Крајем 4. века град Рим још је могао да засени сваког посетиоца својом величанственошћу, бројем становника, лепим грађевинама, пространим базиликама, термама, огромним тркалиштима, сјајним амфитеатрима, тријумфалним луковима, блиставим статуама. Један посетилац је почетком петог века рекао да су римске „палате и храмови огромни попут планина”. За многе је Рим и даље био „вечни град” и „господар света”. Али, крај царства, бар оног на западу, приближавао се. Можда и због тога што су се највеће римске личности тога доба, па и они који су били рођени у Илирику, више бавили темама вечности и спасења душа, а не одбраном царства од непријатеља. У свом непревазиђеном делу „Опадање и пропаст Римског царства”, британски историчар Гибон за пад царства оптужио је хришћанство, али навео је и неколико десетина других узрока, међу којима су посебно значајне биле најезде варвара.

После смрти цара Јовијана, генерали и војска су 364. године за цара поново изабрали једног Илира из Паноније који ће дуже владати и који ће основати последњу династију пре поделе Римског царства на Западно и Источно (тј. Византију). Био је то Флавије Валентинијан, командант јединица стрелаца (сцутарии), висок и снажан човек, плавокос и плавоок, шампион у рвању. Флавије је рођен 321. године у Панонији, у месту Цибалае (данас Винковци), тридесетак километара западно од царског града Сирмијума (данас Сремска Митровица). Његов отац Грацијан, такође легионар, доспео је до положаја управника Африке, а касније управљао је Британијом (цомес Британиае).

Чим је изабран за цара, Валентинијан је 364. године одредио сувладара - свог рођеног брата Валенса - војника који је имао много мање дара. Два брата кренула су за Наис (Ниш) где су донели одлуку да поделе војску и двор на два дела. После кратког боравка у родном крају - у Сирмијуму, браћа су се заувек растала. Валентинијан је отишао на запад - у двор у Медиолануму (Милану), а Валенс на исток - у Константинопољ (Цариград).

Валентинијан се показао као чврст и предузимљив владар кога неки историчари истичу као последњег значајног владара Римског царства пре пропасти његовог западног дела. Био је један од последњих римских царева који је показао особине успешног војног заповедника. Имао је добро образовање, чак је знао и да слика и да прави скулптуре. Као владар, ослањао се на своје земљаке из Паноније, који су имали већину највиших положаја на двору и у војсци. Историчари су га често поредили с његовим земљаком, чувеним царем Аурелијаном (владаром који је такође био из наших крајева), јер је имао сличне способности - велику енергију, војни таленат и уздржљивост, али и недостатке, попут суровости и наглости која га је наводила на непромишљене и свирепе поступке. Занимљиво је да је Валентинијан показивао наклоност за сиротињу, што није било уобичајено у античко доба, пре појаве хришћанства. Још необичније за његово време била је царева толерантност према различитим верским мишљењима.

Повест владавине два брата - Валентинијана и Валенса - повест је сталних борби у грчевитом настојању да се Римско царство одупре варварским најездама. Тако је десетак година након избора за цара Валентинијан углавном провео у борбама против Алемана, Бургунда, Саксонаца и других германских племена на Рајни. Добио је неколико великих и много мањих битака. Градио је утврђења дубоко унутар германске територије. Након тога, 375. године, прешао је у Сирмијум, одакле је намеравао да пружа отпор на Дунаву. Умро је исте године на чудан начин. Док је у Панонији водио преговоре с посланицима из германског племена Квада, толико се разбеснео да је добио или мождани или срчани удар. После Валентинијанове смрти, на западу су остала два млада владара - његови синови младић Грацијан и дечак Валеријан II.

