Четвртак Октобар Кристијан био је прворођени син Флечера Кристијана, вође чувене побуне на броду „Баунти”, и Тахићанке Маимити. Флечер није желео да га ишта подсећа на Енглеску, а како му се син родио једног четвртка у октобру 1790. године, дао му је такво име. Премда је зачет на Тахитију, Четвртак Октобар био је прво дете рођено на острву Питкерн, где су се побуњени морнари сакрили знајући да ће капетан Блај и британска морнарица да их прогоне.

Кад су много година касније британске фрегате „Бритон” и „Тагус” пристигле на острво Питкерн и укотвиле се надомак обале, Четвртак Октобар и Џорџ Јанг, још један потомак побуњеника, одвеслали су кануима до бродова као изасланици. Обојица су изврсно говорили енглески и оставили добар утисак на официре и морнаре окупљене на палуби „Бритона”. Њихово лепо понашање убедило је обојицу капетана да је новостворена колонија цивилизована и не заслужује одмазду за побуну. Бродови су остали ту укотвљени до смираја дана и потом отпловили. Том приликом начињен је једини сачувани портрет Четвртка Октобра.

Капетан Филип Пајпон, заповедник „Тагуса”, описао је Четвртка као високог и наочитог младића старог отприлике 25 година, тамне црне косе, радозналог и отвореног понашања. Није носио одећу изузев прегаче око струка и шешира од сламе украшеног пауновим и петловим црним перима.

Пајпон је младића називао Петак Октобар Кристијан јер су утврдили да је календар острвљана грешио за један дан. „Баунти” је прешао међународну временску линију док је пловио ка истоку, али побуњеници нису подесили календар према томе (то, додуше, указује на још једну грешку у рачунању јер би по овој логици Кристијанов син требало да се зове Среда). На поштанској марки острва Питкерн на којој се налази његов портрет као име стоји Петак Октобар Кристијан.

Кристијанов син заједно са још неколико острвљана преселио се на Тахити 1831. године. Нажалост, пошто није имао урођени имунитет на заразе које су тада владале Тахитијем, умро је 21. априла те године. У том тренутку био је најстарији и вероватно најпоштованији из прве генерације острвљана Питкерна који су тамо и рођени. Још 11 његових сународника задесила је иста судбина. Остали су се убрзо вратили на Питкерн.

Годинама је Четврткова кућа важила за најстарију грађевину на острву. Нажалост, 1. марта 2004. године срушена је јер су је изјели термити.

У индијској држави Магалаја живи политичар по имену Адолф Лу Хитлер Р. Марак, рођен 20. априла 1948. године. Као члан Партије националног конгреса, Марак је у два наврата био и министар у влади. Ма колико његово име било чудно у остатку света, у Мaгалаји није нимало необично. Неки од тамошњих политичара зову се још и Лењин Р. Марак, Стаљин Л. Нангмин, Франкенштајн В. Момин, Тони Кертис Лингдоу... Хитлер Марак изјавио је за „Хиндустан тајмс” да не зна зашто су му родитељи дали такво име, тим пре што не показује никакве диктаторске склоности. Једино што је заједничко Мараку и правом Хитлеру јесте датум рођења.

Џошуа Абрахам Нортон (1818-1880), познат још и као Његово царско величанство цар Нортон I, био је познати и омиљени грађанин Сан Франциска који је 1859. године себе прогласио царем Сједињених Америчких Држава. Премда није имао никакву политичку моћ, суграђани су се према њему опходили учтиво, а новац с његовим именом важио је у ресторанима које је посећивао.

Иако га је већи део суграђана сматрао лудаком, или у најмању руку ексцентричним, било је и оних грађана који су ценили његове замисли, хумор и дела, нарочито Одлуку о распуштању америчког Конгреса и бројне (неки кажу чак пророчанске) захтеве да се подигне мост преко Залива Сан Франциска.

Марк Твен живео је у Сан Франциску за време „владавине” Нортона I и претпоставља се да је лик Краља у „Пустоловинама Хаклбери Фина” заснован управо на цару Нортону.

Нортон се родио у Великој Британији, али се породица касније одселила у Јужну Африку. Одатле је дошао у Америку с наслеђених 40.000 долара. Вештим улагањима претворио је тај иметак у позамашних 250.000 долара до 1853. године. Нажалост, онда се упустио у ризичну трговину пиринчем у којој је проћердао све.

