Управо док читате овај текст уноси се неки од експоната Народног музеја у један од 112 петотонских камиона, зато што свих 400.000 морају да буду пренети у трезоре Народне банке до 15. августа. Тада је планиран почетак реконструкције Народног музеја, и зато се ових дана припреме ужурбано приводе крају.

Ово је друга реконструкција у историји Народног музеја. Претходна је била 1966. године после које је Музеј проглашен за најмодернији на овом подручју. Од тада се, међутим, све променило: број музејских предмета је утростручен, промењени су стандарди чувања и излагања експоната, а и четири деценије су ипак оставиле прилично велики траг на згради. Очекује се да ће садашњом реконструкцијом Народни музеј постати једна од најважнијих установа културе на Балкану - културно, образовно и информативно средиште регионалног и европског значаја.

И, баш због очекивања тог новог и најбољег досад издања Народног музеја, ово је прави тренутак да се сетимо претходних.

Први весник Народног музеја био је кнез Милош. Попут многих тадашњих европских владара, и њему је хоби био сакупљање вредних и ретких ствари. Кнеза Милоша су занимали различити вредни предмети, слике српских уметника, и бакрорези. Зато је наредио свим истраживачима културно-историјских споменика и старина да путују по Србији и прикупљају вредности, и да све што нађу доставе његовој канцеларији, а посебно виђеним научницима. Вук Караџић и Јоаким Вујић овековечили су своја истраживања књигама - Вујић је објавио „Путешествије по Србији”, а Вук је описао овчарско-кабларске манастире у „Почетку описанија српских манастира”. Јанко Шафарик прикупио је за кнеза збирку старина. Захваљујући њима, кнез је имао многе вредне и бројне збирке: минералошку, збирку епиграфских споменика, средњовековног накита, оружја, старих рукописних и штампаних књига... Кнежева збирка наговештај је оснивања Музеја, а његовом најавом сматра се решење уставобранитељске владе о забрани уништавања „развалина старих градова и споменика древности” издато 9. маја 1844. године.

Наиме, одмах сутрадан, Јован Стерија Поповић, начелник Министарства просвете, објављује постојање Народног музеја и објашњава да „Министарство просвете, уз своје друге задатке, није пренебрегло ниједну за нас значајну обавезу да се старине уопште, а нарочито оне које се тичу историје Срба и историје српске које се налазе у земљи или се било где чувају, на једно место сакупе и на том месту за потомство сачувају”.

Било је то, дакле, 10. маја 1844. године, само 14 година после читања султановог хатишерифа којим је Србија добила делимичну самосталност, и 23 године пре коначног ослобођења градова од Турака и предаје кључева.

Прве просторије Народног музеја биле су иза Конака кнегиње Љубице, у делу тадашње зграде Библиотеке министарства просвете, а у садашњој згради Факултета примењених уметности. Музејски предмети смештени су у салу Министарства за седнице, у којој су седели министар и начелник. Две године након оснивања, Стерија је потписао и први попис музејских предмета, „Стање Српско-народног музеума”, из кога се види да су прву збирку чиниле повеље, дипломе, рукописне и штампане књиге, стари печати и стари српски и бугарски новац. Напомену коју је написао на крају списка да ће „у другом делу наставити опис” мислећи на римске старине којих је било више од осталих, Стерија није остварио. По садржини збирке види се да је тадашњи Народни музеј био свеобухватан, имао је различиту грађу, али и да је више изгледао као магацин, остава Министарства просвете чије је просторије користио, него музеј. Ни у „Топчијској касарни”, згради која се налазила на простору између Немањине и Сарајевске улице, где су се 1848. године преселили и Музеј и Министарство, није било ништа другачије ни боље.

Јанко Шафарик, професор Велике школе, археолог и нумизматичар, покушао је да ублажи ову невољу: чим је 1861. године указом кнеза Михаила Обреновића именован за чувара Музеја, за десетак дана преместио је музејске предмете у зграду Управе просвете код цркве Свете Наталије. Али, 5. јуна наредне године Турци су с Калемегдана бомбардовали Београд, па је Шафарик био приморан да хитно склони музејски материјал на безбедно место. Већ након четири дана известио је Министарство просвете да је спаковао све златне, сребрне и ситне бронзане старине, као и старе новце, да је обележио 22 пакета „и због хитње незапечаћене предао књиговодитељу Главног школског фонда”.

Прву засебну зграду Народни музеј добио је 1863. године, тек сазидано здање мајора Мише Анастасијевића на Великој пијаци. Смештен је у приземљу „ради сигурности од пожара у оним собама које, улазећи са Велике пијаце, леже с леве стране”. Нови простор омогућио је и прву музејску поставку која је, истина, била само повремено отворена за посетиоце и то пре свега за ученике. Вероватно због Шафарикове личне заинтересованости за нумизматику, појавили су се први трговци старим новцем. С једним од њих, Стефаном Верковићем, Музеј је закључио уговор о набавци разних стародревности с обавезом да ће за све што нађе добити награду, а он је, како би та награда била одговарајућа, сачинио први ценовник по коме је откупљиван стари новац.

