Као потврда истине, оснажење уговора или залог будућег понашања, заклетва је током средњег века широко употребљавана у приватном и јавном животу. У већини вера она је позната као свечано загарантована вредност речи, било да је посреди обећање којим жели да се осигура испуњење неке преузете обавезе или нека тврдња којом се жели потписати, односно јемчити истинитост. У Византијском царству, као важном делу средњовековног света, веома много се расправљало о једној новозаветној забрани заклињања. Наиме, у Јеванђељу по Матеју 5, 33-37, може се прочитати: „Опет сте чули да је речено старима: не куни се криво, а испуни Господу заклетве своје. А ја вам кажем: не куните се никако; ни небом, јер је престо Божији; ни земљом, јер је подножје ногама његовим; нити Јерусалимом, јер је град великога цара; не заклињи се ни главом својом, јер не можеш ниједну влас учинити белом или црном. Него нека ваша реч буде: да-да, не-не; а што је више од овога, од зла је.”

Богословска расправа о овој новозаветној забрани заклињања, која је вођена међу најпозванијим стручњацима у Византијском царству и која је садржала велики број опречних тумачења, имала је за последицу једино избегавање „излишних” заклетви и ослобађање вишег свештенства од обавезе полагања заклетви. Међутим, у области државног права ова правна установа имала је веома широку примену и постала је део свакодневице. Наравно, у поређењу с модерним временима, заклетва је у средњем веку имала несравњиво већи значај. На пример, чувена је заклетва коју су вође Првог крсташког рата 1096. године положиле византијском цару Алексију I Комнину (1081-1118). У средњем веку јеванђеље је врло често било свети сведок положене заклетве.

Стари Латини имали су крилатицу која гласи: „Ко повреди светињу заклетве, њега само Бог може казнити.” Ова изрека, односно веровање, настало у паганском свету античког раздобља, остало је на снази у епохи хришћанства. Тако се и у Византијском царству сматрало да се заклетве морају поштовати и веровало да њихово кршење изазива божији гнев.

Неколико сачуваних изворних података сведочи о једном занимљивом обичају не само у Византији него и у осталим деловима средњовековног света. Реч је о томе да се уочи битке на ратне заставе извесе текстови заклетвених споразума које је противничка страна ступањем у отворени сукоб прекршила, као опомена и упозорење да ће уследити казна за почињено вероломство.

После пропасти Византије, коју су освајањем Цариграда у априлу 1204. године срушили учесници Четвртог крсташког рата, настало је неколико латинских и грчких држава. У европским областима бившег Византијског царства образована је Епирска држава која је врхунац достигла за владавине Теодора I Анђела (1215-1230). Двадесетих година 13. столећа стицао се утисак да ће управо он бити у стању да од Латина преотме Цариград и обнови Византијско царство. Међутим, изгледа да је био нестрпљив и да је преценио своје снаге.

Теодор I Анђео морао је да води рачуна и о снажној бугарској држави на чијем се челу налазио Иван II Асен (1218-1241), највећи владар Другог бугарског царства. Зато је он најпре с Бугарима склопио мировни споразум и ушао у савезничке везе. Будући да су оба владара стремила истом циљу, освајању Цариграда, овај савез није могао да буде дуготрајан. Мировни споразум прекршио је Теодор I Анђео који је у пролеће 1230. године изненада пошао на Бугаре. Веровао је да ће се они уплашити и да неће издржати његов први удар. Међутим, како бележи византијски историчар Георгије Акрополит, Бугари нису подлегли страху. Напротив, Иван II Асен као да је једва дочекао вероломство епирског владара, па је спремно своју војску, појачану одредима турског племена Кумана, повео у одлучујућу битку. При том је бугарски цар наредио да се писмена заклетва његовог такмаца Теодора I Анђела извеси на ратну заставу.

До одлучујућег обрачуна дошло је код села Клокотнице, надомак реке Марице, 9. марта 1230. године. Бугари су потпуно поразили епирску војску, а Теодор I Анђео постао је заробљеник Ивана II Асена.

Сличну приповест о истицању заклетвених обавеза на бојни стег, како би се као на длану супротној страни указало на њено вероломство и наговестила праведна одмазда због прекршеног договора, доноси и византијски писац Јован Кантакузин на страницама свог историјског дела. У опису треће, односно завршне и одлучујуће фазе грађанског рата између деде и унука, Андроника II (1282-1328) и Андроника III Палеолога (1328-1341), Кантакузин бележи да је млађи цар у децембру 1327. године боравио у Грацијанопољу кад му је стигла вест да се војска са запада, лојална старом цару, утаборила код македонских градова Филипа и Драме. Стање је било такво да није трпело оклевања, па је Андроник III узвратио на врло делотворан начин.

У својим мемоарима Јован Кантакузин забележио је следеће: „Помоливши се Богу и његовој пречистој мајци и приневши им жртве захвалности, (Андроник III) нареди да се заклетва старог цара на уговоре, које је био уверен да сам поштује, извеси на ратну заставу и крену право на непријатеље.”

Занимљиво је напоменути да је и друга страна у грађанском рату пребацивала противничкој кршење заклетви. Наиме, како бележи Нићифор Григора, други великан византијске историографије 14. столећа, цар Андроник II Палеолог рекао је следеће: „Јер нечувено је, рече, да човек који тако бестидно гази уговоре и који припрема ствари које би могле да упропасте државу, истодобно покушава да прикрије своје намере.”

У овом случају команданти старог цара схватили су да немају довољно снаге да се супротставе одредима младог цара, па су се с војском повукли у утврђени град Сер. У наставку грађанског рата Андроник III Палеолог победио је Андроника II Палеолога и принудио га да се одрекне престола.

У још једном великом боју забележен је истоветан пример. Била је то битка код Варне где је османлијски султан Мурат II (1421-1451) 10. новембра 1444. године - на дан Светог Мартина, како бележе неки извори - потпуно разбио крсташку војску коју су предводили млади угарски краљ Владислав I Јегелонац (1440-1444), угарски великаш Јанош Хуњади и фанатични папски кардинал Јулијан Чезарини.

Неопходно је нагласити да су том приликом хришћани прекршили управо склопљен мир у Сегедину. Додуше, имали су благослов папе Евгенија IV (1431-1447) који их је ослободио положених заклетви. Није на одмет подсетити да се османлијски емир Мурат II заклео над Кураном, а краљ Владислав I над јеванђељем. Изненађени султан, који се ипак добро снашао у тешкој прилици, наредио је да се текст Сегединско-једренског мира истакне на копље тако да га сви могу видети. На тај је начин, макар и симболично, упозорио хришћане да су прекршили дату заклетву и наговестио праведну казну која их неће мимоићи. Исход битке код Варне добро је познат - турски одреди потпуно су сатрли крсташку војску. Погинули су и краљ Владислав I Јегелонац и кардинал Јулијан Чезарини, главни приређивач овог неуспешног хришћанског похода, док се Јанош Хуњади спасао бекством. Српски владар, деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456), поштујући уговор који је склопио са Османлијама, није учествовао у бици код Варне. Штавише, добро познајући прилике у западном свету, а нарочито снагу Турака, био је против оваквог похода хришћанске војске.