Бранковићи су били последња владарска породица средњовековне Србије, а деспот Ђурађ Бранковић био је несумњиво најзначајнија личност међу њима. Међутим, у колективном сећању народа, као и православне цркве, деспот Ђурађ некако је остао у сенци претходних српских владара - јуначког и светог кнеза Лазара, витешког и префињеног деспота Стефана Лазаревића. Али, Ђурађ је остао и у сенци чланова своје породице који су, било по добру или по лошем, више помињани у народу, попут Вука Бранковића, „издајника са Косова”, или деспотове супруге Јерине, којој је остао надимак Проклета. Ђурђеви потомци - син Стефан, снаха Ангелина, унуци Максим (Ђорђе) и Јован - уздигнути су међу светитеље Српске православне цркве. Ни сувише хваљен, нити куђен, његов лик остао је да магловито лебди у народном сећању између ове две крајности, као „Ђурађ Смедеревац” и „старац деспот Ђурађ” из песама бугарштица. Морао је да сачека правду у виду модерне историје, која му је дала заслужено место у поворци српских владара.

У претешким временима деспот Ђурађ Бранковић борио се с неупоредивом упорношћу и снагом за сваки педаљ српске земље и за последњи одсјај слободе. Турци су му убили оца и брата, ослепили два сина, одвели кћерку у харем, отели очевину, понижавали и газили домовину. Повремено је био њихов вазал, а повремено највећи непријатељ. Ипак, никада, ни под старе дане, није се предао нити посустајао. Кад су му Мађари одузели Београд, саградио је нову престоницу; кад су му Турци заузели готово целу Србију, отишао је у Зету да се бори; кад су му ослепили два сина, он је трећег, најмлађег, свечано прогласио за наследника; веома богат, пристајао је да уложи и последњи златник и имање како би окупио савезнике и још једну војску за Србију. Био је један од ретких владара који је у борби с Турцима изгубио државу да би је, после више година борбе, поново обновио. Знао је да буде одлучан, али и да се покори и поклони кад му ништа друго није преостајало. Знао је да се свети, али и да пређе преко увреда ако је то било неопходно. Живео је дуже него било који од наших средњовековних владара, осим Стефана Немање. Више окретан политичар и дипломата него ратник, стално је тражио савезе и начине да постигне свој циљ. Међутим, ни у најтеже време није се одрицао онога што је сматрао за најдрагоценије - вере и обичаја предака. Није прихватио црквену унију с Ватиканом иако су унију признали византијски цар и патријарх.

Ђурађ се родио око 1375. године, као други син косовског господара Вука Бранковића и Маре Лазаревић, кћери кнеза Лазара. „Тада је био наилазак иноплеменика на хришћане” (Стеф. Лазаревић). Мрачни облаци надвијали су се над Србијом након пораза на Марици 1371. године. У једној генерацији малоазијски Турци претворили су се од номадских ратника, који су дуго били тек најамници балканских великаша, у немилосрдне освајаче Балкана. Ђурађ је био дечак оног Видовдана 1389. године кад му се отац вратио с поља Косова јављајући о крвавој бици у којој су погинули кнез Лазар, Милош и толики други. „Не поштедисмо живот наш, да живописан пример после овога другима будемо.” Да ли је Вук био крив само зато што он и његови ратници нису остали до краја и нису до последњег изгинули? Или је ипак напустио кнеза пре времена? То никада нећемо сазнати. Али, знамо да је (историјски) Вук Бранковић и након Косова наставио отпор против Турака, све док је могао. Ипак, на крају био је присиљен да постане султанов вазал (1392). „И приложих великому господину цару Бајазиту и сложих ш њим мир...” (Вук Бранковић). Али није био поуздан, па су га Турци ухватили и заточили у тамницу у којој је вероватно погубљен 1397. године.

Оставши без оца, учитеља и вође, као и без помоћи старијег брата, који је свакодневну животну буку заменио миром манастира, Ђурађ улази у оно раздобље живота које бисмо могли назвати добом витешког надметања. У односима средњовековних великаша било је готово природно да међусобно ратују. То се на Балкану наставило и након турске најезде. И у западној Европи тога доба воде се многи феудални ратови, попут Стогодишњег рата у Француској и Ратова ружа у Енглеској. Следећих деценија Ђурађ ће да се надмеће с Турцима, који су му одузели готово целу очевину, као и с хришћанским владарима попут Стефана Лазаревића, који му је био ујак и вршњак, а дуго и главни ривал. Могао је и Бранковић за то раздобље рећи исто оно што је записао његов ујак Стефан у једној повељи: „Ја након младићког ми узраста и младих ноктију... у многа жестока и неиздржива искушења, па штавише и смртна пуштен бих... и од свих избави ме Господ и још ће избавити.”

