолога и Ногајеве супруге, горопадни владар Златне хорде поштедео је живот на смрт преплашеном Јовану Асену. Никад се не зна - Ногајев избор могао је да буде и другачији.

Исти писац, Георгије Пахимер, наводи још један пример невоља и страха које су морали да искусе византијски посланици тридесетак година раније. Било је то у време преговора ромејског и српског двора, вођених између 1267. и 1269. године, о браку Ане Палеологине, треће кћерке Михаила VIII Палеолога, и Милутина, млађег сина српског краља Стефана Уроша I (1243-1276). Том приликом друмски разбојници пресрели су и опљачкали краљевог преговарача Ђорђа док је путовао по српској земљи. „Једна чета људи из заседе нанела му је штету.” Тај догађај умногоме је поколебао и византијске изасланике који су већ били надомак Липљана. „Сада их је заиста ухватио велики страх да њих саме не задеси некакво зло. Јер, кад ови (Срби) тако праве заседе својима, штавише угледним људима и архонтима, тешко да ће туђе поштедети.”

Отац византијског интелектуалца и политичара Димитрија Кидона - његово име није се сачувало у расположивим изворима - као посланик василевса Андроника III Палеолога (1328-1341) путовао је 1341. године у далеки Сарај, престоницу Златне хорде. Радило се о веома осетљивом дипломатском задатку чији је циљ био да се осујети напад Татара на Цариград. Озлојеђен што су снаге ајдинског емира Умура (1334-1348), уз царев благослов, прошле кроз теснац Босфора и 1340. године напале градове на ушћу Дунава и области у њиховом залеђу, кан Узбег (1312-1341) запретио је одмаздом. Претњу владара Златне хорде да ће пред „царицу градова” довести шездесет хиљада својих војника, Андроник III Палеолог и његови сарадници схватили су веома озбиљно. Благовремено је одаслана делегација коју је предводио отац Димитрија Кидона и непријатељски долазак Татара је осујећен. Спретна византијска дипломатија, коју су одувек красили одмереност и тактичност, поново је победила. Међутим, на повратку, отац Димитрија Кидона изненада се разболео и преминуо на путу. Занимљиво је напоменути да је отац историчара Лаоника Халкокондила, који се звао Георгије, био изасланик и да га је 1446. године на Пелопонезу султан Мурат II (1421-1451) бацио у тамницу.

На великим искушењима био је и Манојло Тарханиот, изасланик Ирине Кантакузин, који се крајем 1342. или почетком 1343. године - у јеку грађанског рата кад су саобраћајнице нарочито биле под присмотром - из Дидимотике упутио за Србију с поруком за узурпатора Јована Кантакузина који је тада уживао гостопримство краља Стефана Душана (1331-1355). Нићифор Григора, византијски историчар 14. века, о њему је забележио следеће: „Због страха овај (Манојло Тарханиот) остављајући прав пут у лево, наставио је користећи се беспућима и упуштајући се у високе и тешко проходне крајеве, па најзад преваливши и планину Хема (Балкана) доспе неопажен у земљу Трибала (Срба), оставши неповређен од зала.”

Ипак, најгоре је прошао један емисар узурпатора Јована Кантакузина у грађанском рату који се у Византији водио четрдесетих година 14. столећа. С пролећа 1343. године пред Сером су се поново појавила двојица савезника, краљ Стефан Душан и претендент на ромејски трон Јован Кантакузин, те су, као и крајем претходног лета, опсели град. Владар Срба упутио је посланство и под претњом пустошења захтевао да грађани предају своју тврђаву Јовану Кантакузину. Остајући верни цариградском регентству, против ког је Кантакузин ратовао, житељи Сера глатко су одбили краљев предлог, а изасланика ког им је потом упутио сам узурпатор снашла је свирепа казна. Становници су га најпре убили, а онда су, у наступу суровости, његово тело исекли на четири дела које су потом извесили на четири градске куле.