Како не постоје забелешке о Нортоновом психичком стању пре банкротства, претпоставља се да га је губитак потресао до те мере да се мало „изгубио”. Тако је 17. септембра 1859. године прогласио себе царем Сједињених Америчких Држава и протектором Мексика. Суграђани су га виђали како тумара улицама у раскошној плавој униформи са златним еполетама коју су му даровали официри војне поште америчке војске. Бринуо се о чистоћи градских улица, понашању полиције и невољама својих поданика, неуморно пишући царске указе сваки пут кад је сматрао за сходно. Међутим, одиграо је значајну мирнодопску улогу у време антикинеских демонстрација које су се у неколико наврата одржале у сиромашним четвртима Сан Франциска шездесетих и седамдесетих година 19. века. Током нереда управо је цар Нортон I био тај који је смирио сукобљене стране.

Нортона су грађани Сан Франциска заиста волели. Премда није имао ни пребијене паре, обедовао је у најфинијим градским ресторанима чији су власници са задовољством истицали на улазним вратима да код њих руча Његово царско величанство цар Сједињених Америчких Држава Нортон I. Ниједна позоришна премијера у Сан Франциску није одржана без присуства Нортона I и његових верних пратилаца, паса Лазаруса и Бамера. Када је Бамер угинуо 1865. године, Марк Твен написао је епитаф за племенитог царског љубимца истичући да му је дугогодишњи живот био „пун почасти, болештина и бува”.

Мањи скандал избио је 1867. године када је један сувише ревносни полицајац ухапсио Нортона намеравајући да га одведе у душевну болницу. Грађани Сан Франциска били су разгневљени због тога, а по свим дневним новинама осванули су написи против овог хапшења. Шеф полиције био је принуђен да брже-боље пусти Нортона на слободу, а овај је царском милошћу опростио полицајцу који га је ухапсио. Последица тога била је да су од тада сви полицајци Сан Франциска салутирали Нортону кад би га срели на улици.

Према попису из 1870. године, као занимање Џошуе Нортона наведено је „цар”. О његовом правом пореклу колале су разне гласине. Једна од познатијих била је да је Нортон заправо унук француског цара Луја Наполеона и да се стицајем околности обрео у Америци. Међутим, године рођења указивале су да је то немогуће.

Џошуа Нортон срушио се на улици 8. јануара 1880. године и убрзо умро. Наредних дана најугледније дневне новине Сан Франциска објавиле су написе о Нортону насловљене са „Цар је мртав”. Како је умро у потпуној беди, следовао му је сиротињски сандук. Међутим, група имућних пословних људи Сан Франциска сматрала је да је то недопустиво. Брзо су скупили новац и обезбедили мртвачки сандук од палисандровог дрвета и пристојан погреб. Према неким проценама, окупило се око 30.000 грађана на улицама Сан Франциска да испрате царску погребну поворку и одају последњу почаст првом и једином америчком цару.

Колико пута сте чули узречицу „црћи од смеха” у описивању неког догађаја? Међутим, од незаустављивог и необузданог смеха заиста се може умрети. У прошлости је забележено неколико таквих случајева. Тако је дански физијатар Оле Бенцен 1989. године дословно умро од смеха гледајући филм „Риба звана Ванда”. Од неумереног смеха његов пулс скочио је на 250-500 откуцаја у минуту, и несрећни Данац добио је срчани удар од ког је и умро.

Иронијом судбине, иза филма „Риба звана Ванда” стоји неколико чланова дружине „Монти Пајтон”. Својевремено су у својој телевизијској серији „Летећи циркус” ови духовити Британци смислили скеч „Најсмешнији виц на свету” у ком свако ко чује тај виц наводно умире од смеха. Надграђујући ту замисао, монтипајтоновци се враћају у прошлост, односно време Другог светског рата, и показују како су британске трупе поразиле Немце причајући им најсмешнији виц на свету.

Ова замисао коришћена је и у другим омиљеним делима. Један од Бетменових највећих противника, Џокер (у дословном преводу: Шаљивџија), служи се урнебесним смехом као главним начином убиства. Смртоносно церекање произлази из отрова који Џокер даје жртвама. У играно-цртаном филму „Ко је сместио Зеки Роџеру?” претерани смех такође је једино средство да се усмрте неваљали цртани јунаци као што је дружина Ласица.