Био је леп као грех. Био је и омиљен као мало ко с ових простора, а девојке су на степеништа којима је требало да прође знале да простру своје намирисане свилене марамице. Једино га полиција није много волела јер је тада као никад имала пуне руке посла и пендрека. Уосталом, тако је и приличило једном од најгласовитијих филмских заводника на свету. Није се знало да ли су у мраку биоскопске дворане гласнији уздаси и влажније марамице кад се појави он, или је та слава припадала једном Рудолфу Валентину или Рамону Навару. Једноставно, даме су лудовале за њим, толико да је у центру Београда забележена и сцена кад се једна девојка бацила пред његов аутомобил верујући да је то „једина права прилика да га видим уживо, а после могу и да умрем”.

Његово име било је Светислав Петровић мада је с филмског платна знан једино као Иван Петровицх, пошто је то - по мишљењу биоскопских могула - било много лакше за изговор. Ипак, своје фотографије увек је потписивао ћирилицом. Кад му је дојадило да га у Западној Европи сматрају Мађаром, писао је оцу Младену, угледном новосадском трговцу, да то оповргне што је овај и учинио у тексту који је 4. фебруара 1928. године објавила „Политика”, лист изузетно важан за непосредно упознавање овдашњег грађанства с ликом и делом глумца Петровића.

У краткој енциклопедијској белешци може се прочитати да је рођен у Новом Саду 1. јануара 1894. године и да је био први Србин који је између два светска рата стекао славу на филмском платну. Школовао се у Новом Саду а у Будимпешти студирао политехнику, али је убрзо напустио студије и посветио се глуми. Дебитовао је у филму Михаља Кертиса „Натчовек”, а кад се појавио звучни филм стекао је светску славу. Сви су га, без изузетка, описивали као високог, згодног, лепог и заводљивог мушкарца. Снимио је око стотину улога у филмовима различитог жанра у студијима у Будимпешти, Бечу, Берлину и Паризу. Био је ожењен немачком глумицом Фридл Шустер.

Шкрти биографски подаци још кажу да је после рата боравио у Југославији краће време, на снимању домаћег филма „Далматинска свадба” где је тумачио једну од главних улога. А онда је - како наводи упорни трагач за заборављеним судбинама Бранислав А. Жорж у својој књизи „Инграта патриа” („Незахвална отаџбина”) - Савезна комисија за преглед филмова, крајем септембра 1954. године, донела одлуку да се „на територији ФНРЈ забрани приказивање уметничког колор филма ‘Далматинска свадба’, који је снимило предузеће ‘Триглавфилм’ у копродукцији с немачким продуцентом ‘Ханзефилм’ из Хамбурга... јер су у филму нетачно приказане прилике у нашој земљи, наши људи и њихова схватања, као и културне вредности наше земље. Све ове негативне стране филма изазвале би оправдано негодовање наше јавности...”

Биће, ипак, да је забрана приказивања овог филма а и помињање главног глумца пре последица податка да је Светислав Иван Петровић за време рата играо у немачким филмовима. Истина, биле су то љубавне приче, али тада се светом пуцало и гинуло, милиони људи умирали су у гасним коморама. Било је то време другачијих суза, без свилених рупчића и од заљубљених јецаја зајапурених обрашчића.

Умро је у Паризу од рака у стомаку, а сахрањен 24. октобра 1962. године на минхенском гробљу Нордфридхоф. Отац Младен умро је 1933. године у Новом Саду, и то од срчане капи враћајући се из биоскопа. На Успенском гробљу сахрањена му је и мајка као и двојица браће и две сестре.

Године 2002. у Југословенској кинотеци, поводом четрдесетогодишњице смрти једног од наших највећих глумаца, приказана су три филма из богатог опуса Светислава Ивана Петровића, сви снимљени за време Другог светског рата, и то: „Кад бих био бог”, „Европа не одговара” и „Осуђен на живот”.

Био је (филмски) бог, Европа му је одушевљено клицала и био је осуђен на славу. Како и не би кад су се пред биоскопским дворанама диљем Европе и Америке развлачили редови за карте за сваки филм у коме је играо Иван Петровицх. А уз њега, као партнерке, тада чувена Алиса Тери, Лујза Лагранж, Нита Налди, Арлет Маршал... И наслови филмова нису били ништа мање привлачни, попут: „Гола жена”, „Три страсти”, „Сирена Моргана”, „Викторија и њен хусар”, „Хавајски цвет”, „Лекар за женске болести”, „Шехерезада”, „Либанска кастеланка”... Тако је, бар, било двадесетих и тридесетих година столећа за нама.

Ипак, причу о слави нашег човека а светског глумца можда је понајбоље осетити кроз текстове које су репортери „Политике”, септембра 1928. године, написали поводом његовог боравка у Краљевини Југославији. Наш најугледнији дневник забележио је безмало сваки тренутак Петровићевог боравка у отаџбини. Укратко препричано, то је (отприлике) овако изгледало.

