Вероватно је мало оних који ће сматрати да овогодишње лето даје основа за похвалу енглеске климе. Али, ја ћу славити енглеску климу све док сам жив - па чак и ако ме она отера у смрт. Нигде нема тако доброг времена као што је енглеско време. У ствари, ако ћемо право, нигде нема правог времена осим у Енглеској. У Француској имате много сунца и мало кише, у Италији вреле и хладне ветрове, у Шкотској и Ирској кишу, јаку или ромињаву, у Америци паклену врућину и паклену хладноћу, у тропским пределима припеку комбиновану с грмљавином. Све је снажно, све је реско, све изазива одушевљење или очајање. Само у нашој земљи имате нешто тако романтично као што је време, лепо и променљиво, попут жене.

Велики енглески пејзажисти (сада занемарени као и све што је енглеско) имају једну истакнуту особину: на њиховим сликама време не представља атмосферу, већ је предмет тих слика. Они сликају портрете времена. Време је позирало Констаблу. Време је позирало Тарнеру и то ђаволски добро. То уистину не можемо рећи за најбоље континенталне моделе или такмаце. Пусен и Лорен сликали су призоре - древне градове или пастире у Аркадији - у јасној климатској околини. А код енглеских уметника време је јунак; код Тарнера театралан, подругљив, блистав и борбен, мелодраматичан, али неспорно величанствен. Енглеска клима, стасита и страхотна протагонисткиња, у одори кише и грмљавине, снега и Сунчевог сјаја, испуњава цело платно и цео предњи план. Признајем да је у Француској много тога боље него код нас, не само сликарство. Али, не уступам ни за педаљ кад је у питању енглеско време и његово осликавање. Па, Французи немају чак ни реч за време: ако се на француском распитујете за време, онда то чините као кад Енглези питају колико је сати.

Разноврсност климе увек иде заједно са стабилношћу пребивалишта. Пустињско време је монотоно и сходно томе Арапи лутају надајући се да ће негде наићи на другачије временске прилике. А дом Енглеза није само његова тврђава, већ и његов чаробни замак. У измагличастим бојама праскозорја и сутона он је час од иловаче, час од злата, час од слонове кости. Из моје баште види се шума на хоризонту која се у правом смислу речи мења триста шездесет пет пута у току године. Понекад је сасвим близу, као живица, понекад необично далеко, као ваздушасти и пламени вечерњи облаци. Узгред, исти принцип може да се примени и на нимало лаку проблематику брака. Променљивост је једна од женских врлина. Она нам помаже да избегнемо груба искушења полигамије. Све док имате узорну супругу, у духовном смислу ви сте себи обезбедили харем.

Људи који се не разумеју у време, сив дан називају безбојним. То није у реду. Сиво је боја која може бити веома снажна и пријатна. Увредљиво је чути да је „дан био сив као и сваки други”. Са истим правом могло би се рећи да је „дрво зелено као и свако друго”. Сиво, облачно небо је, дабоме, шатор између нас и сунца, али то је такође и разлистало дрво. Сиви кишобрани разликују се по стилу и облику, по нијансама својих боја и дезена, баш као и зелени. Један дан је челичносив, други пак голубијесив. Један нас подсећа на мраз, други на дим из кухињског димњака. Шта може бити међусобно удаљеније од несигурности сивила и одлучности пурпура? А ипак сива и црвена могу да се помешају, као што се и дешава на јутарњем небу или у топлом сивкастом камену од кога се на западу граде мали градови. У тим крајевима чак и најсивље куће имају неки ружичасти сјај, као да у њиховим огњиштима има толико топлине и радости да светле изнутра, попут облака. Једном сам тако, лутајући по западним крајевима, наишао на путоказ који је указивао на стрму кривудаву стазу до града који се звао Клаудс (Облаци). Нисам се попео до њега, плашио сам се да град можда неће бити достојан имена или да ја нећу бити достојан града. У сваком случају, мала насеља од топлог сивог камена поседују срдачност која се никако не може постићи истанчаним црвеним тоновима отмених предграђа, као да је боље угрејати руке на пепелу Гластонберија него на вештачком пламену Кројдона.

Непријатељи сивог (ти лукави, дрски и злонамерни људи) воле да истичу како боје пате када је време тмурно, тобоже, само под јаким сунцем оживљују све нијансе неба и земље. Заиста, само на сунцу се истичу предмети трећеразредних, сумњивих боја: боје тресета, густе магле, импресионистичких скица, мрких сомотских капута, маслинки, сивог и плавог шкриљца, боја коже вегетаријанаца, нијансе вулканских стена, чоколаде, какаоа, блата, чађи, глиба, старих ципела, њиховим префињеним нијансама потребна је Сунчева светлост која би истакла скромну лепоту која их често прати. Али, уколико имате здрав црначки укус за боје, ако преплавите башту маком и здравцем, ако вам је кућа небескоплава и пурпурна, ако носите, рецимо, златасти цилиндар и фрак боје ружа, не само да ћете бити видљиви и по најтмурнијем дану, већ ћете уочити да ваша одећа и околина имају јединствено дејство. Увидећете да раскошне боје у ствари изгледају још блиставије кад је дан суморан зато што имају тамну позадину и као да имају свој сопствени жежени сјај. Наспрам загаситог неба сви цветови делују као ватромет. Нешто чудно је у њима, истовремено су и живахни и тајновити, као ватрени траг у волшебној башти вештице. Јаркоплаво небо неминовно је најсветлије на слици, па његов сјај упропашћује модрину цвећа. Али кад је дан сив, различак изгледа као да је парче неба, красуљак као широм отворене очи дана, а сунцокрет као Сунчев намесник.

То даје лепоту боји коју називамо безбојном. Она је сложена и променљива, баш као и наш свакодневни живот, и у њој се крију многа обећања и надања. Сива је боја која се увек налази на ивици преласка у другу боју, прелива се у плаву, пресијава у белу, а зна и да се распрсне у зелену или златну. Неодређена и снебивљива, сива боја као да нам вазда нешто наговештава, и кад наше брегове прекрије сребро сивих трава, а нашу косу сребро седине, не смемо сметнути с ума да ће изгрејати сунце.