Можемо се запитати како то да било кога, а поготово америчку публику, занима руска предреволуционарна мисао.

Како се догодило да представа с том темом у данашњем времену равнодушности, цинизма и малограђанског спокоја, постане хит?

Да видимо прво о чему се ради у представи.

Царска Русија била је заостала феудална (у „Утопији” кажу робовласничка) држава у којој су власници земље поседовали по неколико хиљада обесправљених „душа”, то јест кметова. У њој је владала царска тиранија, јака полиција и цензура. Побуну декабриста, 14. децембра (отуд декабристи) 1825. године у Санкт Петербургу, који су устали против царског самодржавља и феудалног система, цар Николај I сурово је угушио. Обесио је све вође, а остале послао на робију и прогонство. Овај догађај и стање у Русији изазвали су код руских интелектуалаца бунтовнички гнев. Они почињу припреме за револуцију којом би се укинуло кметство и у Русију увела демократија.

Духовни отац тог револуционарног покрета био је Александар Иванович Херзен (1812-1870), филозоф (следбеник Хегела и Фојербаха) и књижевник. Имао је само 22 године кад је ухапшен и осуђен на шест година затвора. Године 1847. напустио је Русију у коју се више није вратио. Живео је у Паризу и Лондону где је основао руску штампарију и издавао часопис „Звоно” који је илегално растуран по Русији. Текстови у „Звону” имали су огроман утицај на развој руске револуционарне мисли и покрета. Херзенов дом у иностранству био је средиште окупљања бунтовника.

У комаду се појављују и друге личности важне за руску револуцију (које у свом незавршеном роману „Зли дуси” помиње и велики Фјодор Достојевски): Висарион Белински, утицајни књижевни критичар, члан „Напредног кружока” - залагао се да књижевници буду носиоци друштвених промена због чега је био на мети царске тајне полиције. Кад му је 1847. године дозвољено да, због болести, оде у иностранство, у Херзеновом стану срео се с пријатељима који су га наговарали да остане с њима, али он је то одбио и вратио се у Русију иако је био на списку за хапшење. Ту је и Николај Чернишевски, књижевник. У роману „Шта да се ради” он је отворено позивао кметове на револуцију због чега је био осуђен и прогнан у Сибир. Затим песник Николај Огаров, један од оснивача револуционарног удружења „Земља и слобода”, који је утамничен, а потом изгнан из Русије. Као њихов опонент, појављује се књижевник Иван Тургењев, творац израза сувишни човек. Он је под овим подразумевао осећајног племића интелектуалца, способног за умовање, али не и за практичан живот, а камоли за друштвени покрет. И, наравно, Михаил Бакуњин, племић, револуционар и анархиста који је дизао устанке по Европи и величанствено бежао из затвора. Кроз његов лик у комаду се поставља питање да ли су револуционари били освешћени појединци који су знали више и видели даље од других или је њихов револуционарни жар одраз жеље за пустоловином и потребе да се буде „неко”.

Писац „Утопије” не верује у политичку борбу. Како се провлачи кроз представу - свака велика револуција до сада довела је до диктатуре и тоталитаризма.

Већ смо се запитали зашто би због теме руске револуције људи хрлили у позориште. Али, овај комад није само о томе. Ту се више поставља питање везе појединца и друштва, односно питање где су нестале личности и зашто мислећи појединци више немају никакав утицај у друштву, док су неки просечни људи постали главни кројачи судбина и вредности. Чини се да Том Стопард посебно жали за временом кад су ти утицајни појединци били филозофи, књижевници и песници. У епизоди кад Белински одлучује да се врати у Русију иако га тамо чека затвор, он каже: Идем тамо где се моја реч чује. Некада давно, било је личности чија је реч имала утицаја, појединаца чије су мисли покретале људе, било је људи који су у нешто веровали. Можда је популарност ове представе чежња за јунацима спремним на жртву због снова и доказ да пролази време кад се веровало да је тежња ка малој, личној срећи највише што можемо да учинимо за себе и друге.

Да ли је довољан озбиљан садржај (у случају „Утопије” - идеали, снови, судбина домовине, улога појединца) да се о једној представи толико прича и пише? Свакако не. То је само почетак. Да би се направио хит потребно је убацити историјске личности чије ће се биографије маштовито умутити уз додавање пикантних детаља (обавезне су љубавне издаје и троуглови, а пожељне геј епизоде). Треба унети делове крими приче и зачинити покојом голишавом сценом. Све то упаковати одличном продукцијом и дати улоге познатим звездама (Бакуњина у њујоршкој представи игра Итан Хоук, а појављују се и глумци из серије „Секс и град”). Публика не жели да је сматрате плитком и глупом, али жели и да се забави. То је проверени рецепт који је Ден Браун поставио у „Да Винчијевом коду”: „Паметна” тема, историјска грађа, интрига, еротика и делови трилера. То је радио и Шекспир, па... Како вам драго.