Ово су одломци из посебне емисије коју је пре неколико година емитовала телевизија „Фокс”. Тада су гледаоци могли да се упознају с теоријом да човек никада није крочио на Месечеву површину. Расправе започете убрзо по окончању програма „Аполо” трају све до данас.

Подсетимо се како је то било давног 16. јула 1969. године, када је Америци, па и читавом свету застао дах. 10, 9, поступак паљења започет... 6 ... 2, 1, 0... сви мотори покренути... Полетање, имамо полетање! „Аполо 11” одгрмео је у васиону започевши свој 386.000 километара дуг пут ка Месецу... И онда, 20. јула: „Све изгледа добро тамо доле. Силазимо, има мало прашине. Право напред, исправљамо десни ниво... Контакт десно... у реду... мотори угашени. Хјустоне, Тренкилити база овде, Орао је слетео...”

Стотине милиона људи гледали су на телевизијским екранима директан пренос спуштања „Месечевог модула”. Многи се и данас јасно сећају тог тренутка, јер био је узвишен не само за Американце већ и за читаво човечанство. Тада су изречене речи које су ушле у историју: „ОВО ЈЕ МАЛИ КОРАК ЗА ЈЕДНОГ ЧОВЕКА... АЛИ ВЕЛИКИ ЗА ЧОВЕЧАНСТВО!”

Бил Кејсинг сматра се родоначелником теорије завере пошто је још 1974. године објавио књигу о лажираном спуштању на Месец. Некада је радио у „Рокитдајну”, предузећу које је правило моторе за „Аполо” ракете и сећа се многих тешкоћа које су се јавиле током шездеситих година прошлог века. Оне су навеле неке стручњаке да посумњају да ће људи икада стићи на Месец. Ипак, пре скоро четири деценије цео свет посматрао је спуштања „Аполо” летелица на Месец и Бил Кејсинг такође. Али, како у емисији каже, оно што је видео на ТВ екрану није се уклапало у његова сазнања стечена у „Рокитдајну.” Посумњао је у превару: „Још тада ми је цела та ствар изгледала лажно...” Кад је мало пажљивије проучио материјал снимљен на Месецу, био је запањен низом нелогичности. Ове чињенице за њега су биле доказ да човек никад није крочио на Месец. Процењује се да овакво мишљење дели око 20 одсто Американаца.

Наса, наравно, одбацује оптужбе. „Увек ће бити људи који верују у неке необичне теорије и мишљење да смо ми некако лажирали Месечеве мисије. То је веома чудновато - каже Брајан Велч, Насин човек за односе с јавношћу. Ни за Стивена Неша, стручњака са Универзитета у Висконсину овај податак ништа не говори ”јер у Америци увек може да се нађе исто толико људи који мисле да се Криви торањ налази у Паризу, а не у Пизи.”

Поставља се питање како би ико могао да помисли да је један од највећих тренутака људске историје био превара. Да ли је заиста могуће да је Наса обманула читав свет? „Што се тиче ,Аполо’ мисије, ја не могу с потпуном сигурношћу да тврдим да су ти људи ходали Месецом - каже Брајан О’ Лири, Насин астронаут из шездесетих година, који је радио и као научни саветник током „Аполо” програма. „Могуће је да је Наса то прикрила да би прошла пречицом и била прва која је званично отишла на Месец.”

Али, зашто је стићи први на Месец било толико важно, да је америчка влада можда одлучила да све лажира? Да бисмо пронашли одговор морамо да се вратитимо 50 година уназад, у време када су САД и Совјетски Савез водили битку за превласт у свету. Онда се сматрало да ће нација која освоји свемирску трку победити и у хладном рату. После почетних пораза и заостајања, Американци су једино могли достојно да узврате уколико први стигну на Месец.

Било је то време које би могло да се опише као национална хистерија. Према признању Американаца, Совјети су престравили Америку 4. октобра 1957. године када су у орбиту послали „Спутњик”, први вештачки сателит на свету. „Њујорк тајмс” морао је да објави чланак који је обавестио успаничено становништво да противнички сателит не носи нуклеарну бомбу коју би могао да испусти на неки град. Страховало се да је Русима главни циљ да поставе ракетну базу на Месецу. У међувремену, амерички свемирски програм наилазио је на велике тешкоће, чак и да се одвоји од Земље. Кејсинг каже: „Нада за одлазак на Месец и безбедно враћање на Земљу била је само око 0.0017 одсто, другим речима тај подухват сматрао се готово немогућим.” Затим наставља: „Присетио сам се да се током тих година говорило - ако не можеш да га направиш, лажирај га!”

