Хрватска је након припајања Угарској почетком 12. века задржала неке облике феудалне аутономије, као и домаће племство. Међу хрватским племством две породице вековима су улазиле у ред најугледнијих великаша Угарског краљевства и играле важну улогу у историји. Први су били Брибирски кнежеви из породице Шубића, који су касније носили назив грофови Зрински. Други су били Крчки кнежеви, који су се од 1430. године називали Франкопани. Судбина једне и друге породице временом се мењала - пролазиле су кроз раздобља највеће славе и раздобља слабљења. По моћи, угледу и богатству превазилазили су једни друге или би се њихови интереси, везе и судбине приближавале и пред коначан крај готово потпуно сјединиле да би крајем 17. века и заједно трагично нестале.

Брибирски кнежеви помињу се већ у повељама из 12. века. Врхунац моћи и утицаја достигли су крајем 13. и почетком 14. века под именом кнежеви Шубићи. У то доба, кад је моћ угарских краљева и централне власти опала, они су постали готово независни владари у Хрватској, носећи називе подкраља или бана и држећи у својој власти многе далматинске градове, као и широка подручја Босне и Хума (данашње Херцеговине). Занимљиво је да се први познати родоначелник Брибирских кнежева - жупан Богданец - помиње у једној повељи из 1160. године као представник знаменитог палатина и хрватског бана Белоша, иначе српског жупана, брата угарске краљице Јелене Српске (о коме је „Забавник” већ писао). Шубићи су достигли зенит моћи под кнезом Павлом И, који је постао бан Хрватске (1273), господар већег дела Босне, као и далматинских градова (Сплит, Шибеник, Нин, Трогир) у којима је за управнике (провидуре) поставио своју браћу. Његов брат Младен И, а затим син Младен II носили су звање бан Босне. Павле I Шубић (умро 1312) знатно је помогао да припадник анжујске династије Карло I Роберт носи угарску круну. Међутим, како је то закључио још Макијавели, „онај ко помогне другом да дође до моћи, сам пропада”. То су искусили Брибирски кнежеви. Чим су се Анжујци утврдили на угарском престолу, окренули су се против својих добротвора. У борби са угарским краљем 1322. године, Павлов син Младен II изгубио је већину својих поседа и титула, укључујући Босну. Умро је у заточеништву.

Шубићи су са српском владарском кућом Немањића успоставили родбинску везу. Према неким изворима, кнез Павле I Шубић оженио се пре 1300. године једном од кћерки краља Драгутина Немањића (која се можда звала Урошица или Урса), о којој нема других података. Више се зна о принцези Јелени, кћерки краља Стефана Дечанског и сестри цара Душана, која се 1347. године удала за Младена III, тада старешину Брибирских кнежева (синовца Младена II), „кнеза Клиса, Скрадина и Омиша”. Јелена није имала среће јер њен брак није трајао ни годину дана - у епидемији куге познатој као „црна смрт” која је захватила целу Европу, у мају 1348. године умро је и Јеленин муж. Млада удовица морала је огорчено да се бори с моћном Млетачком републиком, с угарским краљем и са хрватским великашима како би сачувала наслеђе за свог сина - Младена IV. У сукоб се умешао и Јеленин брат цар Душан, који је 1355. године послао војсковође Палмана и Ђураша Илијића да помогну његовој сестри у одбрани градова Клиса и Скрадина. Међутим, српске трупе нису успеле. Мађари су освојили Клис, а Скрадин је предат у закуп Млечанима. У току борби цар Душан изненада је преминуо (20. 12. 1355). Недуго затим престају и вести о Јелени, па није познато кад је тачно умрла. Постоје претпоставке да је сахрањена у задужбини свог оца - у манастиру Дечани. Младен IV имао је једног сина (Сенко) и двоје унука (Радица и Биелак), али његови потомци нису имали већу улогу у историји.

