Свештеници и владари из старог Египта били су први који су запослили уметнике како би обезбедили дарове боговима и опремили „вечне куће”, пирамиде. Уметници су радили по строгим правилима и као слободни људи за плату, а као робови под принудом. Ипак, њихова величанствена дела нису била „уживање за очи” - одмах по настанку одношена су у дубину и таму гробница.

У античкој Грчкој и Риму главни покровитељи уметности били су дворови владара тирана, градови и богати грађани. У 5. веку пре наше ере, кад су уметничка дела била мерило угледа, владар Атине Перикле узео је новац намењен за одбрану од Персијанаца и саградио највећи и најраскошнији храм у Грчкој - Партенон. Иначе, сви велелепни храмови украшавани су статуама богова направљеним од скупоцених материјала. Пошто су се у то време вајарска дела одвојила од архитектуре, пробирљиви наручиоци желели су да и у својим домовима имају скулптуре, али мале и које могу да се преносе.. Племићи су најчешће тражили статуе атлетичара, као успомену на учешће на олимпијским играма, али омиљени су били и портрети.

У Риму портрети више нису рађени за приватне потребе, већ за бројне јавне споменике. За моћне освајаче, попут Јулија Цезара и Марка Аурелија, прављене су статуе коњаника ратничког духа, које су украшавале централни трг, форум. Слављење царске владавине могло се видети свуда - на рељефима, славолуцима, стубовима, сликама, новчићима... Од 3. века пре наше ере јуначки подвизи војсковођа сликани су на плочама које су ношене у тријумфалним поворкама и излагане на улицама. Поред тих радова, налик на пролазне вести и огласе, наручиване су слике са описом злочина, као доказни материјал за суд.

Када су и „мали људи” пожелели да на сличан начин оставе траг о свом постојању, сликарство је постало народна уметност. Уметници су слушали приче из живота наручилаца или одлазили на њихова радна места, рецимо у пекару, како би што успешније обавили задатак. Те слике које су одсликавале догађаје из живота личиле су на сликовнице за одрасле и украшавале су многе домове.

За разлику од песника, који су сматрани пријатељима покровитеља и били цењени попут пророка, сликари и вајари радили су за надницу, као све занатлије. Али, за време владавине Александра Великог десиле су се битне промене. Слике с приказима његовог освајања, рађене у стилу пропаганде, ушле су у моду, а пошто су их куповали најбогатији грађани, углед уметника нагло је порастао. На пример, Александар Велики је дворском сликару Апелу, као знак признања, уступио своју љубавницу.

Током средњег века уметници су најзначајније наруџбине добијали од цркве, нове „господарице света” и с двора. Јачањем хришћанства црква је стекла неслућену моћ и богатство, па је то настојала и да покаже. Сва уметност била је усмерена на катедрале, где су радили сликари, архитекте, вајари, резбари, златари, стаклари... Веома брзо црквени великодостојници увидели су да преко уметности могу да утичу на вернике: трудили су се да их задиве лепотом грађевине, али и да их застраше сликама Страшног суда. У сценама из тих „књига за неписмене”, поред грешника који дрхте од страха, виде се опаки ђаволи, крилати демони с канџама, чудовишта која сеју смрт...

Због честих ратова и пљачки Карло Велики је у 8. веку у дворским радионицама у Ахену наручивао минијатуре и украсне предмете који могу лако да се преносе. Након његове владавине, сва уметничка делатност прешла је у манастирске радионице и ту се задржала до појаве нове класе - буржоазије.

Већ од 12. века богати градски трговци почели су да својим новцем и укусом утичу на развој уметности. Градња катедрала, која је раније трајала вековима, била је знатно краћа. Уметници су могли брже да напусте градилишта и да се окрену новим наручиоцима - богаташима, који су куповали на стотине, хиљаде слика. Али, за свој новац, наручиоци су били све захтевнији: на сликама више нису желели да буду приказани у клечећем положају, што се у средњем веку подразумевало, већ како стоје равноправно са светитељима. Тражили су и да ђаволи у паклу не буду више приказани као чудовишта која сеју смрт, него да имају људски лик. Та вера у човека значила је крај мрачног средњег века и наговештај једног новог, лепшег доба.

У 15. веку у градовима Италије, који су се обогатили због трговачких веза с целим светом, настао је препород уметности - ренесанса. Владари су се међусобно такмичили ко ће лепше да украси свој град, па су куповали бројна уметничка дела и расписивали конкурсе за њихову израду. Захваљујући свом владару Лоренцу Медичију, званом Величанствени, Фиренца је постала чувена по уметности, светковинама и карневалима.

У то време Лоренцо није био само највећи мецена, заштитник и покровитељ уметности, већ и најбогатији човек на свету. Имао је флоту бродова, ланце банака широм Европе, милионе златника уложених у трговину вуне, свиле, вина, уља, зачина... Пошто је богатство наследио од оца, припадао је култури „друге генерације” која својим новцем помаже развој уметности и науке. Осим што је плаћао школовање многим уметницима (и чувеном Микеланђелу), Лоренцо је саградио прву јавну европску библиотеку, са десет хиљада књига и рукописа. Врата његовог раскошног дворца била су отворена за уметнике, научнике и студенте из целог света. Неки од посетилаца који су дошли да виде прекрасну збирку статуа, слика и драгуља затекли су Величанственог како се игра са својим синовима на поду. И ван породице Лоренцо Медичи понашао се опуштено: шетао је улицама Фиренце без пратње чувара и разговарао с грађанима као са себи равнима.

