Разбарушени Лаза Костић једно своје певање насловио је „Међу јавом и мед сном”. У причи која следи има и једног и другог, с тим што ова повест има - тужан крај. Јава је измрежила сан, дуготрајан и с почетка леп. Попут руже, једне од 25.000 врста колико их има, коју је укрштањем недавно добио некадашњи становник Вршца, данас универзитетски професор Јозеф Зибер из немачког града Вајхештефена, и даровао јој име - вршац. Њене латице су бело-ружичасте боје, не боде а опија мирисом. Шта ће ружи више од тога?! А људи би да личе на ружу.

Тек, породица Лазаревић, ван сваке сумње, води порекло од неког тамо Лазе. Најпознатији је онај чијом улицом многи из старог дела Београда, преко Бранковог моста, хитају ка новом нам делу престонице. Многи не знају да је то Поп-Лукина улица. Улица попа Луке Лазаревића, тамнавског војводе из времена Карађорђевог устанка, дугогодишњег команданта шабачке тврђаве, мегданџије и потоњег великог противника кнеза Милоша и династије Обреновића. Подаци веле да је скоро два десетлећа избивао из Србије, да га је кнез Милош ипак лепо примио, поставио га за члана Шабачког магистрата и ту му, чак, поклонио кућу. Потом следи време велике оскудице, Вучићева буна 1842. године, па хапшење и тамновање у граду којим је, својевремено, командовао. Поновним доласком Карађорђевића на власт, поп Лука постаје члан Државног савета, највишег органа власти. Већ виђено. Умро је почетком 1847. године у пристојним годинама и сахрањен у свом Шапцу. Мало му је фалило да упали осамдесет свећица.

Какве, па сад, везе има вршац, нова истоимена ружа, с ратником и бунтовником тамо из Мачве? Има, и те какве, позивајући за сведока Душана Белчу, непоновљивог хроничара јужног Баната. У књизи „Сентиментално путовање кроз Јужни Банат” овај радозналац исписује и сетну причу о успону и паду породице Лазаревић, и то прилично документовано, колико се то може на простору где је усмена реч и даље (не)поткупљиви извештач из прошлости.

Све приче с већ помињаним тужним крајем најбоље је почети с - краја. Почетак је ионако пут према крају, било каквом. Дакле, овако.

Крајем марта 1900. године сви вршачки листови објавили су белешку под насловом „Свршио је?!” I исписали следеће редове:

„Нови пештански ‘Журнал’ добио је од неког Јосифа Корнфелда, новинара из Њујорка, овај извештај о познатом пропалом спахији Миши пл. Лазаревићу из Великог Средишта:

Јучер је сахрањен познати бивши милионар, импресарио и келнер Миша пл. Лазаревић, који је у болници умро услед инфлуенце и бола за домовином. Многи његови земљаци отпратише га до вечне куће. На гробу држао је говор Бела Вајсмајер. Његово је надгробно слово произвело силан утисак на присутне, а завршио је овако: ‘Љубљени земљаче, драги пријатељу! Суђено ти је да умреш далеко од своје домовине! Мораш да почиваш у страној земљи! Нека ти је лака ова земља! Нека ти Бог подари на оном свету блаженство и мир који на овом свету ниси могао наћи.’ Сви су плакали. Виктор Галовић, присни пријатељ Лазаревићев, певао је по американском обичају над отвореним гробом песму тугованку, у чему су му помагали сви присутни. Тако је свршио Миша пл. Лазаревић!”

А како је, заправо, све почело много пре Мише племенитог Лазаревића, с краја 19. века јунака „скандалозних хроника” број-них листова?

Приповест, умногоме нахрањена предањем, вели да је двадесетих година 19. века у Велико Средиште, село јужно од Вршца, тамо где краљују дунавски ветрови, с породицом и богатством приспео Голуб Лазаревић, син попа Луке. Није посве упутно, „нема доказа”, упуштати се у одгонетку због чега је Карађорђев војвода послао свог сина у Банат. Можда се плашио да ће му кнез Милош тражити „пореске пријаве” или „рекет”. Ко би га знао?!