Према казивању Георгија Сфранциса, византијског писца и политичара 15. столећа, у веома незавидном положају нашла су се тројица византијских емисара - Димитрије Кантакузин, Матеј Ласкарис и граматик Анђео Филомат - који су се обрели на двору Мурата II. Султан није желео никакве преговоре јер је наумио да освоји Цариград, па се у јуну 1422. године с војском појавио пред бедемима ромејске престонице. Са собом је водио и оковане византијске изасланике.

Да је понекад код посланика постојао истински страх за сопствени живот, показује један пример на самом крају византијске историје. Неколико дана пре пада Цариграда, у мају 1453. године, одлучено је да се пошаље емисар код турског султана. Будући да је непредвидљивост Мехмеда II Освајача у поступцима према изасланицима била добро позната, поставило се питање кога послати у табор нападача. Била је присутна оправдана сумња да се византијски емисар неће вратити него ће бити погубљен. Јер, претходно искуство указивало је не само на опрез. У јуну 1451. године турски султан је посланике цара Константина XI Драгаша Палеолога (1449-1453) најпре бацио у тамницу, а затим дао да им се одрубе главе. Због тога овога пута у султанов логор, који се могао видети с бедема Цариграда, није послат ниједан од угледнијих племића. Избор је пао на човека који није био високог рода ни положаја - његово име се, нажалост, није сачувало у изворима. Не можемо знати с каквим је мислима он кренуо ка табору Мехмеда II Освајача, али се по њега све завршило добро. Горопадни султан примио га је у границама љубазности и потом отпослао његовом господару Константину XI с предлогом који последњи византијски цар није могао да прихвати. Није познато да ли је поменути византијски посланик, који је преживео сусрет с неуравнотеженим Мехмедом II Освајачем, остао жив и после турског освајања Цариграда, неколико дана доцније.

Критовул са Имброса, византијски историчар 15. века, приповеда како је Мехмед II Освајач 1460. заробио и утамничио Матеја Асена, изасланика деспота Димитрија Палеолога. Била је то година кад су Османлије заузеле Пелопонез, последњу оазу византијског света. И у Јањинској хроници, локалном извору за историју Епира у другој половини 14. столећа, помиње се како је деспот Тома Прељубовић крајем 1379. године затворио неке изасланике из града Касторије у намери да од њих добије новац.

Застрашујућу причу о страдању каталанских и арагонских посланика доноси Рамон Мунтанер, политичар, војник, пустолов и историчар, припадник чувене каталанске хорде која је у првој деценији 14. века опустошила многе области Византијског царства. У свом спису он наглашава како су после погибије каталанског вође Рожера де Флора, који је убијен у пролеће 1305. године у дворцу престолонаследника Михаила IX Палеолога у Једрену, Византинци масакрирали многобројну делегацију каталанских изасланика. Догодило се то у граду Радосто на трачкој обали Мраморног мора, кад су односи царства и плаћених ратника са Иберијског полуострва били сасвим поремећени. Најпре су ухапсили двадесет седам каталанских и арагонских емисара и затим су на четири дела исекли сваког од њих и обесили у кланици.

Каткад се догађало да цар из неких разлога није био задовољан услугама византијских изасланика и да их је чак подвргао казни. Тако је Јован VIII Палеолог (1425-1448), претпоследњи византијски василевс, у време ужурбаних припрема за сабор у Фиренци и непрекидних преговора с разним силама у западној Европи, решио да казни своје посланике зато што су се неовлашћено дуже задржали и закаснили. О томе сазнајемо из писма које је византијски цар 11. фебруара 1437. године послао Базелском сабору. У вези с овом врстом прекора је и податак да је Манојло II Палеолог (1391-1425) у једном писму које је послао арагонском краљу Фердинанду I (1412-1416), тражио да владар Арагона саслуша византијске посланике и одмах их врати назад.

Можда се може рећи да је питање безбедности изасланика, односно одашиљање порука на даљину, у средњовековним условима најбоље решио један египатски султан. Јер, ако је веровати баварском витезу и пустолову Јохану Шилтбергеру, султанове поруке разносили су посебно обучени голубови.