Сестра кнеза Младена III Шубића по имену Јелена била је удата за босанског кнеза Владислава Котроманића. Њихов син Твртко I Котроманић био је најзначајнији босански владар који се, као потомак краља Драгутина Немањића, 1377. године крунисао као „краљ Србљем и Босне”. На Твртковом двору 1370. године разматрана је могућност за склапање брака између Тврткове рођаке, унуке кнеза Ђуре Шубића, и сина српског краља Вукашина Мрњавчевића. Брак краљевића Марка и хрватске кнегиње није се остварио јер га је спречио сам папа који је забранио везу католичке властелинке с једним „шизматиком”.

У даљој повести кнежева Шубића посебан значај добила је једна друга грана породице - она која се од јадранских обала преселила ка северу, према реци Уни. На захтев угарског краља, Јурај III Шубић заменио је 1346. године своје утврђење Островицу за град Зрињ у доњем Поуњу (између Уне и Коране). По томе је у даљим генерацијама породица названа Зрински. Већ после неколико генерација - у 16. веку - грофови Зрински доживели су успон. Године 1562. помогли су да се на угарско-хрватски престо изабере породица Хабзбург. Проширују поседе на Славонију и Међумурје (Чаковец). Међутим, цена јачања хрватских великаша било је њихово утапање у мађарско племство.

Гроф Никола V Шубић Зрински (или по мађарски: Миклош Зрињи) жестоко и успешно је ратовао против Турака, па је био прозван „први страх турски”. Постао је бан Хрватске, Славоније и Далмације (1545-1566). У историји је упамћен по легендарној одбрани града Сигета 1566. године. Тада је Зрински с мање од 3000 војника више од месец дана задржавао огромну турску војску с више од сто хиљада ратника која је кренула ка Бечу (предводио ју је, уз султана, знаменити велики везир српског порекла Мехмед-паша Соколовић). Без помоћи са стране, браниоци Сигета јуначки су готово сви страдали. Никола V Зрински својом погибијом спасао је Хабзбуршко царство, посмртно добио назив „Сигетски” и остао упамћен као национални јунак Мађара и Хрвата. Његово херојство било је и предмет многих уметничких дела, попут познате опере „Никола Шубић Зрински”.

Никола V „Сигетски” у првом браку био је ожењен Катарином Франкопан (умрла 1561. године) која је по мајци била потомак српских деспота Бранковића. Она је била кћи грофа Фердинанда Франкопана и српске кнегиње Марије Бранковић (умрла 1540. године). Марија је била једна од кћери српског титуларног деспота Јована Бранковића (умро 1502. године) који је, након пада деспотовине, из Угарске наставио борбу против Турског царства.

Грофови Франкопани потицали су од Крчких кнежева (по острву Крк у Јадранском мору) који су вековима, уз Шубиће, били међу најмоћнијим хрватским феудалцима. Први познати Крчки кнез звао се Дујам и био је вазал Млетачке републике (1118. године). У прво време становници Крка Млечанима су плаћали данак у виду тридесет лисичијих кожа, а касније је то износило 350 златника годишње. Временом, породица је своје поседе проширила на копно - ка Винодолу. На поседима Крчких кнежева дуго је опстало посебно словенско писмо, глагољица, као и посебна црквена служба на старословенском језику. Крчки кнез Никола IV (умро 1432), „племенити бан” Хрватске и Далмације, поседник непрегледних имања, био је први у својој породици који се прозвао Франкопан, према имену једне римске племићке породице (Франгипани) с којом је, наводно, био у сродству. Од тада Франкопани имају и нови грб - два лава који ломе хлеб, што је било значење њиховог имена на италијанском („Ломи-крух”). Овај моћни великаш није имао само много поседа, већ је оставио и много наследника. Његових осам синова поделило је поседе и основало исто толико грана породице, од којих су најпознатије биле Цетинска, Слуњска, Озаљска и Тржачка лоза. Као и Зрински, Франкопани и њихови поседи у 15. веку померили су се ка северу - ка Славонији. Дали су седам хрватских банова, као и многе војсковође. Међутим, све франкопанске лозе, осим Тржачких, по мушкој линији изумрле су већ током 16. века.