Ипак, ако су „Аполо” мисије заиста биле лажне, како је ова велика превара изведена? И како је цело човечанство могло да наседне на њу? Према Кејсингу, лансирање ракета „Сатурн 5” било је право. Само што оне никада нису одвеле астронауте до Месеца. „Астронаути су били лансирани Сатурном 5, а да би се обезбедило њихово одсуство, једноставно су осам дана кружили око Земље. На крају су приказане оне лажне фотографије астронаута на Месецу. Осмог дана командна капсула одвојила се од возила и слетела на Земљу, како је и било приказано...” Друга претпоставка је да су астронаути одлазили до Месеца, али да се никада нису спустили на његову површину.

Ова теорија била је основа за снимање филма „Козорог 1” (1978. године), у коме влада САД покушава да обмане свет лажирајући мисију на Марс. Снимци са „Апола” запањујуће личе на сцене из овог филма. Његов режисер Пол Лазерес изјавио је да би кулисе из филма пре могле да буду стварност него измишљотина. „Верујем да је Наса, ако је то желела, заиста могла да изведе највећу превару свих времена - да никада не пошаље човака на Месец, већ да то намонтира у ТВ студију. Оно што смо ми поставили на велики екран била је наша верзија онога што смо могли да урадимо са буџетом од 4,5 милиона долара.” Наса је имала буџет већи од 30 милијарди долара. Зато је и Кејсинг сматрао да су имали довољно новца да изведу превару, ако већ нису могли да оду на Месец. ”Јер, основни разлог због кога верујем да су Наса и влада лажирали спуштање на Месец јесте што је та мисија била технички неизводљива.” - објаснио је у емисији. С друге стране, противници теорије завере објашњавају да је у америчком друштву после вијетнамског рата и афере „вотергејт” дошло до пада поверења у владине институције, па отуда појава оваквих теорија („Аполо” програм покренуо је председник Кенеди, а спуштање се догодило за време председника Никсона).

Кејсинг претпоставља да су сва спуштања на Месец у ствари снимљена у Високим пустињама Неваде, у тајној војној бази познатој као зона 51. „Зона 51 једно је од најчуванијих места у Америци. Снимци са руских шпијунских сателита откривају не само низ хангара који подсећају на студије за снимање филмова, већ и огољена подручја слична Месецу. Она су случајно такође прекривена кратерима. Упоредите фотографију кратера с Месеца, снимљену из Месечеве орбите из ’Апола 10’, са сателитским снимком кратера у зони 51. Чак су и астронаути помињали сличност терена Месеца с тлом у Високој пустињи.”

Невероватна прича тече даље. Само неколико месеци пре овог историјског спуштања, прототип LM (Месечев, лунарни модул) испитан је у војној бази Елингтон. Док Насине камере снимају пробни лет, на висини од око 100 метара Нил Армстронг бори се да обузда помахниталу летелицу. Не успева и у последњем секунду катапултира се из ње. Поставља се питање: ако је летелица била толико нестабилна и тешка за управљање у познатим условима на Земљи, како је онда LM слетео шест пута без грешке, у страним условима какви су на Месецу? Лунарни модул имао је један мотор постављен у средини и неколико малих помоћних млазница на врху. „Открићу вам тајну: кад бисте померили реп те кабине само десетак центиметара, променили бисте тежиште и та ствар почела би да се криви и да се врти” , каже Ралф Рене, још један заговорник теорије завере.

У емисији се наводи цео низ других „доказа”. Отисци чизама астронаута остали су утиснути у површину Месеца. „Површина је веома фино гранулирана. Када јој се приближите, изгледа као прах. Могу да оставим траг стопала”, јавио је један од астронаута. Како су онда могли да се виде отисци и око сонде, када је њен снажни ракетни мотор грувао у површину Месеца и ваљда одувао сву прашину даље од себе? А многе фотографије показују да је површина око сонде прекривена отисцима чизама. И како то да су ноге сонде утонуле у тло мање од стопала астронаута, када је сонда била тешка око 17 тона?