Тек, легенда поистиха вели да је Голуб, син устаничког војводе, успео да - преко реке па у шуму - пренесе неколико бурића злата затопљеног катраном. Ваљало је заварати царину и строге аустријске контумаце. Потом је све ишло, и данас препознатљивим, својим током. Дични син успео је да купи Велико и Мало Средиште, готово 4000 јутара земље, а онда и титулу племића па је себи и потомству између имена и презимена додао оно - племенити. Било је уобичајено да се титула кроз историју (само чију?) добија на сабљи, али и новац је, и онда, био прилично бритко оружје. Убрзо су усред Средишта никла и два дворца по угледу на летњиковце мађарских племића. У оближњи Вршац одлазило се само по преком послу или на одговарајуће пријеме. Идила као, и не само, из руских скаски.

Успон породице Лазаревић био је више него опипљив. Уз сад већ добрано отворене буриће са златницима, и огромно имање је, извесно, доносило лепе приходе. Тако је спретни Голубов син Васа већ 1852. године у Вршцу, на Малој пијаци (данашња Зелена пијаца), уместо старог млина суваче на коњски погон, подигао прву ветрењачу под Вршачком кулом. Не зна се да ли се у месној библиотеци у међувремену удомио Сервантесов „Дон Кихот”. Али се зна да је, двадесетак година касније, указом цара Фрање Јосифа, именовани Васа Лазаревић, дотад краљевски саветник, именован за темишварског и вршачког великог жупана. Почаст каквој следују одговарајуће свечаности, о чему су локални листови подробно известили. Чак је и сам, с узноситим брковима и бакенбардима, у Вршац изволео приспети Фрањо Јосиф. Да се смрзнеш од почасти. За Вршац је било још важније што је овим именовањем добио положај муниципија и седиште првостепеног суда.

У међувремену ни његов брат Александар није био неки згубидан. Док је старији Васа, велики жупан, стицао углед на све стране, он је бринуо о увећавању богатства породице. Чак је у Вршцу основао неколико банака и трговачких удружења, а 1884. године саградио прелепо здање које је одмах названо Палата Лазаревића. (Данас је то зграда Војвођанске банке, и даље једна од најлепших кућа подно Вршачког брега, чест мотив на разгледницама овог краја, по потоњем власнику позната и као Фришова палата.) Овде су се, од тада, увек налазиле нај-угледније вршачке трговине чији је закуп био вртоглаво скуп, а углед, наравно, примерен цени.

Подразумева се да је Палата Лазаревића сред Вршца дуги низ година била место за приређивање најсјајнијих балова, пословних састанака и планирања будућности у уском кругу. Свој део приче овде је оставила и Анка Лазаревић, Александрова жена. Отмена дама успевала је да додатно подигне углед породице помажући сиротињи, посебно девојчицама којима је обезбеђивала одећу, књиге и храну, а некима и стипендије. У свом вртоглавом успону, Лазаревићи су постали породица пред којом се с уважавањем подизао (полу)цилиндар, а дамама обавезно додавало оно: „Љубим руке!”

Свака бајка, а ова приповест је добрим делом умногоме налик на њу, временом постаје басна. Њено наравоученије је (било) више него очигледно.

Нови, двадесети, век је већ с почетка унео нове ветрове у угледну, богату и сложну породицу Лазаревић. Велики жупан Васа без порода је, силом биологије, отишао с ону страну ветра. За њим су похитали Александар и Анка, који су за собом оставили синове Михајла-Мишу и Федора, те кћи Олгу. Удајући се за барона Бинерта, она је - разумљиво - са собом однела и позамашан мираз. Федор се са службом замајавао негде по Босни. Слава, углед и богатство Лазаревића пали су на плећа првенца, Михајла-Мише-Мишуке, како су га све, из милоште или улизивања, звали у Вршцу. Особе која је име Лазаревића успела да развигори све до докова Њујорка.

Док су његови преци бројали редове о себи на насловним, важ-ним, странама, он је био задужен за оне унутрашње. Његове несвакидашње пустоловине сустопице су пратиле вршачке српске, немачке и мађарске новине. Јер је, неспорно, више од вести пратити судбину човека који је успео да за три године списка пола (огромних) милиона форинти, распрода огромно имање, три велике куће и силан новац у банкама. Како онда да за „нашег Мишуку” не буде места у новинама?!