Јунак наше данашње приче кренуо је крајем августа 1928. године из Нице, где је живео са сестром Наталијом и сестрићем Драгутином. Својим аутомобилом, жутим „делажом”, пут дугачак око 2400 километара - преко југоисточног дела Француске, Швајцарске, Аустрије и Мађарске - савладао је за пет дана и у Нови Сад, где му је живела породица, приспео 3. септембра. И то готово кријући, пошто га је нестрпљива маса света чекала на разним странама града, вођена свакојаким гласинама које су се узвитлале улицама и сокацима вароши. Родитељска кућа била је блокирана, па је одсео у хотелу „Краљица Марија”. Радозналци су то брзо сазнали, па су сад други гости хотела били на мукама јер нису могли честито ни да уђу ни да изађу. Жандарми су имали пуне руке посла.

Главни догађај ипак је требало да се одигра у Београду, где је у водећем престоничком биоскопу „Касина” била заказана премијера његовог, по многима, најбољег филма „Алахов врт”.

Никада Кнез-Михаилова улица у својој дугој историји није била празна као у предвечерје тог 7. септембра 1928. године. Шта се десило с толиким светом који је свако вече обавезно запоседао свој корзо? Бројне кафане зврјале су празне, сладолеџије се досађивале поред колица, чак су и колпортери замукли. Дошљак би помислио да је нека велика невоља потерала Београђане с главне улице.

Међутим, на другом крају града, на железничкој станици, није било места ни игла да падне. Неколико хиљада Београђана запосело је пероне и колосеке не обазирући се много на вику, пиштаљке па и кундаке жандарма који су покушавали да (другим) возовима омогуће долазак и одлазак. Многи путници остали су заглављени у чекаоници станичне зграде безуспешно покушавајући да се пробију до свог вагона. Лудило, налик стампеду, настало је кад је одјекнуо глас да брзи воз из Новог Сада улази на први колосек другог перона. Маса креће на ту страну, а онда неки, по свој прилици, шаљивџија узвикује да ће воз ипак приспети на први перон. Светина се повија, судара, урличе. Све док их као шамар не умири саопштење да дотични брзи воз касни 60 минута. Хук разочарања чује се с ону страну Саве.

Тачно у 18.40, извештава сарадник „Политике”, у дну колосека појављује се воз. Брзо се примичу два велика фењера на челу црне локомотиве. Маса се повија, љуља, а онда граби у сусрет возу који, шиштећи и пиштећи, улази у станицу. Многи су закрчили колосек и не зна се ко је на већој муци: жандарми који покушавају да рашчисте колосек или машиновођа који мора, да не би неког згазио, пре времена да успори. И брзи воз из Новог Сада на крају успева да стане. Светина јури од вагона до вагона не би ли у неком од њих препознала толико чекани лик. Узалуд. Све нека обична свакодневна лица која, добро се то види, не могу да се начуде сценама које су их сачекале на београдској железничкој станици.

А драга, толико чекана личност по свој прилици зна шта га чека јер, уз помоћ жандарма и у пратњи сестара и дописника „Политике” из Новог Сада, лукаво излази на другу страну воза и преко празног перона хита ка излазу. Још мало и успео је. Али, ни они који чекају нису посве наивни: убрзо схватају маневар свог идола и - проналазе га. Жандарми вичу, псују, ударају, али светина то нити чује нити осећа. Важно је да је он ту, да га виде. Многи се не задовољавају само гледањем: дирају га, вуку, чупају. Жандарми, ипак, успевају да направе кордон и паћеник глумац - тек завршио снимање филма „Три паћеника” - успева да се дочепа станичног комесаријата где једна од његових сестара са жаљењем закључује да је неко у оној гужви олакшао за пакет са њеним новим и скупим ципелама.

Испред станичне зграде стигао је лепи жути „делаж” који је маса зачас опколила. Знају да је то Петровићев аутомобил, с њим је стигао чак из Нице. Али и он, Петровић, зна у ком грму лежи зец те, кришом, седа у други аутомобил. Балканском улицом стиже у хотел „Српски краљ” где је ред да се освежи и пресвуче пошто га у згради „Политике” у Поенкареовој (данас Македонској) улици у 19.00 сати чека директор Владислав Рибникар, који му је и приредио долазак у Београд.

А испред „Политике” хаос већи него на железничкој станици. Светина се трза на сваки звук аутомобилског мотора. Те он је, те није, те сад ће, те неће. Светска звезда светски стиже са закашњењем, у 20.00. У дну улице појављује се жута лимузина и лагано клизи кроз масу руку и узгибаних тела. Нека дечурлија успела су да се попну и на кров аутомобила. Зачудо, он не стаје испред улаза у „Политику” него наставља даље, у оближњу Хиландарску улицу. Реп масе јури за њим, све даље и даље. До узвика неког да је глумац, сад већ преварант, пред „Политиком”, да је изишао из малог плавог аутомобила. Многи псују сами себе јер су већ други пут насели на исти трик, али уредно јуре натраг.

