Мало је овако малих вароши с толико драгоценим багажом историје. У Сремским Карловцима, ушушканим између Фрушке горе и Дунава, безмало свака грађевина, улица, чесма или бунар, чак и дрво, сведоче о времену које је овде исписало своје непоткупљиве трагове. Део њих, романтичарски распевано, у својим стиховима изримовао је Бранко Радичевић. (Мада је след Рима овде непобитно доказан, песникова рима с њима, Римљанима, нема баш никакве везе.)

Непобитно је да су Сремски Карловци дуже од два века били средиште духовног, политичког и културног живота српског народа у Аустроугарској. Наравно, живот је овде искричио и раније, а на мапи свеколике историје Европе уцртан је и као завичај познатог Карловачког мира који су, надомак Магарчевог брега, 1699. године потписале чланице Свете лиге (Венеција, Пољска и Аустрија) с Отоманским царством. Траг и данас постоји у виду Капеле мира где је, први пут у повести, у дипломатији примењен округли сто, отада неизбежан у преговорима свих који би да ратна и ина збивања окончају бар лупањем шаком о сто.

Повест Сремских Карловаца тако је, заслужено и уобичајено, исписивана на мноштво начина, темељених на историјским сведочанствима. Људи су ту, у тој историји, махом били „колатерална корист”. Ововремени хроничар трајања вароши, радознали историчар Жарко Димић, одлучио је да своје Карловце прикаже на посве другачији начин. И то своје дугогодишње истраживање укоричио у лепу и корисну књигу под називом „Топонимија Сремских Карловаца”.

За почетак ове невелике приче ваља рећи да је топономастика - појам који су нам даровали стари Грци - заправо наука која испитује порекло и значење имена појединих места. А овде, у Сремским Карловцима, уосталом као и другде, називи места својеврсна су лична карта живота ове вароши.

Они који су расположени да слушају ветар и сазнају све што их овде занима, вероватно ће за првог и најпоузданијег детектива позвати „стражиловац”, локални ветар који дува током целе године. И „горњак” и „доњак”, ветрови који дувају низ и уз Дунав, прилично су обавештени, као што ни „горски”, односно „карловачки ветар” - који преко Дунава носи гласове од Карловаца према ковиљским аласима - не воли да не буде упознат са стањем ствари у свом атару.

Можда је ове месне ветрове, као посебна врста цензуре, успела да укроти и, по свом избору, изабране вести пусти даље - чувена Цинцарева ветрењача која се угнездила на врху брда Банстол. Ње нема од краја Другог светског рата, али није јој успело да, новинарски неопходно, цензурише подужи списак назива којима је ова варош путовала кроз време. Први, и најлепши, свакако је Царус-Царом (Каром)-Кароми.

Јер, по Жарку Димићу, град је добио име од латинског придева царус, што значи драг, мио, или Драгутиново. Временом је изведено име у Каром, Кароми или Српски Карловци. Ова, за сада, претпоставка темељи се на историјским чињеницама да су Карловци своје име добили по имену српског краља Драгутина Немањића који се оженио угарском принцезом Каталином, унуком краља Беле IV, и, као сваки пристојан женик, добио одговарајући мираз. Таст му није био циција те му је дао: Мачванско-босанску бановину, Усору, Соли и Београд. А кад је, поломивши ногу у лову, престо морао да уступи млађем брату Милутину, повукао се на имање које је добио женидбом и највећи део времена проводио у свом летњиковцу, „две миље ниже од Карловаца”, у раскошном дворцу на данашњем Краљевом брегу. Одавде је имао одличан поглед, богата ловишта, а у близини имућан и утврђен град (Карловце), лепе и богате винограде, воћњаке и одлично вино. Бродом или Цариградским друмом лако је могао стићи до (дарованог) Београда.

Што је Драгутину драго и мило било, песник је доцније узнео - а и како другачије - на врх Фрушке горе, на Стражилово. Јер, и оно је, по свој прилици, име добило у време овог (викендашког) краља. Оно, кад се близу Карловаца одмарао, а ловци чували стражу да му неко, не дај боже, не преотме рецепт за справљање надалеко чувеног вина.

Свако име, разуме се, има и своју причу. У Сремским Карловцима имена места могли би да пусте низ Дунав, да их укрцају у какву дереглију и да им при одласку махну са захвалношћу, толико их има. Као, видимо се у историји. А историја - колико год умела да буде и силоватељица живота - хоће, на срећу, и да дошапне да је ваља неговати, да паметнима буде наук да не уче на сопственим грешкама. И да подсети да све не почиње од - данас, од нас.