У тим годинама смењивали су се призори битака и погибија. Након битке код Ангоре, 1402. године, приликом повратка у Србију, ујак Стефан у Цариграду је затворио Ђурђа у тамницу, али је он успео да побегне. У сукобима који су уследили наредних година преплитале су се борбе турских принчева за наслеђе престола с борбама њихових вазала - српских кнежева. У тим борбама и деспот Стефан и Ђурађ Бранковић изгубиће по једног брата. Догађаји који су сигурно обележили Ђурђев живот и које је касније често препричавао, дешавали су се око 1410. године. Јула те године турски претендент Муса заробио је Ђурђевог млађег брата Лазара. Муса је затим покушао да уцени Ђурђа да пређе на његову страну. Кад у томе није успео, наредио је да Лазара погубе. Константин Филозоф пише: „Кад је било после битке, нађоше они који су мртве пљачкали младића и по свему познаше најблагочастивијег Лазара и јавише љубљеном брату његову (Ђурђу). И који дирљиви гласови и ридање не могаше се чути од овога (Ђурђа) и благородних који су се тамо нашли...” Нешто касније, 1411. године, сам Ђурађ за длаку је избегао смрт. „Муса... размишљаше убити Ђурђа... он му је на вечери дао отрова. А овај (Ђурађ), имајући лек против отрова, не умре, само пострада од болести.” Једва преживевши покушај тровања, Ђурађ се лукавством избавио из турског логора претварајући се да припрема напад на зидине грчког града Селимврије. Већ 1413. године осветио се убици свог брата. У бици код села Чаморле (Бугарска), удружене турско-српске снаге под Ђурђевим вођством сатрле су противничку војску, док је принц Муса био ухваћен у бекству и погубљен.

„Све има своје време”, каже Проповедник, „време живота и време смрти, време рата и време мира.” Тако је и у Србију, након деценија бура и ратова, почетком друге деценије 15. века наступило варљиво затишје. Под новим султаном Мехмедом I Турци су се привремено умирили, а Србија је могла да, као неки тешко повређени и преморени борац, неколико година предахне и да вида своје бројне ране надајући се бољим данима. Тада се граде нове задужбине, попут манастира Манасије и Каленића, расту трговина, занатство, градови. Стефан улепшава своју нову престоницу - Београд. Године 1412. помирили су се ујак и нећак - Стефан и Ђурађ - који су у то време остали једини преживели мушкарци у својим породицама. Како деспот Стефан није имао деце, Ђурађ је постао и наследник престола. Он се 1414. године поново оженио (по други или трећи пут). Невеста је била Гркиња Ирина из Солуна, од царске породице Кантакузина. Родиће му четири сина и две кћери и остаће уз њега до краја живота делећи добро и зло. Након нестанка породице Балшића, деспот Стефан ће уз Ђурђеву помоћ преузети Зету и тако поново објединити све слободне српске земље. Србија се, накратко, поново простирала од Дунава, на северу, до Јадрана. Пред крај живота, на сабору у Сребреници 1426, деспот Стефан је сестрића и јавно прогласио за сувладара: „Од сад овог (Ђурђа) сматрајте Господином место мене... и све закле да му буду верни. А прекле оне који би подигли какво неверство.”

Дана 19. јула 1427. године деспот Стефан током лова пао је с коња и у агонији призивао: „По Ђурђа, по Ђурђа!” Последња мисао покојног владара тицала се обезбеђења наслеђа и судбине земље. Тако је и прва мисао новог владара - Ђурђа - такође морала да се тиче будућности земље којој је остало врло мало да се припреми за наступајућа искушења. Јер, знао је већ тада искусни владар да турске претње нису минуле.

Иако је већ био у позним годинама (за средњи век), деспот је остављао упечатљив утисак на околину. Био је „веома леп и крупан човек”, написао је о њему западни путописац Де ла Брокијер, који наводи и да је српски владар окружен дворанима који су „лепи и стасити људи и носе дуге косе и браде” по грчком обичају. Премда смањена и притешњена, Србија се и даље развијала: бројни рудници сребра, а посебно Ново Брдо, чинили су српског деспота веома богатим владарем, а Србију можда и највећом извозницом сребра у Европи. Приморан да Угарима врати Београд, Ђурађ се упустио у један од највећих грађевинских подухвата свог времена. Грозничаво, за неколико година, гради се нова престоница - огромна тврђава на Дунаву - Смедерево. Али, колико год овај подухват био величанствен, показало се да је био узалудан. Огромни напори и патње народа натераног на градњу каменог колоса утицали су да српски сељаци у својим песмама и вековима касније проклињу кривце за своје муке - а посебно деспотицу Јерину. С друге стране, огромне смедеревске зидине нису заштитиле државу нити су спречиле Турке да их у наредне три деценије освоје чак два пута.

Да би појачао свој међународни положај, деспот улаже оно што му је најдрагоценије - своју децу. Кћерку Кантакузину удаје за моћног грофа Улриха II Цељског, сродника угарског краља, а другу кћерку, Мару, шаље сломљена срца султану Мурату II у харем. Поред ње, код султана су остала и два деспотова сина - Гргур и Стефан - као залог верности. Ипак, у одлучном часу ништа неће помоћи. Угарско-турски рат 1438. године подстакао је турску неман. Султан се разјарено бацио на Србију - осваја, пали, пљачка, узима робље, опседа Смедерево које се, након три месеца опсаде, 18. августа 1439. предаје.