За седамнаест година брака Катарине Франкопан и бана Николе V Зринског „Сигетског”, рођено је чак дванаесторо деце - већином кћери - док је само један син (Јурај IV или Ђерђи) достигао зрело доба и оставио потомство. Праунуци Николе V „Сигетског” били су последњи грофови Зрински - браћа Никола VII и Петар IV. Оставили су неизбрисив траг у угарској и хрватској историји. На Петровом грбу писало је Винцере аут мори! („Победити или умрети!”) Разочарани у опрезну и помирљиву политику цара Леополда Хабзбурга који је с Турцима склопио сраман мир („Вашварски мир”), грофови Зрински су уз помоћ Фрање Крсте Франкопана (чија је сестра била удата за Петра Зринског) припремили велику заверу (чувена „Зринско-франкопанска урота”). Циљ им је био да заједно с неким угарским великашима збаце власт Хабзбурга и да на престо Угарског краљевства доведу другог владара. Тражили су помоћ по целој Европи - од француског краља до турског султана. Међутим, завера је откривена. Петар Зрински (његов брат раније је погинуо у лову) и Фрањо Крсто Франкопан утамничени су, осуђени и погубљени 1671. године. Мржња и освета Хабзбурга тиме нису престале. До последњег затрто је преостало мушко потомство ове две славне угарско-хрватске породице. Син бана Петра и последњи Зрински - Иван Антун - провео је двадесет година у тамници, где је и умро, а да уопште није учествовао у завери.

Занимљиво је да су сви последњи чланови породица Зринских и Франкопана имали и литерарне склоности. Никола VII Зрински написао је на мађарском еп о свом прадеди под називом „Опсада Сигета”, који је његов брат Петар превео на хрватски. Фрањо Крсто Франкопан и његова сестра Катарина писали су песме. У 19. веку, у доба романтизма, прича о трагичној судбини последњих Зринских и Франкопана подстицала је буђење хрватске националне свести и отпор бечком централизму. Иако су изумрли у мушкој линији, Зрински и Франкопани оставили су потомство по женској. Тако се потомство Катарине (Фердинанда) Франкопан, па тиме и њених предака - српских деспота Бранковића - може пратити у бројним угарским породицама све до данас. Можемо поменути угарске племићке породице: Ракоци, Турцо, Форгач, Ердеди, Текели, Батијањи, Серењи, Јакушич, Банфи, Перењи, Фон Ротал и друге.

Брак Марије Бранковић и Фердинанда Франкопана није био једина брачна веза између српских и хрватских великаша у доба пропасти српске деспотовине и заједничке угарско-српско-хрватске одбране од Турака. Тако је знаменити српски титуларни деспот Вук Бранковић (упамћен у народним песмама као „Змај Огњени Вук”) био ожењен Варваром (Барбаром) Франкопан (1475-1504), кћерком Жигмунда Франкопана Тржачког. Барбара се помиње у народним песмама бугарштицама као Вукова „млађахна љуба”.

Након смрти деспота Јована Бранковића, његова удовица Јелена (из породице Јакшића) удала се 1502. године за хрватског великаша Иваниша Бериславића, који је по том основу наследио и титулу српског титуларног деспота и имања Бранковића. Чланови породице Бериславића од Грабарја важили су за потомке босанских банова и у то доба били су једна од најугледнијих хрватских породица која је дала краљевске канцеларе и хрватске банове. Забележено је да је Иваниш Бериславић, следећи традицију деспота, помагао српске цркве. Наследио га је његов и Јеленин син Стефан Бериславић (деспот 1515-1535) у чије време су Турци од Угара преотели Београд. Стефан је убијен у сукобу с Турцима, после чега је угарски краљ за деспота (последњег деспота у српској историји) именовао српског војсковођу Павла Бакића (1537). И породица Бакић успоставила је брачне везе с грофовима Франкопанима. Трећа Фракопанка удата у српско племство била је Клара, кћи Николе Франкопана, удата за Михаила Бакића (умро 1603).