Грацијан је последњи, шести, римски цар који је рођен у самом граду Сирмијуму, 359. године. Отац га је још као малог дечака прогласио прво за конзула, а нешто касније, 367. године, за сувладара и августа. Грацијан је био ожењен Констанцијом, кћерком цара Констанција II (сина Константина Великог), чијим је посредством био повезан с претходном царском династијом. Међутим, поред свих очевих подстицаја, Грацијан није показивао никакво интересовање за војне походе, легије и битке. Више је волео дане да проводи у двору, окружен реторима и ласкавцима. Можда би, како каже последњи велики римски историчар и царев савременик Амијан Марцелин, у неко друго, мање сурово доба, Грацијаново образовање и интересовања више дошли до изражаја. Забележено је, на пример, да је Грацијан био мирољубив. Али, крајем 4. века, римска држава поново се суочила с великим изазовима. Времена су тражила одважне људе и сурове владаре, војсковође који су се могли носити с варварским краљевима.

Док је Грацијанов отац Валентинијан био неутралан у црквеним споровима, његов стриц Валенс био је убеђени аријанац који се жестоко залагао да ову јерес наметне целом хришћанству. Грацијан се, опет, вратио православљу. Тако је 379. године све јереси прогласио незаконитим. Наставио је политику претходних римских царева потпуног напуштања паганства која је (изузимајући цара Јулијана Отпадника) започела још у време Константина Великог, почетком 4. века. Тако је Грацијан постао први римски цар који се одрекао титуле врховног паганског свештеника, понтифеШ маШимус, која је још од доба првог римског цара Октавијана Августа припадала владару. Овај назив је, неочекивано, преузео римски бискуп - папа, који и данас у свом латинском називу носи титулу понтифеШ маШимус.

У току неколико година, Грацијан је у борбама с Германима на Рајни постизао победе. То је, међутим, изазивало љубомору његовог стрица Валенса, цара на Истоку, који је желео да засени синовца неком значајном битком која би му донела славу и која му је некако стално измицала. Ненадано, Валенсу се пружила прилика да се докаже у бици с великом војском Гота која се пробила на Балкан и окупила се око града Адријанопоља...

Чудним обртом историје, битка код Адријанопоља (данас Једрене у европском делу Турске), у лето 378. године, на више начина подсећа на пораз који је више од века раније, јуна 251. године, доживео цар Трајан Деције (још један цар из наших крајева, о коме је „Забавник” већ писао). Обе битке одиграле су се на Балкану. И у једном и у другом случају Готи су жестоко поразили римску војску. У обе битке погинули су римски цареви панонског порекла - Деције Трајан и Валенс.

Амијен Марцелин, највећи римски историчар из 4. века, своју велику историју завршава описом битке код Адријанопоља и погибијом римског цара. А овај пораз, каже Марцелин, најављиван је многим злокобним знацима - од жалосног хука ноћних птица, завијања вукова и паса, застрашујућег звиждања духова, до затамњивања сунчевог јутарњег сјаја. У Константинопољу, у рушевинама, на камену нађен је следећи пророчански стих:

И заиста, повест о највећем римском поразу још од битке код Кане (против Ханибала) почиње с прелазом стотина хиљада припадника готских племена преко Дунава. Готи су измолили дозволу цара Валенса да се населе на римској земљи на Балкану, уз обећање да ће бити послушни поданици и војници императора. Они су бежали од дивљих Хуна придошлих из дубина Азије. У римској области надали су се миру и бољем животу. Али, одмах након преласка преко Дунава на римско подручје, почињу неспоразуми и сукоби између Гота и Римљана - између готских вођа и краљева и царских намесника. Данас је тешко разазнати на коме лежи већа кривица за нереде и сукобе који су се ускоро претворили у праве битке: да ли на превртљивим варварима или на бескрупулозним и неспособним царским управницима.

Већ током 378. године, пљачке и разарања Гота добијају такве размере да је прилично лењи цар Валенс био приморан да окупи све своје расположиве легије и да се са истока, из Антиохије, упути на Балкан. Истовремено, позвао је у помоћ и синовца Грацијана с његовом војском с Рајне. Међутим, кад је Грацијан са својим трупама стигао до Сирмијума, Валенс је, не чекајући, издао наређење да се војска спреми и да из Адријанопоља крене на Готе.

