Пре појаве новца људи су у свакодневном животу користили трампу: за робу која им је била потребна давали су злато, сребро, стоку, јечам, оружје... Мада су рибари пристајали да мењају рибу за крзно, радије су узимали сребро јер су онда могли да бирају шта ће да купе. Тако су племенити метали постали основа за прављење новца, али то се није догодило одмах. Рецимо, у древном Египту и даље је коришћена трампа, док су се велике количине злата одлагале у ризнице и пирамиде.

Први новац појавио се као последица трговине на границама грчких, малоазијских држава. Неки историчари (Херодот) пишу да су краљеви Лидије крајем 8. века пре наше ере први трговали на мало и ковали новац од „електрума”, смесе злата и сребра. И у осталим областима где је трговина напредовала, правио се новац: у Грчкој - драхма, обол; Персији - дареикос; Македонији - статер; Риму - ас, унција, семис, тријенс, денаријус, солидус... Новчићи округлог облика (да би лакше ишли из руке у руку) рађени су по унапред утврђеној тежини, са одређеном шаром, а владар је јамчио за њихову вредност. На малим површинама стручњаци су остваривали права ремек-дела која су некад и потписивали.

Најстарији новчићи на аверсу - предњој страни, имају лик вола, па зато реч „стока” у неким народима означава благо. У античкој Грчкој сваки град држава имао је свој новац с посебним знаком, који се мењао често у зависности од победа, уговора или неког догађаја којим се град поносио. Од времена Александра Македонског уведен је обичај да се на новчићима израђују портрети владара из профила, као доказ владарске славе и моћи. Кад се грчки утицај проширио на Исток, на персијским новчићима нашли су се портрети Александра Великог, лик Буде у грчком оделу, бог Зевс који стоји поред индијског слона... Међутим, владаре чувене по злу народ није хтео да гледа сваког дана - после смрти тиранина Калигуле сав новац с његовим ликом повучен је из оптицаја и претопљен.

Од самог почетка израда и употреба новца пружали су могућност за разне преваре. Поликрат, тиранин Самоса, 540. године пре наше ере подвалио је Спартанцима тако што им је дао новац од лажног злата. Осим њега, многи расипни владари стављали су бакар у златнике надајући се да то нико неће приметити. Ни обични људи нису били мање досетљиви: они су са златника стругали и по неколико милиграма злата, што је временом постало видљиво.

Ипак, Грци, а нарочито Атињани, борили су се да одрже вредност новца. После поделе Римског царства, кад су вратили свој утицај у Византији и Цариграду, њихов „безант” важио је неколико векова за „најздравији новац”, стабилан и вредан. За разлику од њих, квалитет новца у Риму био је све слабији: са златника и сребрњака прешло се на новац направљен од бакра. Али, чак и кад је имао 95 одсто бакра, а 5 одсто сребра, новчић се називао сребрњак. Тај „лош” новац био је у свакодневном оптицају, док су вредније примерке власници закопавали и крили. У случају да су морали да беже пред непријатељем или да су убијени, благо је остајало у земљи све док га археолози у новије доба нису открили. Према тим римским, царским новчићима препознати су многи споменици који су уништени и нестали, а описани су у књигама и рукописима.

Оскудица новца која се осетила у свим областима живота није заобишла ни војску. Пошто су војници уместо плате добијали намирнице и имања, више нису били заинтересовани за ратне подвиге и постајали су - сељаци. Мада се не зна тачно да ли је до пропасти Рима дошло због несташице новца, једно је сигурно - како су се златници тањили, стругали, турпијали тако је и царство нестајало!

За разлику од варварских краљевстава, где се златни новац чувао само за велике послове, у 4. веку цар Константин ковао је солидус, новац од 4,48 грама финог злата. Народ који је морао да плаћа порез (јер су га у противном чекали мучење и шибање) није обраћао пажњу на лепоту новца, али странци јесу.

