ЧИзвесно је да би многи дечаци волели да постану познати фудбалери. Да дају голове, да им поклоници фудбала са стадиона кличу, да су славни и да уз њих - како обично бива - увек буду најлепше девојке. Чини се, међутим, да такав подухват није тако лако спровести у дело. То, наравно, не значи да су за дечаке, љубитеље фудбала, изгубљене све наде. Напротив.

Одговор на питање како се постаје врхунски фудбалер тражимо од спортисте који с пуним правом може да га пружи - од Драгослава Шекуларца. По многим фудбалским стручњацима наш најбољи фудбалер свих времена, Драгослав Шекуларац (рођен 1937) својим умећем вишеструко је заслужио да га називају виртуозом, како су га, уосталом, годинама и звали. А виртуоз је онај који савршено примењује технику своје вештине, односно, човек који је у некој вештини достигао савршенство.

Шекијеви дриблинзи с почетка шездесетих (у време кад је изабран у идеалан тим на Првенству света у Чилеу 1962. године) били су нешто до тада невиђено, невероватно, задивљујуће и посебно: оно што је одузимало дах, изазивало земљотрес у нервном систему противника, а одушевљавало публику. Једноставно речено, Шеки је био права звезда. И то не само „Звездина” звезда, већ светска. Наравно, Шекуларац је тога био свестан и чинио је све да се публици још више допадне. У комбинацији с његовим неоспорно бурним (и надалеко познатим) темпераментом, Шекуларчеве мајсторије постале су нешто што је излазило из спортских оквира. Био је то извор непредвидивих догађаја и узбуђења.

Иначе, Драгослав Шекуларац стари је читалац и љубитељ „Забавника”. Јер, у време кад је он био мали, „Забавник” је објављивао стрипове, штиво које је највише волео. Тако је „Забавник” на известан начин био Шекијева школа. Јер, ону праву школу никако није волео...

Ово су његова сећања на те дане, уз које иду и савети за оне који би да фудбалу посвете свој живот.

„Чика Митке, мој први тренер, човек који ме је научио многим важним стварима, не само о фудбалу него и о животу уопште, радио је у ‘Политици’”, сећа се Драгослав Шекуларац. „Због тога сам и ја често свраћао у ‘Политику’. Дођем, а он ми каже: ‘Мали, ево ти твоја литература’, а то је био ‘Забавник’. Кад сам почео да тренирам у ‘Звезди’, имао сам само дванаест година. Да ћу постати фудбалер, то ми уопште није падало на памет. Оно што сам знао, било је да не волим школу. Све сам радио само да не учим! И тако, да не бих учио, слободно време проводио сам на пољанчету, с крпењачом. Сада ми се чини да сам фудбал играо по цео дан. Можда и није било тако. У сваком случају, времена су била потпуно другачија. Сва деца била су напољу и трчала су по двориштима. Нису се играла мобилним телефонима, нити су седела испред компјутера као данас. Били смо живахнији и много скромнији. Кад је мој отац добио посао у Београду, породица се преселила из Чоке у главни град... Зоран Алексић одвео ме је на ДИФ да се бавим атлетиком, јер је сматрао да сам за то обдарен.

Ни тада нисам слутио да ћу се бавити фудбалом. У ствари, био сам пингпонгаш! Обожавао сам пингпонг. Преко пута Радио Београда постојала је сала у којој су неки младићи играли стони тенис. Ту сам проводио сате и сате. Био сам срећан да им бар скупљам лоптице. Чекао сам да одрасли заврше па да ја мало играм с неким. И тако, једне вечери, остао сам до касно... Родитељи су се уплашили где сам и отац је кренуо да ме тражи. Кад ме је нашао, тако ме је излемао да сам те батине упамтио. Са пингпонгом било је готово.

После тога Синга Поповић рекао је људима из ‘Звезде’ да у Другој мушкој има један мали који фантастично игра фудбал. Тако сам доспео у ‘Звезду’. Прво сам на утакмицама скупљао лопте иза гола, што је била велика част. Највећа. Онда сам с економом чистио играчима копачке. Међутим, драж играња фудбала на пољанчету, у дворишту, никада се није изгубила нити ме је то задовољство напуштало. И кад сам био у првом тиму ‘Звезде’, наставио сам да играм по школским двориштима. Подразумева се, нису била асфалтирана. У школу се тада нису носили оволики ранци као данас. Само једна свеска и оловка...

У ствари, школа је за мене остала једино велико кајање. Жао ми је што нисам био вреднији ђак, што нисам стекао боље образовање. Увек сам осећао тај недостатак: једноставно, нисам могао да искажем оно што сам доживео, а доживео сам много тога, па ни да играчима пренесем на прави начин све што знам.