Јанко Шафарик знатно је обогатио музејске фондове, а Музеј, који је дотле био само скуп многобројних старина, постао је права музејска установа. Зна се, на пример, да је 1874. године, у време Стојана Новаковића, у Музеју било 15.060 предмета распоређених у 19 одељења. По његовом извештају, види се да је излагање „тек почето”, да материјали стоје „по фиокама”, да нумизматичка збирка „нема где (оскудевају собе) и нема у чему (оскудевају стаклени столови)”, а она је „најсавршенија колекција нашег музеја” са којом би се могле три-четири собе „напунити”, а публике, „похотника бива све више”. Исти извештај доказује и да се Стојан Новаковић залагао за боље плате својих сарадника, а нарочито „показивача Музеја, познатог Тому, који је свачему вешт”.

Прва изложба у Народном музеју приређена је 1882. године. Михаило Валтровић, тадашњи чувар Музеја, изложио је две скулптуре Петра Убавкића: „Портрет краља Милана Обреновића” у бронзи и „Србија с рањеним војником”, скулптуру у гипсу. Након неколико месеци приредио је и другу изложбу - 23 слике Катарине Ивановић, поводом њене смрти. Обележавање стогодишњице Првог српског устанка 1904. године било је повод да Музеј покаже публици целокупну поставку. За ту прилику штампан је и каталог „Списак слика изложених у галерији Народног музеја”. Кад су уметничка дела српских уметника враћена оштећена са изложбе у Лондону 1907. године, тадашњи чувар Музеја др Милоје Васић покренуо је спор за накнаду штете, уз протест „да ће овај случај поучити надлежне да објекте Народног музеја не треба слати на изложбе”.

Први светски рат затекао је Народни музеј неспреман да сачува културно благо скупљано деценијама. На самом почетку рата, првих дана августа, Музеј је погодила аустроугарска граната. Покушај да се током ноћи након напада изнесе што више ствари из Музеја није био довољан да спасе збирку. За време прве окупације града, аустроугарска војска опљачкала је знатан део експоната. У поновљеном бомбардовању, 13. августа, Музеј је опет страдао. Већи број наређења из Министарства просвете за припреме евакуације ка југу указују на неделотворност тог подухвата. Нарочито је било зачуђујуће одуговлачење паковања. Током рата збирка је сељакана од манастира Светог Стефана код Алексинца, до Скопља, Ниша, па до Треће београдске гимназије, да би одатле, необјашњиво, била пребачена до Косовске Митровице. Ту је највећим делом заплењена и разнета. По једном очевицу слике „беху непоправно оштећене... паковане наврат-

-нанос, без самилости и неуко, у сандуцима који су прокишњавали, оне су при нашем узмаку довучене до Косовске Митровице и ту избачене као роба без вредности. Каљаве и прашњаве, понеке изрешетане за време бомбардовања Београда, без оквира”. Збирка је на крају рата, како је 1919. године оценио др Владимир Р. Петковић, чувар Музеја, „представљала само сенку негдашњег Музеја”. Осим тога, у зграду у којој је био Музеј уселило се Министарство шума и руда нове државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, па је Народни музеј морао да тражи нови простор. Након разних непријатних преговора с Министарством просвете, Музеј је 1922. године пресељен у велику породичну кућу Раше Милошевића, бившег политичара у Улици кнеза Милоша 64. Ту је остао наредних осам година.

Године 1930. Народни музеј променио је назив у Хисторијско-уметнички, зато што је одвајањем етнографске и природњачке збирке у посебне музеје назив Народни постао неоправдан. Две године пре тога, кнез Павле Карађорђевић основао је Музеј савремене уметности. Кнез Павле је био „Мастер оф Артс” Оксфордског универзитета и један од познатијих колекционара у Европи. Захваљујући његовој приватној збирци и поклонима његових пријатеља, уз помоћ државе и појединаца, основан је Музеј савремене уметности. Налазио се у Конаку кнегиње Љубице.

Музеј савремене уметности и Хисторијско-уметнички музеј спојени су 1934. године у Музеј кнеза Павла, који је смештен у зграду Новог двора, садашња Скупштина Србије, захваљујући Александру Карађорђевићу. За директора је постављен Милан Кашанин. Свечано отварање било је 18. јануара 1936. године у великом холу, пред Карађорђевом собом - збирком експоната везаних за вожда. Био је то велики догађај за тадашњи Београд - првих десетак дана Музеј је посетило 20.000 људи, а домаћа и светска јавност оценила је да је један од највећих и најлепших на Балкану истичући да је за такав успех најзаслужнији Милан Кашанин.