Пошто су нову вештину научили од цивилизованих народа које су покорили, Арапи су, по узору на солидус, почели израду новца са исламским записима, цитатима из Курана. До злата за његову израду долазили су пљачком персијских ризница, египатских пирамида и сиријских цркава, као и искоришћавањем рудника и река. Благо су преко Сахаре караванима допремали у ковнице Кордобе, Каира и Багдада. Због лепоте слова њихови златници постали су веома цењени. Већ у то време постојале су и неке врсте банака које су давале новчане потврде „сак” или „чек”. Рецимо, трговац у Мароку могао је да уновчи чек који му је издат у Багдаду, удаљеном 4800 километара.

Због слабе производње и многобројних пљачки у средњем веку у Европи завладала је оскудица злата. Поред тога, глад и епидемије куге утицали су да буде мање купаца, мање робе, мање новца... Међутим, од 13. века развој градова и трговине довео је до ширења новчане привреде и појаве бројних нових валута. У Венецији, Шпанији, Француској, Немачкој ковали су се фиорино (одатле форинта), дукат, цекин, franc d'oro (одатле франак), а у нашим крајевима динар, динарић, перпер...

Највише новца, прикупљеног од зајмова и пореза, имали су краљеви, а трошили су га на вођење ратова и раскошан живот. Да би задовољили своје неумерене прохтеве, неки се нису устручавали да у промет пусте и „црни новац”, који је поред великог процента бакра садржао и бронзу. Кривотворење новца везивало се за многе владаре, посебно за Филипа IV Лепог, кога је Данте оптужио за похлепу, порок трговца недостојан краља. Право да кују новац са својим жигом имали су и кнежеви и властелини, а пуштали су га на тржиште сваке године пред сајам. Поред њих, богатством је могло да се похвали свештенство које је примало „десетак” и прилоге од верника, а продавало „опросте греха”.

Полако али сигурно новац је улазио и у село. Мада сељаци нису често у рукама држали златнике и сребрњаке, слушали су звецкање ситних новчића „суа”. У том звуку као да су чули речи: „Ко око врата кесу има, не може се наћи на вешалима!” I заиста, у несигурним временима новац се показао као вредност на коју су људи могли да се ослоне. Из тих разлога покушавали су на све начине, па и оне празноверне, да га умноже: пљували су га, носили око врата као амајлију, бацали у бунар богу воде да им испуни жељу... Осим тога, новчиће су користили и као лек - привијали су их на болна места, а оне са сликом распећа и Богородице гутали.

Почетком 14. века појавиле су се прве залагаонице на тезгама, званим на италијанском језику „banchieri” (одатле је потекла реч „банка” и „банкари”). Пошто се на улог добијала камата, народ је почео да вади новац из чарапа и сламарица, а ко није имао уштеђевину могао је да узме позајмицу. Црква, која је зеленаштво сматрала грешним, препустила је банкарство Јеврејима, али је временом, под притиском јавности, ублажила свој став. У наредном веку отворене су бројне банке широм Европе, а прве претече модерних банака држала је чувена породица Медичи из Фиренце.

У 15. веку, као последица освајачких похода, у Европу је почела да пристиже „река злата”. На обалама Африке Португалци су урођеницима давали робу - предмете од стакла и бронзе, со, шкољке, вино, а узимали злато, од кога су ковали новац „escudis” и „cruzados”. Открићем Америке и Шпанци су дошли у посед баснословног богатства. Поред рудника, немилице су пљачкали храмове Инка у Перуу и Астека у Мексику и, ако их на мору не би пресрели гусари, срећно су стизали у Шпанију. Појава велике количине „правог” новца, направљеног од злата, довела је до великог повећања цена. Рецимо, у Перуу ткане панталоне коштале су 300 дуката, огртач 1000, добар коњ 4000 или 5000 дуката, бокал вина 200 дуката... У Шпанији бријање је достигло шест пута већу цену него у Француској, а скупоћа се убрзо преко трговине проширила на све земље. Од 1500. до 1600. године све цене порасле су пет пута!

