Деведесетпетогодишња старица решила је да ствар узме у своје руке. Пошто се ни после неколико недеља није открило ко станарима старачког дома краде новац из соба, ова постарија Немица смислила је како да ухвати крадљивца. Сачекала је да падне ноћ. На ноћни ормарић у својој соби ставила је неколико новчаница и сакрила се у тоалет. Чекала је да види да ли ће неко да се ухвати на мамац. Око поноћи чула је да неко отвара врата њене собе и притиснула је дугме за аларм. Домар је дотрчао баш у тренутку кад је млађа жена покушала да побегне ходником. Успео је да је ухвати и да је, упркос противљењу, претресе. У џепу јој је нашао новчанице које је старица претходно обележила фломастером. Испоставило се да је крадљивица тридесетшестогодишња чистачица која у старачком дому, у близини бање Бад Лобенштајн, ради око годину дана.

Полицајци су честитали старици, а на питање одакле јој идеја да се сама упусти у решавање случаја, одговорила је да је љубитељ детективских романа. Посебно воли госпођицу Марпл, постарију уседелицу - самозваног детектива, лик створен у машти Агате Кристи.

Кад се ујутру пробудио после вечери проведене с пријатељима у дискотеци, Дејвиду Брауну из Лондона један телефонски број није излазио из главе иако му је власник мобилног телефона био непознат. Одлучио је да ипак пошаље SMS поруку и реши недоумицу: „Да ли смо се синоћ упознали?” Оно што у том тренутку није могао да зна било је - ко је примио његову поруку. А примила ју је Мишел Кејн и збунила се. Претходно вече није могла никога да упозна јер је с родитељима код куће гледала телевизију. Није била изненађена што су јој родитељи саветовали да не одговара на поруку јер, како су објаснили, никад се не зна ко је

„с друге стране жице”. Имајући чудан предосећај, Мишел се оглушила о њихово упозорење, узвратила SMS и - отпочела је преписка. Дејвид и Мишел убрзо су уговорили састанак. Епилог приче? Схватили су да су рођени једно за друго, па су се после шест месеци познанства овог априла и венчали.

Један од најпознатијих швајцарских произвођача чоколаде поштом је, у писмима, послао чоколаде на чак два милиона адреса становника ове земље. Бесплатна достава чоколадица скупо је коштала произвођача - око два милиона евра. Међутим, они сматрају да ће тако у потпуности „покорити” тржиште, односно да ће касније имати користи од овог новог вида рекламе. Према писању швајцарског дневника „Le Matin”, Швајцарци заиста воле чоколаду: сваки становник ове земље годишње поједе 11,9 килограма чоколаде.

Резултате избора Јоширо Накамацу сачекао је с осмехом. Кад су га новинари питали како је с таквом мирноћом примио вест да поново није изабран за градоначелника Токија, он је рекао да време ради за њега. Израчунао је да ће, ако буде потребно, још шеснаест пута да се кандидује за место првог човека главног града Јапана. Чудно ако се зна да Накамацу има седамдесет осам година. Колико он мисли да живи, занимало је новинаре и - добили су одговор да овај самозвани изумитељ планира (?) да живи сто четрдесет четири године.

- До тада ће сви моји противници да се преселе на онај свет - каже Накамацу. - А сигуран сам да ће моји суграђани у међувремену напокон схватити да сам ја најбољи кандидат.

Да ли се упорност исплати, показаће се у наредним годинама. Иначе, градоначелник Токија по трећи пут постао је седамдесетчетворогодишњи Шинтаро Ишихара. За њега је, од готово тринаест милиона становника, колико живи у престоници Земље излазећег сунца, гласало близу три милиона. А Јоширо Накамацу освојио је само 85.946 гласова или 1,6 одсто од укупног броја оних који су се појавили на изборима.