Прво је почео с оргијама, али оне - мада су умеле да трају данима да би, онда, приче о њима месецима наслађивале докону братију од Вршца, преко Пеште све до Беча - нису одмах могле много да науде богатству Лазаревића. Коцкање је, пак, било нешто сасвим друго, а најугледнија казина су као празник славила дан (мада је ноћ била примеренија) кад би у њих бануо Мишука са својом махом живописном пратњом. Три године после смрти оца, 1895, враћа се у Вршац и ето лепе, непосредне прилике месним новинама да разиграју своја пера.

Права посластица био је догађај кад је, у пијанству, Мишука племенити изазвао једног странца на двобој. О њему је брујао не само Вршац, него се о томе шапутало све до Темишвара. И онда су сведоци „покварили спектакл” тврдећи да дуел не може да се одржи пошто су, у тренутку изазивања, обојица мегданџија били неурачунљиви.

Тајна његовог изненадног доласка у завичај одгонетнута је врло брзо јер је објављена лицитација имања у Великом Средишту. Мада је за куповину био заинтересован и гласовити Богдан Дунђерски, од продаје није било ништа, бар не овом чувеном велепоседнику познатом као великом трговцу храном.

Ништа зато, пештанске кафане и коцкарнице га и даље дочекују раширених двери. Још није сасвим пресахло благо племенитих Лазаревића. Све до 1897. године, кад је - сад видећи и да они некад катраном заливени бурићи имају дно - кривотворио менице с потписима свог зета барона Бинерта и сестре Олге. Јер, глава је била у питању, ваљало је вратити коцкарске дугове.

Да би заварао траг, обрео се у Паризу, али ни онда полицијски пипци нису били кратки и нису волели да дангубе. Пре него што су закуцали на врата његовог уточишта у „граду светлости”, Мишука је већ био на великој прекоокеанској лађи и убрзо зачкиљио пред светлима Њујорка. Докови су се указали касније.

Вероватно би се глас о даљој судбини Михајла-Мише-Мишуке племенитог Лазаревића утопио у брују великог града и Вршчани не би имали појма о даљем животу и делу свог општепознатог суграђанина да га, случајно, није срео један пештански новинар. И то на нимало лепом месту, као перача судова у хотелу извесног Сторка. У том тексту некад враголасти Мишука изражава кајање и жал за олако проћерданим лепим имањем, често плаче (додаје новинар) за својом домовином и боји се да је сад за њега све касно.

Умало да не буде. У Вршац убрзо стиже нова вест, ова готово невероватна. У њој се каже да су све њујоршке новине крцате причама о несвакидашњем јунаштву Михај-ла племенитог Лазаревића. Шта се десило? Наш јунак је пред самим улазом у Метрополитен оперу спасао угледну (оперску) примадону коју су напали гангстери. То је било лепо, али је још лепше било што је певачица била кћи јединица познатог мили-онера. На помолу је био срећан завршетак повести о последњем изданку племенитих Лазаревића из Вршца. Мишука је лако и брзо шармирао милионера, још више његову јунаштвом поменутог спасену кћи. И веридба је обелодањена. У Вршац, преосталим пријатељима, стижу писма да се спрема за повратак, чак и да му је краљ Александар Обреновић понудио да преузме положај министра војске.

И потом мук, бескрајно дуг и голицљив за бројне месне љубопитљивце. Шта се то тамо, „преко баре”, збива? Ништа, готово уобичајено, наслућује се из прве наредне вести: Мишука је поново у хотелу, сад као келнер. Е, да је већ тада професор Јозеф Зибер успео да одгаји ову ружу бело-ружичастих латица којој је даровао име завичајног Вршца, ону што не боде а опија мирисом, можда би и нашем Мишуки, бар за тренутак, било лакше...

У међувремену Вршчани с тугом прате распарчавање и ценкање око великог имања некад угледних Лазаревића. Прелеп дворац у центру града купује Јулијус Фриш и он се отад, до данас, најчешће зове Фришова палата. Једино се, понекад, у месним новинама или радио и телевизијским емисијама, у рубрици типа „Времеплов”, провуче име градитеља и првих власника. Слично је и с дворцима у Великом Средишту. Опипљива је само затрављена гробница с чије је плоче време избрисало имена некадашњих угледника и ововремени, ретки, записи попут књиге „Сентиментално путовање кроз Јужни Банат” Душана Белче која је и послужила као рам за ову причу.