Распоред материјала био је извршен хронолошки и по савременим музеолошким стандардима у пространим, светлим одајама које су први пут пружале могућност за прегледно размештање одабраних садржаја свих збирки. У парку између два двора био је лапидаријум - збирка камених споменика, у приземљу, у три просторије, била је праисторијска збирка, а у две следеће дела грчке културе из налазишта Требениште. У сали до њих била је уметност класичне Грчке, а у такозваној Римској сали приказани су предмети из римског доба. Следила је средњовековна збирка, а у последњој сали била је нумизматичка збирка. На првом спрату, у великом холу и ходнику, изложени су портрети устаничких вођа и знаменитих личности, у средини је била Карађорђева соба, а до ње соба кнеза Милоша. У витринама следеће велике сале биле су инсигније краља Петра И, следећа је била Вукова соба, а у осам одаја десног крила изложено је југословенско сликарство и вајарство. На другом спрату, у холу, ходнику и три средишње сале била су дела савремених домаћих ликовних стваралаца, а у осталих 14 радови страних уметника од којих су дела Француза била истакнута у једној сали. Том новом поставком Кашанин је успео да наметне правило по коме је естетско, значи вредност неограниченог трајања, било једини критеријум приликом бирања уметничког дела за Музеј. На тај начин Кашанин је Музеј уздигао на европски ниво.

До почетка Другог светског рата Музеј кнеза Павла приредио је шест иностраних изложби. Сто девет дела, приказаних на „Изложби модерне француске уметности”, видело је више од 8000 људи, а на изложби „Италијански портрети кроз векове” приказана су дела Микеланђела, Рафаела, Тицијана, Ботичелија, Ђорђонеа и других уметника.

Пре објаве Другог светског рата 1941. године, музејске збирке биле су упаковане и припремљене за евакуацију у посебно склониште код манастира Каленић, али то није учињено. Остале су у згради зазидане у посебном бункеру у подруму и срећом без последица од разорних бомби немачке и савезничке авијације. После завршетка рата Музеј је добио ново име, примерено новом времену - Уметнички музеј. Марта 1948. године Музеј се опет сели - овог пута у палату некадашње Берзе на Студентском тргу 13 и у Конак кнегиње Љубице - јер се у његову зграду уселила Скупштина Србије.

Невоље са смештајем Музеја решене су одлуком Министарства финансија ФНРЈ о уступању зграде Инвестиционе банке, бивше репрезентативне зграде Управе фондова и Хипотекарне банке на Тргу Републике, у којој се Музеј и данас налази. Истовремено са пресељењем у нову зграду 1952. године, збирци је враћен првобитни назив, Народни музеј, на захтев тадашњег управника, академика Вељка Петровића. Ово пресељење омогућило је савремено уређење и нову поставку, научно утемељену, по хронолошком принципу и блиску публици. Свечано отварање новог простора и поставке било је 23. маја 1952. године. На крају те деценије Народни музеј имао 195.688 предмета.

Садашњи изглед Музеја и распоред збирке одређени су тек другом послератном преправком зграде - дограђена је, проширене су радне и изложбене просторије, решено је питање смештаја увећаних збирки, а стална поставка била је на 1500 квадратних метара у новим витринама и новом, савремено уређеном простору. По многима, била је то заслуга тадашњег управника др Лазара Трифуновића. Реконструисани Музеј показан је публици 7. јула 1966. године. Тада је то био, као што је већ речено на почетку текста, најмодернији музеј на Балкану. Прва изложба којом је промовисана изложбена дворана, „Винсент ван Гог” из Холандије, била је сензационални догађај код нас. За ту прилику, први пут у историји ове куће, приређена је мултимедијска рекламна кампања: око 20 великих паноа у разним деловима града обавештавало је Београђане о изложби, транспаренти, слајдови у биоскопима, огласи у штампи, телопи на телевизијском програму, ознаке на тротоарима, жигови на поштанским ковертама - учинили су да су посетиоци у редовима чекали да уђу у Народни музеј. Изложбу „Ван Гог” видело је више од 300.000 људи. Она је најавила почетак развоја савременог Музеја и битног учесника у култури целог региона.

Међутим, почетком овог века, некада савремена зграда постала је премала и без добрих услова за благо које чува. Постојала је опасност да ће се оштетити експонати, па је одлучено да стална поставка буде склоњена у депое, једини простор са стабилном влажношћу и температуром ваздуха, и да сачека реконструкцију Музеја. Овог лета дуго припремани радови требало би да почну.

Нови изглед Музеја пројектовало је 70 стручњака. Другачијим уређењем простора и проширењем последња два спрата, успели су да уместо постојећих 10.500 добију 13.500 квадратних метара. Уметничка дела биће постављена на 8000 квадратних метара, на свим нивоима. Улазиће се с Трга Републике, у приземљу ће бити музејска продавница, књижара и кафе. Посебан простор биће за децу, односно за „радионице” намењене њима. Садашња велика изложбена сала на другом спрату биће порушена, тако да ће светлост од стаклене куполе на четвртом спрату несметано допирати до атријума. Кров ће бити дограђен. У једној половини биће библиотека и читаоница, а у другој ресторан из кога ће моћи да се ужива у панорами града. С променом спољне температуре мењаће се и климатизација у згради, и једна вредност температуре и влаге биће у депоима а друга у изложбеном делу Музеја. Међутим, ниједан од ових радова неће нарушити садашњи спољашњи изглед зграде.