Зелено је и боја воде, као што је црвено боја ватре. Она је умирујућа, заштитничка, освежујућа, људска боја, боја биљног царства. Зелена боја има своје место и у појединим религијама. Док је за хришћане зелено остало нада и врлина, за поклонике ислама, чија је и застава зелена, она има знамење спасења и највећег блага, материјалног и духовног, пре свега породице. На другој страни, зелено има и злотворну моћ.

У прошлости су забележени примери појединаца и друштвених група који су себе и своју делатност на особен начин поистовећивали са зеленом бојом, или су из неких других разлога били доведени у везу с њом.

Уколико се отвори било који речник античког или средњовековног грчког језика видеће се да придев хлорос (chloros) значи: зелен, зеленожут, светлозелен, али и блед, свеж. Уосталом, добро је познат хемијски елемент хлор, зеленкастожут гас оштрог мириса и отрован, који се притиском или хлађењем претвара у жуту течност.

У другој половини 3. и у првим годинама 4. столећа у Римском царству живео је и деловао Констанције. Премда је био значајна историјска личност, касније је упамћен пре свега као отац Константина Великог. Ма како то необично звучало, зна се дан, али не и година његовог рођења. Марко Флавије Валерије Констанције дошао је на свет 31. марта око 250. године. Његова породица потицала је с Балканског полуострва, из подунавске провинције Дакије Рипенсис. Текао је војничку каријеру, био је управник Дакије, а 288. године постао је преторијски префект. Године 293. постао је један од двојице цезара и ушао у колегијум тетрарха који су уз поменуте цезаре чинила и два августа. После повлачења Диоклецијана и Максимијана, 305. године, Констанције је постао август. Женио се два пута: из првог брака, с Јеленом, имао је сина Константина Великог, а из другог шесторо деце. Преминуо је у Јорку 25. јула 306. године, а војска је за августа прогласила његовог сина Константина. Тако је почео велики грађански рат из ког је 312. године, после низа крвавих сукоба, као победник изашао управо Констанцијев син.

Каснији византијски писци додали су Констанцију епитет Хлор, што би значило зелени, односно бледи. Тако Јован Зонара, који је своју „Светску хронику” писао у првој половини 12. века, бележи да је то било због његовог бледила. Тако се и у појединим делима модерних историчара уз Констанцијево име наводе придеви зелени, односно бледи. Уосталом, када је реч о боји људског лица, неретко се могу изједначити глаголи позеленети и побледети, односно пребледети.

Оно што је за древну Атину била Агора, а за стари Рим Форум, то је за Цариград био Хиподром - место где су се испољавале политичке тежње становника византијске престонице на Босфору. Те политичке тежње веома рано су се испољиле кроз борбе такозваних дема или странака Плавих и Зелених. Првобитно су деме биле навијачке, односно спортске организације и било их је четири - Црвени, Зелени, Плави и Бели. Своја имена странке су дуговале бојама огртача хиподромских кочијаша који су учествовали на коњичким тркама.

Временом, међутим, деме су попримиле знатна политичка обележја што не треба да изненађује будући да се читав јавни живот Цариграда одвијао управо на Хиподрому. Убрзо је дошло до даље поларизације, тако што су се Црвени спојили са Зеленима, а Плави са Белима. На тај начин настале су само две супротстављене странке - Зелени и Плави. Зелени су заступали интересе новог чиновничког сталежа који се уздигао на двору и у државној управи, и поготово стремљења богатих трговаца са Истока, наклоњених монофизитизму и другим тамошњим сектама. На другој страни, Плави су изражавали интересе старог велепоседничког грчко-римског сенаторског племства, док су у верском погледу били наклоњени православљу. Зелени и Плави показали су највећу снагу у јануару 532. године када су у чувеној побуни Ника умало збацили с престола једног од највећих византијских царева - Јустинијана I (527-565).

Једна од најзанимљивијих личности Западне Европе у другој половини 14. столећа био је гроф Амадео VI Савојски (1343-1383). Реч је о неустрашивом витезу, вештом дипломати и ватреном присталици римске цркве који је био славан не само на Западу, него и на Истоку. После смрти свог оца Ајмона (1329-1343), као деветогодишњак, најпре уз помоћ регентства, а од 1348. године, као четрнаестогодишњак, Амадео VI самостално је владао у Савоји и спретном, стрпљивом политиком умногоме проширио и ојачао своју државу. Откако се на једном витешком турниру појавио у одећи зелене боје, која му се очигледно допадала, добио је надимак Зелени гроф, под којим је био познат широм Европе. Био је један од најистакнутијих поборника крсташке идеје на Западу.

Византијска царица Ана Савојска, супруга цара Андроника III Палеолога (1328-1341) и мајка цара Јована V Палеолога (1341-1391), била је тетка Амадеа VI Савојског, полусестра његовог оца Ајмона. На челу релативно мале војске, коју је чинило 1500 до 1800 ратника, Зелени гроф дошао је 1366. године у Византију и успео да од Османлија преузме Галипољ, најважнији град на Хелеспонту (Дарданели) и мостобран између Мале Азије и Европе. Међутим, у наставку овог успешно започетог похода морао је да се окрене против Бугара и да осваја њихове градове на Црном мору како би избавио свог рођака цара Јована V Палеолога. Византијски цар боравио је у угарском граду Видину и бугарски владар Иван Александар (1331-1371) није му дозволио да се преко Бугарске врати у Цариград.

Гроф Амадео VI Савојски напустио је у јуну 1367. године Цариград и кренуо натраг. Из Мраморног ушао је у Егејско море, прошао поред Негропонта, обишао Пелопонез, а онда, после краткотрајног заустављања на Крфу и у Драчу, упловио у Јадранско море. Познато је да је у Дубровнику боравио 17. и 18. јула 1367. године да би се, напослетку, обрео у Венецији, полазној тачки његовог путовања на Исток.

У Црној Гори постојали су такозвани зеленаши, припадници политичког покрета израслог из опозиционих струја које су настале почетком 20. века. Они су у току Првог светског рата и непосредно после њега по питању уједињења са Србијом захтевали равноправан положај Црне Горе у уједињеној држави. Насупрот њима стајали су такозвани бјелаши. Зеленаши су своје прогласе, које су упућивали црногорском народу, издавали на зеленој хартији, одакле је и потицао њихов назив.

Зелени кадар био је назив како за дезертере из аустроугарске војске током 1917-1918. године, тако и за наоружане сељаке који су у југословенским земљама Аустроугарске тежили националном и социјалном ослобођењу. Будући да су се припадници зеленог кадра скривали по планинама и шумама, добили су такав назив. Одатле су предузимали мање нападе на жандармерију, а као испољавање тежње за социјалном правдом било је и насртања на велепоседничка имања.

Осим тога, зеленим кадром називане су и квислиншке јединице које су у току Другог светског рата чинили присилно мобилисани муслимански сељаци.

И, напослетку, у првим деценијама 20. столећа, зелена интернационала био је назив за међународни земљораднички покрет.