„Чињеница да нема ударног кратера испод лунарног модула један је од најуверљивијих доказа који подржава теорију заваре. У ствари, ударни кратери не виде се ни на једном од шест спуштања на Месец”, каже Кејсинг. Међутим, Пол Филд, Насин стручњак за LM, објаснио је зашто сонда није створила кратер приликом спуштања на Месец. „Потисак на излазу из мотора није већи од 5000 килограма и само се растера прашина. Нема ту спаљивања, или нечег сличног.” Али, зашто онда Насине научне илустрације јасно приказују ударни кратер?

„Има ту још једна чудна ствар. Да су се стварно спустили на Месец, та прашина би се накупила на сонди, на њеним ногама, а ми не видимо ни зрнце прашине на њима. Кад сам то открио, само сам рекао: нема шансе да гледам Месечеву сонду која се спустила на Месец” - каже Кејсинг. Он даље у емисији указује да је полетање модула с површине Месеца још сумњивије, јер се на снимку не види да издувни млаз излази из ракетног мотора. „Каква вожња, каква вожња!”, узвикују астронаути. „Али, шта видимо? Видимо како главни модул одједном одскаче без икаквог издувног млаза, као да је повучен сајлом.”

Брајан Велч из Насе одговорио је на оптужбе: „Ако желе да представе да је све било лажно и обмана, онда морају да докажу и да је сваки, и најмањи доказ боравка на Месецу, сваки физички и научни оглед био лажан.”

Према Дејвиду Персију, филмаџији, фотографу и оскаровцу, докази за превару постоје и у самим Насиним фотографијама и видео-снимцима. Довољно је да се само мало проуче. Он каже: „С наше тачке гледишта, слике са ’Апола’ су лажне. Многи снимци имају недоследности и направилности”. Чувени призор када човек прави свој први корак на површини Месеца један је од најпрепознатљивијих у историји. Али, зашто је тако важан снимак толико лош и нејасан? Наса тврди да је то због технологије шездесетих. „Ако се вратите и погледате, мисија ’Аполо 11’ имала је веома лоше снимке. По данашњим мерилима то су били снимци са сенкама и уопште нису деловали истинито.

Утицај су имали и предајници из тог времена и камере које смо имали на располагању”, каже Велч.

Међутим, новинар истраживач Барт Сајбрел верује да је Наса намерно направила нејасне снимке. „Наса је дириговала превару на сасвим једносатван начин - путем телевизије. Имали су слику коју су потпуно контролисали: црно-белу, лошу, која је уверила свет да смо на Месецу... Нисмо имали разлога за сумњу. Имали су целу причу, слику, звук. Тужно је рећи, али било је то лакше него што би ико могао и да поверује... Другом приликом је рекао: „У мојим претрагама, дубоко у архивама Насе, пронашао сам и једну траку са мисије ’Аполо 11’. Међутим, њен садржај потпуно се разликовао од натписа на налепници. То је вероватно случајно урађено, јер сам на њој открио немонтирани једночасовни ТВ запис у боји. Насин атомски сат датирао је ове снимке у трећи дан лета. Виде се Армстронг, Олдрин и Колинс како вежбају пред ТВ укључење, од чега је приказано само десетак секунди. Јасно је да се ради о превари и да они нису шетали Месецом, а због погрешне налепнице ова трака није уништена.” (Приликом једног сусрета астронаут Олдрин ударио је Сајбрела песницом у главу, пошто га је новинар назвао лажовом и лоповом када није хтео да се закуне над Библијом да је био на Месецу).

И британски издавач Маркус Ален не верују да се човек икада шетао Месецом. Фотографије лунарног модула за њега нису довољан доказ да је Америка спустила човека на Месец. Јер, каже, стићи до Месеца није никакав проблем, Руси су то урадили још 1959. године. Сасвим друга ствар је спустити људе доле и потом их вратити на Земљу. Зато Ален сумња да су Американци уместо људи послали неку тајну роботизовану мисију. Она је, да се замажу очи, поставила огледала, ласерске рефлекторе на исти начин како су то урадили Руси.

