 | ||||||||||
| ||||||||||
| ||||||||||
| ||||||||||
 |
||||||||||
 |
||||||||||
 |
||||||||||
 |
||||||||||
 | ||||||||||
| ||||||||||
|
||||||||||
| ||||||||||
Исповест једног писца Сајам дечијих књига у Болоњи Већ 44 године, сваког пролећа, у Болоњи се окупљају издавачи дечијих књига из целог света. Састају се уредници, илустратори, писци, агенти, телевизијски и филмски продуценти, новинари, књижари и библиотекари из различитих земаља. Склапају нове послове, обнављају стара познанства и продају или купују ауторска права за одређена издања
Мој сан се остварује. Путујем у Болоњу на Сајам дечијих књига. Сви који су тамо били ранијих година с великим жаром су ми објашњавали да је то јединствено, задивљујуће, инспиративно и неописиво место. Шта се тачно крије иза ових речи одушевљења, сазнаћу већ кроз неколико сати. Дан је сунчан и топао. Сасвим је довољно бити у мајици с кратким рукавима, а ја имам чак и мантил. Добро је да нисам понела кишобран! Тек што сам направила неколико фотографија из авиона, прелистала часописе, попила сок и кафу, нашла сам се на болоњском аеродрому. У једној руци носим мантил а у другој кофер. А шта ћу кад су ми радници у транспорту поломили точкиће?! Настојим да ми овај неочекивани догађај не поквари расположење. Уосталом, шта је за мене шеснаест килограма на 25 степени! Болоњо, стижем! Уколико на сајам не долазите колима на пословни улаз, мораћете да се смарате добрих пола сата док не стигнете пред уређај кроз који ћете провући своју пропусницу. Ово чекање вас неминовно подсећа на домовину. Кроз главу вам пролазе сви могући и немогући шалтери пред којима сте морали да се савијете да бисте сакупили све неопходне папире за визу. Али, чим закорачите у главну зграду сајма, све заборављате, па и рођену мајку! Што ти је човек! Зачас се на добро навикне! Стајем пред пулт за информације. Ту добијам распоред пропратних дешавања и план штандова. У хали 25 налазе се издавачи из Аустралије, Велике Британије, Хонгконга, с Новог Зеланда и из Америке. У хали 26 су издавачи из Канаде, Индије, Ирске, Јужне Африке... У хали 29 су издавачи из Аргентине, Белгије, Бразила, Кине, Чешке, Египта, Француске, Немачке, Мексика, Русије, Словеније, Шпаније, Тајвана... У хали 30 су излагачи из Аустрије, Бугарске, Хрватске, Финске, Мађарске, Ирана, Норвешке, Пољске, Србије (да, добро сте прочитали), Шведске, Швајцарске... Питам се како ћу да обиђем све ове штандове а да при томе не пропустим ниједну промоцију, предавање, радионицу, изложбу, нити округли сто. Панично вадим мобилни и шаљем поруку Бобу Живковићу: „Да, овде је све онако како си ми причао, само што је много веће и лепше.”
Овај сајам је рај за илустраторе. Од 1967. сваке године одржава се изложба најбољих дечијих илустрација. За 2007. пристигле су 2653 пријаве из 58 земаља, а жири је изабрао радове 85 илустратора. Имамо среће да лично упознамо једног од њих, па чак и да се сликамо с њим. То је Португалац Жемео Луиш Мендонса. Његове илустрације настају исецањем хартије скалпелом. Готово сви радови са изложбе објављени су у годишњем каталогу, а могу се наћи и на сајту сајма. Ко воли нек изволи: www.bookfair.bolognafiere.it. Пред нама је витрина с награђеним књигама. Награде се додељују у три категорије: fiction, non-fiction, new horizons. У првој категорији награду је добила норвешка књига „Garmanns sommer” („Гарманово лето”), текст и илустрације Стијан Хол. У другој категорији победила је француска књига L'encyclopedie des cancres des rebelles et autres genies („Енциклопедија лоших ђака”), текст Жан-Бернар Пује, илустрације Серж Блох, замисао Ан Бланшар. А у категорији new horizons на првом месту је мексичка књига „El libro negro de los colores” („Црна књига о бојама”), текст Менена Котин, илустрације Росана Фарија. С обзиром на то да сајам није продајни, до књига се може доћи тек последњег дана и то једино ако си довољно упоран, заводљив или довитљив (читај досадан, нападан или понизан). Ја сам успела да набавим све три награђене књиге (без коментара, молим).