Пропада држава, владају глад и епидемије, деспот се с породицом сели из једног избеглиштва у друго. Једно време води борбу у Зети, позива на крсташки рат против Турака, тражи савезе, подмићује и потплаћује. Покушава, у очају, и најмаштовитије комбинације: да буде проглашен за владара Угарске, да ожени сина Лазара угарском краљицом удовицом. Али, пролазе године, круне се и последњи остаци српске слободе, Ново Брдо потпада под Турке 1441. године, Млечани заузимају готово целу Зету. Наилази и додатна породична трагедија: да би казнио деспота, султан Мурат наређује да се ослепе његова два заточена сина.

А онда, кад је изгледало да је све већ пропало, јавља се нова нада. То је војска чије је окупљање добрим делом платио деспот, а коју је предводио велики угарски војсковођа и ратник Јанош Хуњади - Сибињанин Јанко, како је познат из народних песама. Хуњадијеви крсташи, удружени с 8000 Срба које води седамдесетогодишњи деспот, у јесен 1443. године прелазе Дунав и у правом блицкригу разбијају Турке у биткама код Ниша, Софије и другде, да би их затим врло сурова зима приморала да се зауставе. Уз подстицај деспотовог новца и његове везе на Порти, султан враћа Ђурђу добар део његове државе (августа 1444). Деспот улази поново у своје Смедерево, а Турци враћају његове слепе синове. Цела Србија сада му личи на његову осакаћену децу: похарана земља, разрушени градови, проређено становништво - сенка пређашње, богате државе...

Од те, 1444. године, кад му је готово чудом или вољом Неба враћена држава, деспот Ђурађ губи вољу за ратовање с Турцима. Зна да је преслаб и да његовој земљи треба одушка. И чини се да је у праву јер наредних година угарске војске трпе тешке поразе од Турака: 1444. године у бици код Варне у страшном поразу гине угарски краљ; 1448. војска Јаноша Хуњадија потучена је у другој бици на Косову. Између опрезног деспота и жестоког Хуњадија тих година развија се непријатељство које ће трајати до пред саму њихову смрт кад их је турска опасност поново ујединила. Знао је деспот Ђурађ да није све у оружју, па је упорно тражио и развијао везе и савезништва у Угарској, у Млецима, у Дубровнику, слао поклисаре на далеке дворове у Рим и Напуљ. Али, чак и кад је био у најтежем положају, није пристајао на уцене.

Након доласка на власт новог султана Мехмеда II Освајача, 1451. године, наступа следећи чин трагедије за хришћане на Балкану. Огромна Мехмедова војска опседа и 29. маја 1453. године заузима Константинопољ - Цариград. Десило се незамисливо: заувек нестаје хиљадугодишње Византијско царство, средиште света за све православне. Деспот даје одушка свом болу откупљујући заробљене византијске калуђере и угледнике. Следеће године на реду је Србија: спаљен је Крушевац, заузети су Ново Брдо и многи други градови. Међу небројеним турским жртвама, запамћено је сурово погубљење набијањем на колац храброг ратника Николе Скобаљића. Константин из Островице, тада заробљеник, описао је како је, након освајања Новог Брда, „цар (султан), стојећи пред вратима града, бирао младиће на једну страну, а женску чељад на другу страну, а мушкарце исто тако слао на ров на другу страну, па који су међу њима били најистакнутији, наредио је да се ти сви посеку...”

Слободна Србија све је мања - деспоту преостаје тек предео око Смедерева. Али, и поред премоћи турске силе, хришћани и даље пружају жесток отпор. Тако, 1456. године Турска ломи зубе о зидине Београда који огорчено бране удружени Мађари, Немци Јанка Хуњадија и Срби деспота Ђурђа. Била је то једна од величанствених, али ретких победа над славним Мехмедом Освајачем, и последњи успех осамдесетогодишњег деспота. Напаћен и ојађен, умро је 24. децембра 1456. године, у слободном Смедереву, окружен породицом и својим оданим пратиоцима. Нестао је тако последњи знаменити балкански хришћански господар и уједно последњи значајни српски средњовековни владар. Све док је био жив, одржавао је веру у отпор, окупљао око себе и како-тако успевао да очува своју поклеклу домовину. Међутим, све се распало непосредно након његове смрти. Спуштала се дуга ноћ над Србијом. И ми данас можемо само да тужно спустимо главу над прераним нестанком оне блиставе културе чије су цветање наговештавале фреске Каленића, списи Константина Филозофа, образовани владари попут деспота Стефана и Ђурђа, а која је згажена пре него што се могла и развити. О тадашњем стању у деспотовини можда најбоље сведочи чињеница да је деспот сахрањен на брзину и готово тајно и да му данас не знамо гроб. Непознати беседник у надгробном слову деспоту Ђурђу сетно ће прозборити: „А нас своје, како оставио јеси? Како ћемо претрпети мрачну ноћ? Ко ће нам покрити рану тешку због твојега одласка... Којим ногама недрхтавим земљу газимо? Кад си ти умро, како ћемо ми живети?”