У збирку чудних ствари треба додати и то што је Наса допустила да се изгубе оригинални ТВ снимци са мисије „Аполо 11” који су направљени у Аустралији. Ови снимци били су много јаснији од оних који су после претварања у други формат пуштени целом свету из Хјустона (о томе је „Забавник” писао у броју 2880). Недостају и снимци „телеметријских” података са ове мисије, као и детаљни пројекти машина које су на њој коришћене. Није ли то намерно урађено или можда неки од њих нису ни постојали?

Међутим, упркос недостатку оштрине на снимцима, поборници теорије завере мисле да су пронашли доказе који упућују да су они монтирани. „Ово је апсолутно нестварно”, узвикују астронаути док трчкарају по Месецу. Иако изгледа да се крећу под утицајем Месечеве гравитације, која је шестина Земљине, када се снимак пусти двоструком брзином као да трче на Земљи - открива Дејвид Перси. Исто се догађа и када се снимак „ровера” двоструко убрза. Чудно је и што астронаут скаче само око 40 центиметара.

Ту је још један „доказ” који ће многе навести да помисле да је „Аполо” мисија снимљена на Земљи. Ако на Месецу не постоји ваздух или ветар, како то да се америчка застава вијори? „Чињеница да се застава таласа на Месецу, где нема атмосфере, може само да значи да је дувао неки поветарац, тамо у зони 51 где је ово снимљено”, уверен је Кејсинг. Барт Сајбрел мисли да се пре ради о вентилаторима за хлађење док је све снимано у неком студију.

Шта је с фотографијама? Неки стручњаци мисле да би грађа гломазних свемирских одела условила да астронаути изузетно тешко рукују камерама које су биле монтиране на њихове груди. Човек који је конструисао овакве камере, Јан Лундберг, из Хаселблада каже: „Када сте на Месечевој површини у оделу, у систему за одржавање живота, не можете да видите камеру. Они нису могли толико да сагну главу. Морали су да ’нишане’ померајући тело.” „Ако се камерама тако тешко руковало, како су начињене хиљаде изврсних фотографија са сасвим прецизним кадрирањем?”, пита Кејсинг. „Слике које видимо, које су наводно снимљене на Месецу, сасвим су савршене.” Али, када се детаљније испитају, Кејсинг наводи да и ту почиње да испливава превара. „Зашто недостају звезде на Месечевом небу? Међутим, на фотографијама са Месеца главни сведок преваре је светлост. Јасно је да је једини извор светлости било Сунце. Астронаути нису имали додатно осветљење, били су без блицева и сличних ствари. Ипак, на снимку са мисије ’Аполо14’ сенке су усмерене у различитим правцима, што указује да је било неколико извора светлости.” I на фотографији са мисије „Аполо17” сенке су усмерене у различитим правцима. Сенке од Сунца увек су паралелне, тако да се никада неће укрштати. На Месецу овај закон као да не важи.

Поборници теорије завере додају да није само простирање сенки открило да је коришћена додатна расвета, већ и оно што се види у сенкама. На пример, када се астронаут спушта у велику, тамну сенку коју прави лунарни модул, цело његово тело јасно се види. Како то да није тамно? Иста појава постоји и у другој „Аполо” мисији. На једној слици Сунце је право иза леђа астронаута, али су чак и најмањи детаљи његовог одела препознатљиви, као да је са предње стране био осветљен рефлектором.

Коначно, у емисији се помиње слика где је Сунце иза „Месечевог модула”, а на предњој страна возила јасно се види натпис „СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ”, иако је у дубокој сенци. Заговорници постојања завере мисле да управо овај детаљ открива праву сврху Месечевих мисија - да се по сваку цену победи у свемирској трци.

Питања у емисији се множе. (Написано је и више књига са овом темом.) Две фотографије имају исту планинску позадину. Ипак, лунарни модул присутан је само на једној. На изглед немогуће, пошто се никада није померао, а његово постоље остало је на Месецу и после мисије. „Каква вожња, каква вожња...”, усхићени су астронаути док се возе лунарним возилом. Постоји видео-снимак са мисије „Аполо 16” где се исто брдо појављује у два различита дана. Један снимак приказује први дан мисије „Аполо 16”. „Нисмо могли да замислимо боље место”, јављају астронаути. Други видео-снимак снимљен је следећег дана, на другом месту. „Ово је најлепши призор”, кличу астронаути. Наса је тврдила да је друго место удаљено четири километра од првог. Али, када се снимци преклопе, места изгледају потпуно исто.