Књига коју ипак нисам успела да добијем и поред кукумавчења и пренемагања на једном од енглеских штандова јесте „My Dog is As Smelly As Dirty Socks” („Мој пас смрди као прљаве чарапе”) изузетног израелског илустратора који ради са обе стране Атлантика, а живи у Барселони. Зове се Ханох Пивен и познат је по портретима. Кад будете видели његове радове на сајту www.pivenworld.com, биће вам јасно зашто сам чак падала у искушење да књигу кришом стрпам у свој коферчић. Превагнула ми је добра страна личности кад сам схватила да књига још није изашла из штампе (ауторска колегијалност). Примерак који сам тешка срца вратила на полицу био је заправо макета и није био повезан. „Креативни центар” једини је српски издавач који већ шест година излаже на болоњском Сајму дечијих књига. Увек се налазе у хали 30, у реду D и на штанду 51. Иностраним издавачима посебно су занимљиве књиге из издања „Без длаке на језику” и преклапалице. Овогодишњи фаворит сајма била је „Археологија”, прва књига у едицији „Сазнај и пробај”. До сада су у „Креативном центру” продата права за 25 наслова, а неке књиге преведене су и на више од двадесет језика. Рецимо, „Секс за почетнике” која је објављена у Енглеској, Немачкој, Француској, Португалу, Кини, Кореји, Турској, Тајвану, Русији, Македонији, Хрватској, Словенији, Пољској... Да се разумемо, ни илустратор Боб Живковић а ни ја још не плаћамо порез на укупан приход, али, што би рекао наш народ: „Зрно по зрно погача, камен по камен...” Болоња је најстарији универзитетски град у Европи. Потиче из 11. века. Има толико тога да се види од културних знаменитости, али шта то вреди кад смо ми највећи део дана загњурени у књиге. За промену, кад по подне изађемо са сајма, ми правац у неку од књижара. „Што ти је моћ навике.” На срећу, с нама је била и моја сестра Бојана која годинама живи у Италији. Захваљујући њеном добром познавању града, уштедели смо петнаестак евра, нисмо морали да купимо туристички водич. Она нам је показала неколико знаменитих места (плус две-три локалне занимљивости којих нема у уобичајеној туристичкој понуди). Свуда смо се сликали тако да ћемо имати чиме да се правимо важни по Београду. Симбол Болоње су два торња. Један је крив и низак, а други је готово прав, висок и отворен за посетиоце. Они који се не плаше висине и стрмих дрвених степеница, могу да уживају у прелепом погледу с врха торња (нисам члан те екипе). Болоњи су својствени лукови и сводови којих има на сваком кораку. Кад пада киша, можеш да прођеш пола града и да не покиснеш. Згодно, нема шта. Ја сам до бесвести фотографисала фасаде које су по урбанистичком пропису окречене разним нијансама боје цигле. Најјачи утисак на мене је оставио мали прозор у зиду у једној уличици у центру града (питајте Бојану где се тачно налази). Кад кроз њега провирите, пред вама се појави „Мала Венеција”. Che sorpresa! Како сад ја све ово да ставим на хартију? Толико је утисака, осећања, доживљаја и нових сазнања! Тај сајам у Болоњи стварно је једно задивљујуће, инспиративно и неописиво место. И, шта ту има више да се каже. Јасминка Петровић
 |
„Garmanns Sommer”, по речима жирија, ретка је и вредна књига у историји издаваштва. Лето се полако завршава, а Гарман ускоро креће у школу. Није баш срећан због тога, а и брине јер му се ниједан млечни зуб не клима. Од својих најближих сазнаје да се свако нечег боји. Тата има страх да не погреши док свира виолину у оркестру, мама стрепи како ће Гарман да прелази улицу кад крене у школу, једна тетка се плаши смрти, друга дуге хладне зиме, а трећа је све заборавила па чак и чега се плаши. Дечак размишља о животу и смрти, садашњости и будућности и то на свој дечији начин. Поетично, снажно и духовито. Гарман примећује да су тетке сваког лета све ниже. Закључује да је то сигурно зато јер се смањују на сунцу.
„El libro negro de los colores” натерала ми је сузе на очи насред мексичког штанда. Ауторке нам причају о пријатељству између два дечака. Један од њих је Томас. Он не види. Његов пријатељ нам дочарава како Томас мирише, додирује, куша и чује боје, док он успева само да их види. Текста има врло мало - на свакој другој страници по једна реченица. Читава књига је црна како би читаоцу помогла да схвати живот у вечном мраку. Илустрације су такође црне, али су урађене у рељефу да би се могле опипати. Постоји и текст написан Брајевом азбуком. Ипак, ова књига првенствено је намењена деци која виде. Учи их да проналазе лепоту у тами и да свет гледају срцем. Најзад, приближава им свакодневни живот слепих људи. Књига се брзо чита али никада не заборавља. Обе ауторке су из Венецуеле мада је издавач из Мексика. Менена Котин је и илустраторка и писац за децу. Пре неколико година је изјавила: „У дечијем свету заповеда машта. Зато стваралац мора да лети високо како би досегао идеје скривене иза звезда или да рони по морском дну како би нашао ковчег са изгубљеним благом. И писац и илустратор треба стално да изненађују децу својим открићима. Ако то не успевају, онда тај свет није за њих.” Драга Менена, ти си на правом месту, честитам ти од свег срца.
„L'encyclopedie des cancres des rebelles et autres genies” кроз биографије познатих личности учи децу да се људи, догађаји и ствари не могу гледати само на један начин (онај који се учи у школи). Кроз разноразне анегдоте и причице сазнајемо да су многи научници, уметници и политичари у детињству били прави глупани јер се нису баш сналазили на часовима математике, цртања или историје. Документарно али врло духовито, књига нам открива скривена лица славних људи - Алберта Ајнштајна, Волта Дизнија, Пабла Пикаса, Луја XIV, Агате Кристи, Леонарда да Винчија и многих других.