Посебан утицај на мене имао је тренер Милован Ћирић који је дошао на омладински турнир Кварнерске ривијере. Видео је како играм и постао сам првотимац ‘Звезде’. А онда, ту је био и Кика Поповић, шеф стручног штаба, матори лисац. Он ме је психички припремио за оно што је уследило. Као што је многима познато, ја сам врло темпераментна особа. Најблаже речено. Био сам веома млад кад сам ушао у тим где су остали играчи били знатно старији и врло искусни. Ту су били Рајко Митић, Бранко Станковић, Љуба Спајић... А ја сам, на пример, обожавао да дриблујем! Много сам дрибловао, а некима од њих то је сметало. Бранко Станковић ми је због тога једном приликом треснуо шамар. Рекао је: ‘Мали, престани већ једном!’ Касније ме је највише волео. Кика ме је тешио и објашњавао како ствари стоје с психолошке стране. И увек је био у праву. Све је погодио и све је предвидео. Кратко речено, остварило се све оно што је рекао.

У време кад сам почео да играм фудбал, моја породица није имала никакве везе са спортом, па тако ни с мојим бављењем фудбалом. Отац није знао да сам постао првотимац. Могло би се рећи да је био антифудбалер. Дошао је на утакмицу тек кад га је један пријатељ повео. Можда сам никада не би ни дошао! Живео сам у срећној породици. Моја мајка Донка била је фантастична жена, најбоља жена коју сам икада упознао. А то не мислим само ја. Сви су је обожавали. Имала је необично добру душу. Нема те особе којој није помогла. Она ми је правила слаткише, сутлијаш, моју омиљену посластицу, и још много тога. Моје детињство било је здраво. Нисмо били богати, али ни сиромашни. Имао сам све што ми је потребно, али прохтеви нису били велики. У то време сви смо били много скромнији.

Врло брзо ‘Црвена звезда’ почела је да се брине о мени: од дванаесте године имао сам чак плаћену храну. Хранио сам се код ‘Два рибара’ , а касније код ‘Мадере’. У четрнаестој, ‘Звезда’ је сасвим преузела бригу о мом даљем развојном путу”.

„Шта је, дакле, најважније за једно дете које жели да се бави фудбалом, или спортом уопште? Љубав је најважнија, као и у свему осталом. Затим рад, односно одрицање. Таленат долази до изражаја тек касније. Има читаво једно море великих талената, обдарених дечака који никада не постану велики фудбалери. Имам седамдесет година и никада нисам попио ни кап алкохола, одлазио сам на спавање кад су моји другови кретали у провод, тренирао сам без прекида.

Ипак, издвојио бих следеће. За сваког, чак и најбољег фудбалера на свету, важно је да учи и да заврши школу. За сваки случај... Што си образованији, то си паметнији и тако стичеш преимућство над другима. Затим рад. На пример, кад сам почео да се бавим фудбалом, левом ногом нисам знао ништа да одиграм. Онда ми је тренер рекао да шест месеци не смем ни да пипнем лопту десном ногом. Ниједном. Тако сам и урадио. После сам боље шутирао и играо левом ногом него десном. Школа, рад, воља, а воља је исто што и љубав према спорту. Затим, врло је важно да ти судбина одреди неког доброг стручњака који ће младог човека усмерити и охрабрити. Битно је да ти тренер улије самопоуздање, али да имаш и поштовања према другима.

Иначе, фудбалер мора да буде савршено физички спреман јер само тако његов дар може да дође до изражаја. Да би давао голове, неопходна је техника. Своју игру фудбалер мора да прилагоди тиму, да ради оно што тренер од њега тражи: нема ни говора о пићу и пушењу. То уопште не долази у обзир! Дроге и не помињем. Све то значи одређено жртвовање. Жртвовање није терет док човек осећа љубав. Да додам још нешто: фудбалер треба да ради и оно што публика воли. Да буде шармер. Ето, то искрено признајем. Без наклоности публике са стадиона нема ништа.

Данас многи желе да се баве фудбалом јер се тако добро зарађује. Велики фудбалери су и богаташи. То је заиста права срећа. У ствари, разлог више да се жртвују. Хоћеш да будеш богаташ коме се диве и да за тобом уздишу девојке: онда ради. И не заборави школу!”

И ту се завршавају савети Драгослава Шекуларца, наше фудбалске легенде. Поносни деда двоје унучади, Данице и Александра, настоји да и својим наследницима поручи како је образовање ипак најважније за свакога, па и за врхунског спортисту, и да треба да буду добри ђаци. Александар је још мали и не зна се да ли ће кренути дединим спортским стопама. Извесно је да је тринаестогодишња Даница без сумње наследила дедину несвакидашњу обдареност за спорт. Али, како сама напомиње, кад су јој рекли да је заиста права лепотица, љубав према тенису као да је одједном била пољуљана. А на вољу онога ко жели свој живот да посвети спорту, не сме ништа да утиче. Чак ни комплименти.