Насини стручњаци одбацују да су ово спорне фотографије: ...„Осим тога, ако је истина оно што поборници теорије завере говоре, како је Наса, све и да је хтела, могла да изведе превару тако широких размера? Без икога изнутра ко би проговорио?” ...Уосталом, зар руско ћутање није најбољи доказ да су мисије биле успешне? Ова питања главни су адути које Наса износи.

Међутим, супротна страна потеже још теже оптужбе. Вирџил Грисом изабран је у прву групу од седам Насиних астронаута. Породични човек и ветеран са неколико свемирских летова, био је национални херој. И највероватније био би и први човек који је прошетао Месецом. Али, Грисом је такође био и тихи критичар свемирског програма „Аполо”. Говорио је како ће неко да настрада. На несрећу, Грисомове најцрње слутње ускоро су се обистиниле. Он се са посадом укрцао у капсулу „Аполо 1” ради пуне симулације полетања 27. јануара 1967. године. Проблеми су почели готово истог тренутка. Најпре су отказали комуникациони системи. Контрола: „Да ли се чујемо?” Грисом: „Не, Чак, не чујем те уопште. Не чујем те, Чак. Желиш ли да пробаш телефоном?”... Грисом: „Како мислимо да стигнемо до Месеца, кад не можемо да комуницирамо ни између две зграде? Не чујем ништа.” Одједном, капсула је букнула у пламену, са астронаутима закључаним унутра. Грисом, Вајт и Чефи изгубили су живот. Да ли су Грисом и астронаути мисије „Аполо 1” жртве несреће, или су намерно ућуткани јер су знали превише? Грисомова породица верује да ватра у „Аполу 1” није била случајност. Барт Сајбрел сматра да је ова несрећа била пресудна, јер је уверила одговорне да могу да победе у трци са Совјетима једино ако изведу превару. Само две и по године касније, извели су спуштање на Месец.

Грисом није био једини критичар програма „Аполо”. Томас Берон био је инспектор за безбедност током изградње „Апола 1”. После пожара сведочио је пред Конгресом да је „Аполо” програм у таквом нереду да САД никада неће стићи на Месец. Као део свог сведочења Берон је приложио детаљан извештај на 500 страна. У Наси је постојала бојазан да би због овога цео програм могао да буде отказан. Тачно недељу дана после Бероновог сведочења, воз је налетео на његов аутомобил. Погинуо је са женом и пасторком на лицу места. Поборници теорије завере наслућују да је и Томас Берон убијен, јер је могао да исприча истину у вези са програмом „Аполо”. У прилог томе наводе да је његов извештај тајанствено нестао и да никада није нађен. А, „Аполо” програм је настављен. Осим тога, сумњиво им је што је између 1964. и 1967. године чак седам астронаута изгубило живот у по њима чудним несрећама.

Да ли је влада САД могла да оде толико далеко и да изведе овако сложену превару? У Наси тврде да је то немогуће: „Било је ту вероватно 1/4 милиона људи непосредно умешаних у ’Аполо’ програм и још 1/2 милиона преко тога. Са 750 000 учесника не можете да очувате тајну. То једноставно не може да се деси”, тврди Велч. Али Барт Сајбрел верује да већина запослених у Наси ништа није знала о обмани, па и нису имали шта да крију. Само је неколицина знала да је планирана превара. „Људи су били издељени по секторима: имате човека који прави шрафове у Хјустону, или ради ово у Сијетлу, или ради оно на Флориди. Нико нема целу представу, знате, изузев шачице људи.”