„Политикин” репортер у стопу прати госта и бележи да се он „леп, насмејан и помало збуњен пење уз степенице”. Многе девојке које су кришом успеле да уђу у зграду „Политике” стављају своје намирисане свилене марамице по степеницама и он гази преко њих. Једна од њих, вештија и одважнија, изненада му прискаче и, док дланом о длан, из џепа његовог сакоа извлачи свилену марамицу и нестаје. Какав плен, љубоморно сикћу друге.

Пред зградом „Политике” маса кличе и захтева да се појави, да га виде. На безбедној удаљености од гомиле обожавалаца, Иван Петровицх им, не скидајући осмех, одмахује и убрзо нестаје. Жури на свечану вечеру у хотелу „Палас”, где престонички крем може лагодно да га види и чује, а упорнији и да му стисну руку.

Сутрадан умало да дође до трагедије. Жути „делаж” лагано је ишао Скопљанском улицом и наједном се испред њега бацила једна сасвим млада девојка. Да шофер није био присебан и у последњем тренутку свом снагом згазио кочницу, ко зна шта би било. А кад се „делаж” зауставио, девојка је устала као да ништа није било и притрчала аутомобилу:

- Хтела сам само да те видим! Сад могу да умрем! - узвикнула је као у трансу и отрчала низ улицу.

Мада се пратња из све снаге трудила да од радозналих сакрије куда ће глумац проћи, све је било узалуд. Кад год и где год би га неко видео, вест би за тили час облетела све околне улице и сокаке и он би се нашао окружен масом обожавалаца. Вероватно нико дотад у Југославији није дао толико аутограма, али се о једном данима препричавало. Наиме, неки промућурни трговац је у тој општој гужви успео да на потпис потури припремљен рекламни слоган: „Од свога детињства хранио сам се виролом и зато сам тако млад и леп!” Истога дана у Београду више није било могуће наћи ову, ‘ајде да кажемо, лековиту намирницу.

Наравно, добру прилику видели су и многи кројачи и трговци тако да је наш јунак био затрпан свакојаким понудама да носи то и то одело, те и те ципеле, тај и тај шешир. А кад се прочуло да ће на Царевој ћуприји присуствовати коњичким тркама, тамо су стигли и они који, да опросте, нису разликовали коња од магарца. Наш а светски славан глумац заузео је једну ложу са својим сестрама и, наравно, новинарима, а извештач „Политике” забележио је да је ту остао све време док су поред њега, не обазирући се на збивања на тркачкој стази, дефиловали сви, од најмлађих до седобрадих уваженика. Фотографисали су га непрестанце и професионалци и аматери. За непун сат потписао је неколико стотина карата.

Једном умало да лоше прође. Ненајављен је стигао у тада елитни ресторан „Руска лира” и, нормално, сви присутни су га одмах опколили. Не баш сви, за празним столовима остали су увређени каваљери чије су даме, без много обзира, одјуриле према свом идолу. Да није било неких разумнијих, ко зна како би се све завршило. Не зна се, међутим, како су дотичне даме прошле код куће.

Тих дана се по целом Београду само о њему причало: и по кафанама, и на улици, и по школама. За 12. септембар увече у биоскопу „Касина” заказана је премијера његовог филма „Алахов врт”. Маса света је пред биоскопом сатима чекала долазак јунака „покретних слика”. Јасно, карата одавно није било ни за лек, чак ни код тапкароша, јер таква прилика једноставно нема цену. У сали окићеној цвећем врило је као у котлу.

Светло се већ угасило, а од јунака филма и хероја гледалаца ни трага ни гласа. Тек кад је хук разочарања почео да наткриљује и само филмско платно, засјао је рефлектор и из ложе се разлио млечнобели осмех Светислава Ивана Петровића. Публика је у делиријуму који се на тренутак прекида почетком филма, а онда наставља јер њихов јунак, који је ту међу њима, надмоћно савлађује једну по једну препреку. Свим срцем и свом душом публика учествује у радњи филма. Она пати са својим љубимцем, она љуби кад је он заљубљен, она учествује, не штедећи дланове, у сваком његовом пољупцу, макар и овлашном.

Међутим, глумац није сачекао (срећни) крај филма, вероватно се уплашио необузданих излива својих поклоника. Једна озбиљна дама, забележено је, богато је наградила конобара да јој да чашу из које је глумац пио воду за време приказивања својих (целулоидних) пустоловина...

Новине су тих дана забележиле и да је посетио Параћин, Јагодину и Загреб. И свуда исписале готово истоветну причу о незапамћеном дочеку филмског јунака. Дочеку какав задуго није забележен и о коме су могли само да сањају други глумци ових простора који су и у Европи били значајна имена, попут: Штефице Видачић, Иде Кравање (данас најпрепознатљивије из укрштеница као Ита Рина), Бубе Јеремић, Кети Нађ, једног Љубе Станојевића, Љубомира Бајина или Мике Симоновића... Једноставно, Светислав Иван Петровић био је тада неприкосновени суперстар.