С породицом Медичи на уметничком плану такмичили су се чланови великашких кућа Есте у Ферари, Висконти и Сфорце у Милану, али и папе у Риму. Иза њих следила су удружења занатлија - еснафи и народ. Градска средња класа наручивала је слике и скулптуре за одређену собу или зид, док су остали своје домове украшавали сликаним свадбеним тањирима и сандуцима за постељину. Колико се у доба ренесансе ценила лепота, говори случај једног верника који је на самртничкој постељи одбио да пољуби понуђени крст „зато што је ружан” и затражио да му дају неки лепши!

Током ренесансе уметници су постали веома тражени и много боље плаћени. Ако су радили у служби двора или богатог мецене добијали су, према уговору, редовну плату, стан и храну. Али, од када су папе у Риму почеле великодушно да их плаћају, цене слика нагло су порасле, па су уметници схватили свој значај. Од тада су редовно потписивали радове, сликали аутопортрете, а било је и оних који су пуштали наручиоце да их чекају, радили слике по свом нахођењу, своје портрете стављали поред ликова Богородице и светитеља... У то време највећи сликари нису више били штићеници мецена, већ њихови миљеници. На пример, Тицијан је ушао у највише друштвене кругове, Леонардо је живео као прави племић, док је Микеланђело отишао корак даље. Одбацио је све почасти и одликовања и не само да је одбио пријатељство папа и владара, већ је постао и њихов противник. И поред тога, сви су га звали Божански!

У тадашњим ученим круговима владало је мишљење да у току стварања божански дух улази у уметника, па не чуди што се код покровитеља развио осећај страхопоштовања. Приликом посета атељеу хвалили су уметника који је био „у заносу стварања”, а краљ Карло IV чак се сагнуо да подигне четкицу коју је Тицијан испустио. Али, схватање уметника као божанског генија имало је и другу, тамнију страну. На пример, покровитељи су Микеланђелу постављали готово надљудске захтеве, због чега је он радио под притиском и осећао се као жртва проклетства, зле коби, а не благослова.

Међутим, код обичног народа задржало се схватање да су уметнички и занатски рад једно исто. Док је Леонардо сликао „Тајну вечеру” у цркви Санта Марија деле грације у Милану, старешина манастира стално му је досађивао и терао га да непрекидно ради, као што рецимо радници копају у башти. Тужба да уметник више стоји испред зида и размишља него што слика, стигла је чак до двора. Леонардо је тада поразговарао с владаром Милана који га је разумео, и у шали додао да ће лик издајника Јуде насликати према досадном приору. Треба ли рећи да га од тог тренутка више нико није узнемиравао?

Током времена уметници су се све више ослобађали стега племства и цркве и почели да раде за слободно тржиште. Промене су биле највидљивије у 17. веку у Холандији, грађанској републици која није имала потребе за катедралама, црквама и замковима. Многе од тих грађевина претворене су у болнице и домове за сирочад, а цркве су остале у скромним дворанама и ретко су наручивале уметничка дела. Уместо њих, украшаване су општинске куће и јавна здања и то најчешће групним портретима. Чланови разних удружења - војних лица, стрелаца, лекара, управа сиротишта и домова стараца, сликали су се заједно о свом трошку. Велики уметници знали су и од ове теме да направе ремек-дело. Рецимо, Рембрант је на „Ноћној стражи” приказао чету војника.

Грађани, махом трговци, који су желели да улепшају своје домове „налик на бродске кабине”, наручивали су слике с темама из свакодневног живота. Тако им је дом изгледао отменије, а при том су знали да слике увек могу да продају и на њима добро да зараде. Ту рачуницу схватили су и људи са села: имали су велики број слика у које су уложили по две-три хиљаде фунти, да би их касније продавали на вашарима. Због велике потражње ове „робе”, дошло је до хиперпродукције и у једном тренутку тржиште се заситило. Тада су многи сликари, па и они највећи, морали да потраже додатна занимања и да раде као крчмари, сукнари, трговци лалама...

У исто време, у Француској, „Академија сликарства и вајарства” постала је оруђе у рукама краља Луја XIV. У једном говору члановима краљ је рекао: „Ја вам поклањам најдрагоценију ствар на свету - своју славу!” Од уметника је тражио да величају сјај двора и по резултатима рада их је награђивао или застрашивао. Кад је почетком 18. века Краљ Сунце умро, наруџбина са двора готово да није било, а главни купци постали су богата приватна лица. Они су преко „наруџбених писама” од сликара најчешће тражили митолошке композиције које су служиле као изговор за приказивање привлачних женских актова. У то време, захваљујући мадам Помпадур, чији је био штићеник, Буше је постао први краљев сликар. Ту титулу је после Револуције обновио Наполеон, који је од уметника тражио да уместо античких приказују савремене јунаке, а наравно и њега.

У изради портрета владара, папа и мецена многи сликари трудили су се да улепшају или оплемене моделе. Међутим, највећи међу њима имали су изузетну моћ опажања особина личности и увек су остајали верни истини. Уз помоћ блиставе палете, успевали су да засене наручиоце, чак и кад би их „духовно разголитили”, као што је то урадио генијални сликар Гоја с краљевском породицом.

У 19. веку купце уметничких дела чинила је средња класа, буржоазија, која је имала доста новца и могла све да купи, осим истанчаног укуса. Они су хтели да плате само допадљива дела у којима су могли да се „одмарају”, што је довело до стварања кича. Уметници који нису хтели да се повинују том паду укуса, осудили су себе на беду и постали „уклети сликари”, боеми, „унутрашњи емигранти”...

Током 20. века уметничка публика била је масовна, а у суровом тржишном надметању уметници су се нашли сами, без покровитеља. Питали су се да ли да остану верни себи или да се приклоне укусу масе, трговаца и критичара. Тако је остало до данас, али тако не мора бити сутра. Ако богати људи за пример узму чувене мецене, могу да уђу у историју као „нови Медичи” и помогну надареним уметницима да покрену нову ренесансу у уметности.