Неки поборници теорије завере верују да астронаути никако не би могли да преживе пут до Месеца и повратак кући. Разлог су такозвани Ван Аленови појасеви радијације. На удаљености од око 8.000 километара од Земље ови прстенови зрачења (углавном састављени од брзих протона или електрона) обавијају нашу планету у хиљадама километара дебелом слоју. Настају када честице потекле са Сунца и из целе васионе наиђу на Земљино магнетно поље. Према мишљењу Кејсинга, свако људско биће које би путовало кроз Ван Аленов појас одмах би оболело и касније умрло од последица зрачења. Осим „Аполо” мисија ниједан други свемирски лет с људском посадом није пролазио кроз ову радијацију. Да би заштитила астронауте, капсула је требало да има веома дебелу облогу од олова, сматра Кејсинг. „Једина заштита коју су астронаути имали био је омотач од алуминијума, дословно дебљине папира, и одела направљена од стаклених и алуминијумских влакана и силиконске гуме”, додаје Ралф Рене. „Чудно је да су астронаути били заштићени само танким слојем алуминијума, док овде, на Земљи, на нас стављају оловни штит и кад нам снимају зубе”, наставља Кејсинг.

Ипак, треба рећи да су већину ових „доказа” побили различити стручњаци. Неки су били из Насе, а неки нису. Колико су били уверљиви, процените сами.

Чињеница да се застава вијори, иако на Месецу нема ветра ни атмосфере, објашњена је утицајем астронаута. Када је астронаут забио заставу у тло и одмакао се од ње, она се умирила. Таласаст изглед добила је током лета, јер је све време била увијена. Мотор лунарног модула није произвео видљив пламен због природе горива. Провидност пламена појачао је вакуум у коме се пламен још брже шири. Астронаути су гинули јер је њихов посао скопчан са опасностима.

Стручњаци за фотографију одговорили су да су слике, иако некада противне нашој представи, тачно онакве какве би требало да буду ако су снимљене на Месецу. За врхунски квалитет фотографија објашњено је да су оне само одабрани део и да има много лоших фотографија које нису објављене. Објашњење зашто нема звезда на небу „позајмљено” је од астронаута који су изјавили да их ни они нису видели. „Сијало је Сунце. Камере су биле подешене за дневне услове.” Мало је теже схватити објашњење за неправилности уочене на сенкама: на простирање сенки на Месецу утицали су неравно тло, дисторзија широкоугаоних сочива камера, светлост одбијена од Земље и Месечева прашина. За исте детаље који су снимљени на местима удаљеним више километара, каже се да нису исти, већ слични. У средини где не постоји атмосфера тешко је проценити раздаљине. Удубљења у Месечевој прашини усмеравају и одбијају светлост слично маленим стакленим куглицама којима су пресвучени саобраћајни знаци. Отуда на неким фотографијама „вруће тачке”, које се обично појављују када се на кратком одстојању користе снажни рефлектори.

Одбачено је и да је Ван Аленов појас имао погубан утицај. Свемирски брод брзо прође кроз њега, а астронаути су били заштићени од јонизујућег зрачења металном љуском самог брода. Наводи се да је и Џејмс ван Ален, (научник који је открио ове појасеве), одбацио могућност да је снага њиховог зрачења толика да је била опасна по здравље астронаута.

Међутим, на нека питања ни данас не постоје ваљани одговори, што може да баци разумљиву сумњу на званичну верзију. На пример, у вакууму Месеца требало би да постоји јак контраст, да ствари буду или светле или тамне. Али, неки објекти у сенкама необично су светли. Затим, гравитација Месеца не одговара установљеној неутралној тачки - месту где су привлачне силе Земље и Месеца једнаке. Ако је Месечева сила јача од очекиване, да ли су астронаути имали довољно горива за полетање? Или, како су астронаути могли да мењају сочива и филтере када су им рукавице омогућавале да држе само оне предмете који су дебљи од неколико центиметара? Ни објашњење за „вруће тачке” није убедљиво. Како је лунарна камера могла да ради у температурним условима који су били ван дозвољеног опсега (подаци добијени из приручника камере)?

На крају, може ли се поверовати да су са ценом од 30 милијарди долара „Аполо” мисије биле најскупљи филм икада снимљен? Постоји ли икакав начин да се једном заувек реши ова, можда, непотребна недоумица? Ако је Наса заиста слетела на Месец, остаци са шест успешних „Аполо” мисија требало би да су још тамо: основе лунарних модула, напуштени „ровери”, чак и америчке заставе. Да ли ће се „Месечева прашина” слећи тек после неке од будућих мисија, управљене према једином природном сателиту наше планете?