Деветог августа 378. године, дана „који је заслужио да се забележи међу најзлокобније у римском календару”, кренуле су Валенсове легије у напад. Готи су били улогорени око 12 миља од Адријанопоља. Био је паклено врућ дан. Можемо замислити жеђ и врућину легионара који су у оклопима, без хране, пића и одмора, по највећој врућини, марширали на варваре који су их непомично чекали. Мерцелинов врло детаљни опис битке указује на импровизације и неорганизованост римске стране. Лево и десно крило стигли су на бојно поље у различито време, поједине јединице кретале су у напад у тренутку кад је цар Валенс послао посланике да преговарају с Готима. Римљани су дозволили да их изненади готска коњица која се враћала из пљачке по околини...

Марцелин је оставио незаборавне слике жестоке битке која је трајала цело поподне. „Војске су се сукобиле као кљунови лађа, потискујући се наизменично, бацале су се тамо-амо, као на таласима... Од облака прашине није се могло видети небо које је одјекивало од ужасних крикова... Стреле су летеле са свих страна доносећи смрт јер их човек није могао ни видети ни одбранити се од њих... Наши борци јуришајући су секли, а и сами су били посечени мачевима; и са обеју страна ударци сечива пробијали су кациге и оклопе... А на земљи су лежале гомиле лешева обеју страна, тако да су поља била пуна погинулих, а вапаји умирућих, рањених тешким ранама, уливали су огроман страх оном ко их чује...”

Валенсови војници били су збијени на узан простор где је било немогуће да развију своје редове, тако да се под незадрживим јуришом варвара римска коњица разбежала, а пешадија је била опкољена и искасапљена. Усред метежа и покоља, Валенс је покушао да побегне, али је погођен стрелом или копљем. Његово тело никада није нађено. Постоји прича да се склонио у неку оближњу кућу коју су Готи опколили и затим спалили заједно с онима који су били унутра.

Код Адријанопоља је изгинуло две трећине Валенсових легионара. Једина утеха у овој огромној несрећи била је да варвари нису успели да заузму и сам град Адријанопољ, где је владар пред битку оставио своје царске ознаке и ризницу. После Валенсове смрти преостала су још два римска владара, његови синовци Грацијан и Валентинијан II. Након скоро век и по непрестаних напора и борбе илирско-панонских владара, дошао је тренутак да неко други покуша да одржи и спасе царство. Тако је, након катастрофе код Адријанопоља 379. године, у Сирмијуму, пред легијама, цар Грацијан за сувладара прогласио свог зета пореклом из Шпаније - дуШа Илирије по имену Теодосије.

Два Валентинијанова сина завршила су на сличан начин - убијени су млади, у току побуне својих војсковођа и сарадника. Грацијан је убијен 383. године, пет година након пораза код Адријанопоља. Имао је тек 24 године. Према неким римским изворима, страдао је у Сингидунуму (данашњем Београду) приликом бекства од потере, након што је изгубио власт у побуни коју је покренуо узурпатор Магнус Максимус. Његовог млађег полубрата Валентинијана II убио је 392. године, кад је имао 21 годину, његов војни управник.

Тако је као легитимни владар остао само Теодосије I који је неколико месеци у раздобљу између 394. и 395. године био, последњи пут у историји, једини цар целокупног Римског царства или бар онога што је од царства остало у то доба. Крај четвртог века је време кад римски владари по побожности више подсећају на византијске цареве или средњовековне владаре, него на некадашње римске императоре и конзуле. Црква је цару Теодосију I дала надимак Велики само зато што је у потпуности укинуо паганске култове, забранио јереси и признао кредо са сабора у Никеји и православну хришћанску веру као једину веру царства. Од 391. године сви многобожачки храмови били су затворени и само је једна, хришћанска, црква била призната и дозвољена. Може се сматрати да је то доба коначног краја антике. Другим едиктом цар је забранио јереси и сваку отворену расправу о верским питањима.

Након Теодосијеве смрти његов старији син Аркадије влада на Истоку, у Константинопољу (395-408), а млађи Хонорије на Западу, у Равени, на Јадрану. Судбина два дела некада моћног и јединственог Римског царства све више ће се раздвајати да се више никада не споје. Антички Рим полако се распадао. Није више било илирских легија, нити јунака попут Клаудија Готског, Аурелијана, Проба, Диоклецијана, Галерија да, као некада, сопственом вољом и крвљу преокрену точак историје...