У новој земљи, Америци, трговци су се сусрели с бројним, непознатим валутама: шкољкама, камењем, вискијем, дуваном... Шкољке „wampumi” важиле су као средство плаћања све док су могле да се мењају за даброво крзно. Међутим, виски се није добро показао јер су људи безуспешно опомињани да „не запију своје паре”. Године 1642. у Вирџинији усвојен је закон који је важио два века: дуван је одобрен као званична валута, док се злато и сребро није признавало. У почетку, све је текло по плану. Свачије богатство зависило је од воље и труда који је уложен у посао. Али, убрзо су се појавиле групе људи које су уништавале туђе саднице, па је закон допуњен реченицом да свака група већа од осам чланова сноси одговорност за велеиздају која се кажњава смрћу. Кад су схватили да им је најисплативије да производе дуван лошег квалитета, плантажери су давали само смрвљене комадиће и листове дувана од кога су се пушачи гушили. Да би се успоставио ред, отворено је јавно складиште где се дуван мерио, а за њега добијала потврда о вредности. Тај лош дуван био је исто што и излизан и изгребан новац у Европи, због чега је у Амстердаму 1609. године отворена прва јавна банка.

Сличне „банке чувари” отворене су и у осталим трговачким средиштима Холандије, а затим и у другим земљама. Спречавање злоупотребе вршило се мерењем новца од племенитог метала, и град је јамчио за исправност вага. За сваки новчић банка је давала признаницу у истом износу, све док се неко није досетио да издаје признанице веће вредности, јер је постојала мала вероватноћа да ће сви људи у исто време тражити повраћај свог новца.

Право „банкнота” касније је преузела држава, а први папирни новац издала је 1690. године „Колонија залива Масачусетс”. У недостатку златника војници су исплаћени папирним новчаницама, са обећањем да ће примити плату чим се стање у земљи поправи. Поред новчаница најразличитијег изгледа, 1711. године штампане су и карте новчанице, где су знаци пик и треф вредели 100 ливри, а херц и каро 50 ливри.

Али, убрзо се показало да поред многих предности папирни новац има и своје недостатке. Осим што је могао лако да се фалсификује, могао је и да се доштампава без обзира на количину златних полуга које су стајале у сефу банке. Брзо штампање новца доводило је до пораста цена, па се већ у 18. веку говорило да се „за пуна кола новца једва могу добити пуна кола намирница”.

У почетку банке су чувале новац и радиле честито, по правилима струке. Међутим, кад су власници великих предузећа почели да узимају превелике позајмице, све је кренуло низбрдо. Пошто је банка у Амстердаму ликвидирана 1819. године, штедише су постале неповерљиве - масовно и истовремено дизале су новац, што је довело до пропасти многих банака. Људе је у таласима хватала паника и наступиле су кризе од којих су највеће биле крајем 19. и почетком 20. века, а незапамћена 1929. године. Из Немачке криза се 1929. године проширила и на друге земље, па је у Америци дошло до слома Њујоршке берзе и пропасти многих акција.

У једном од „јуриша” на банку изгажено је петнаест људи, а „срећници” који су дошли на ред убрзо су схватили да уместо драгоцених новчаница у рукама држе безвредну хартију. Машине за штампање новца радиле су нон-стоп, али цене су расле невероватном брзином, па је новац из минута у минут постајао све безвреднији. На пример, сендвич са шунком једног дана коштао је „само” 14.000 марака, а већ следећег 24.000 марака. Људи су журили да што пре потроше своје плате, а некада су новчанице довозили у дечијим колицима. У то време лекари су забележили нову врсту болести звану „нервни слом бројева”. Људи који су безуспешно покушавали да рачунају у милионима и милијардама, постајали су пацијенти који су током напада исписивали низове бројева и никако нису могли да се зауставе.

Слична кризна ситуација поновила се и после Другог светског рата: новчани систем се распао и замењен је новом вредношћу - цигаретама. Уместо новца људи су примали цигаре да би њима плаћали оно што им је заиста потребно. Од тада до данас многи су на хировитом тржишту зарађивали или губили иметак, богатили се или пропадали... Док су једни у новцу гледали божанство, други су подсећали да је Јуда продао Исуса за тридесет сребрњака (у то време вредност три златника).

Ипак, већина је извукла поуку да се новцем не може купити љубав, али да се њиме могу обезбедити сигурност, удобнији живот, бољи услови рада, уживање у култури и доколици... Другу поуку дао је древни кинески мудрац, а она гласи: „Ваш је само онај новац који сте потрошили”.