Тако у именима карловачких манастира наилазимо на Саборну цркву светог Николе. Овде је мештани препознају и по називу Удовички манастир јер су, по записима страних путописаца из 16, 17. и 18. столећа, у њему своје последње дане провеле удовице знаменитих Срба. Тако је, око 1550. године, своје три последње јесени управо овде провела монахиња Јелена, удовица деспота Стефана Штиљановића. Поред осталих, ту је и такозвана Руска капела, основана с пролећа 1921. године, коју је српски патријарх Димитрије уступио бројним руским избеглицама који су, управо овде, створили и своју Заграничну цркву.

А ко би се, данас, сетио породице Жагар да на римокатоличком гробљу Магарчево брдо нису 1913. године подигли капелу, као задужбину Марије и Јакоба Жагара. Или, можда, Велике и Мале дударе (данас стамбеног дела Карловаца), где се некад налазила велика површина засађена дудовима и једно од омиљених одморишта мештана током лета. Шта тек рећи о крају вароши који се, по некад чувеној кафани „Три зеца”, звао исто тако?! Ту је, мало узбрдо, и део који староседеоци и данас зову Швапска, по немачким породицама које су се овде населиле средином 18. века. Печат вароши дали су и Милићеви обори, крај који је добио име по дугогодишњем карловачком градоначелнику Душану Милићу који је овде, педесетих година 19. века, гајио свиње па их онда терао уз Дунав, све до Беча.

И називи улица у 18. и 19. веку својеврсно су обележје живота на карловачкој калдрми. Може се, без много маште, само замислити због чега су се поједине звале Брдска, Главна, или Блатњава, Магарећа, Златна, Гадна, чак и Усрано сокаче. У именима предела у месном атару наилазимо на Курјаковац (откуд су Карловчани у 19. веку кретали у хајку на изгладнеле вукове који су долазили из Славоније и Босне), Кужно гробље (место где су сахрањивани страдали од куге 1795-1796. године), Мамутов дол (где су крајем 19. века нађени остаци мамута), Пуцкарош (део друма за Нови Сад на коме су, због напорног пута, стално „пуцали” бичеви по хрбатима волујских и коњских запрега), те Сикирица, место о коме предање каже да је управо ту неки момак из дружине Лазе Харамбаше „сикирицом” убио слугу једног Карловчанина.

Лепо, наравно, звучи име брда Везирац. Толико лепо да постоји и Велики и Мали Везирац. Међутим, само је (овде) једно и једино - Попишано брдо. А Три бабина гуза или, скраћено, Гузове, можеш, управо под тим именом, да нађеш само у Сремским Карловцима. Исто као и Магарчев брег где су се, вели прича, у турско време напасали и одмарали магарци, у шкртој сенци винограда. Као да ми нисмо имали своје магарце него су нам и за њих били потребни Турци?! Лепше, свакако, звучи Краљев брег и причица о Драгутину који је, очигледно, умео да мираз искористи на прави начин.

Посебна прича су карловачке чесме, пре свега она у центру вароши - подигнута још 1799. године - која се одговарајуће и зове - Чесма четири лава. Ко ту све није утолио жеђ и ко од мештана није, бар једаред, заказао виђење? Мада је, некад, свака карловачка (пристојнија) кућа имала свој бунар, јавне чесме одвајкада су биле и део живота града. Жарко Димић их је набројао, и описао, тачно - 42. Од уличних до оних дворишних, само за потребе одређене породице.

Уз толико чесми, до Дунава на „пљувоказ”, мноштво потока, чак и три језера (Кувалово, Мала Раша и Мајданско језеро), Карловчани су могли (многи могу и данас) да преко главе навуку „шлауф”, чувени котур за воду, и из њега, или с њим, мирно пројезде својом прошлошћу зазивајући у помоћ топониме свог краја, несвакидашње сведочанство о времену и људима с ону страну дуге. И гостољубиво, какви већ јесу, и на овај начин госте упознају с не баш свакидашњом причом о Сремским Карловцима. Оном које, углавном, нема у пригодним водичима.

Јер, као у свакој малој великој вароши, људи овде нису тек број или пин. Препознају се, најчешће, по надимцима. Тако, рецимо, овдашњи Јовановићи (и овде најбројније презиме) имају следеће надимке по којима се (пре)познају: Брцини, Генералови, Гркови, Занфирови, Јолдини, Лапћанови, Печула и Рајкини. Многи се, без обзира на презиме исписано у личној карти, одазивају и по очигледним карактерним особинама предака, као што су: Зец, Кукавица, Курјак, Пацов, Пуцуљков, Петлови, Рисови...

Ово је, дакле, тек скроман покушај да се повест једног града осветли и уз помоћ имена која су га обележила а која је, тако жарко и пажљиво, успео да сакупи (а ко би па други?!) један „задрти” Карловчанин.