Да ли постоје особе које користимо да бисмо пеглали? Наравно да постоје! И то не у пренесеном смислу. Не „пегламо” их оштрим речима. Напротив, помно их слушамо! Оне нас својим ведрим и занимљивим причањем бодре док обављамо тај заморни и одговорни посао. Међутим, те особе осећају се искоришћенима, па касније тужно закључе: „Користиш ме искључиво за пеглање!”

У ствари, не схватају колико су драгоцени. Јер, пеглање није лака вештина. У давна времена био је то још тежи посао, али, људи су се тада ређе пресвлачили и било је мање веша за пеглање! Зато је данас улога забављача, особе која прави друштво ономе који пегла, изузетно важна: иначе нам мало времена остаје за дружење (као и за пеглање). Забављач може бити присутан у просторији где се пегла, или на телефонској вези; та веза ће се током пеглања свакако „усијати”. Многобројни савети за добро пеглање преносе се вековима с колена на колено, што сведочи о томе колико је ова вештина стара. Један савет разликује се од осталих и гласи: пеглање у друштву занимљивије је и доприноси утиску да посао траје краће! Зато, пре почетка пеглања, обезбедите себи пријатно друштво.

Оно што сада следи јесте кратка историја пеглања.

Шетајући међу остацима древних палата у Луксору, или у Кнососу, у римском Колосеуму, атинском Партенону, да ли смо размишљали о томе како су изгледала одела људи који су некада живели баш на том месту? Да ли су им хаљине биле добро испеглане? Онима који то редовно чине, тако нешто свакако је пролетело кроз главу. Остали о томе нису размишљали, уверени да испеглане ствари на чаробан начин саме долазе у њихов орман. Једно је извесно: историју не чине само велике ствари, битке и моћне грађевине, већ и оне мале из свакодневног живота на које је утрошена једнако велика снага. Пеглање је један од тих послова.

Јесу ли набори на туникама, тогама или кинеским свиленим хаљинама били намерни или случајни? Чини се да је Рамзесова сукња набрана и да у струку има некакав драгоцени појас. Исто важи и за сукњицу Принца с љиљанима, једног од ликовних симбола минојске културе. Књиге из историје уметности пуне су фресака, скулптура и других уметничких дела која приказују људе у савршено испегланим хаљинама. О марамицама, чипканим оковратницима и столњацима да и не говоримо! Да ли сте се упитали: како су све то пеглали? Какве су биле те древне пегле?

Стари Египћани умакали су одећу у посебне течности, неку врсту штирка, па су је слагали и пеглали притискајући тешким предметима глатких страница који нису били загрејани. Била је то нека врста пресовања. Међутим, прва пегла која се загревала источњачког је порекла. Реч је о бронзаној пегли с дршком од дрвета из времена династије Хан (206. пре н. е-221). Осим што је служила сврси, кинеска пегла била је право уметничко дело - украс куће. Део у који се стављао жар био је израђен од изрезбареног бакра, а украси су били различити симболи благостања. На дрвеном делу дршке био је изрезбарен знак који доноси срећу, док се на бронзаном делу дршке налазила слика змаја, заштитника породице од свих зала. Уколико би слуге пеглале ствари од отпорних тканина, пунили су пеглу жаром, а ако би пеглали свилену одећу, напунили би је загрејаним песком да не би изгорели осетљиву тканину. Богатије породице имале су пегле с дршкама од слоноваче.

И тоге угледних Римљана биле су брижљиво испеглане. Пеглале су их наравно слуге, односно - робови, или власници перионица. За то су користили плочице од бронзе с дугачким дршкама. Плочице би најпре добро угрејали, а затим су њима прелазили преко туника и тога. Фреска у Помпеји сликовито сведочи о начину одржавања одеће: насликана је перионица где су Римљани односили одећу да се пере и пегла. Осим таквог начина пеглања, Римљани су уштиркану, мокру одећу ударали својеврсним пракљачама како би се исправила. То је трајало све док се одећа не би осушила. Користили су и прелум, неку врсту цедиљке, пресе од дрвета, сличну оној кроз коју се цеди грожђе. Уместо египатске течности која би одећу чинила прикладном за савијање, римски штирак правио се на посебан начин: била је то мешавина воде, сапуна и људске мокраће!

У Грчкој пегла је такође била од метала и загревала се на ватри. Имала је дршку, али је била округла и могла је да се лако котрља по одећи од лана.

Ако је неко помислио да су Викинзи живели и војевали неиспеглани, преварио се. И они су имали пегле. Биле су изузетне: од дебелог стакла. Пегла у облику печурке стајала је покрај ватре и тако се грејала. А да се не би опекли, користили су кожне рукавице.

Пегле које бисмо лако препознали, појавиле су се у Европи почетком 14. века. Била је то равна, дебља метална плоча с дршком. Пегла се такође претходно загревала, док не би постигла жељену топлоту. Између тканине која се пегла и пегле стављала се обавезно једна мокра тканина, обично нека крпа, како пегла не би изгорела одевни предмет. А пеглање је трајало док се пегла не охлади. Зато су људи имали најмање две пегле: док би једном пеглали, друга би се грејала. Постоља за пеглу била су од кованог гвожђа и врло занимљивих облика. У 15. веку у Европи се користио и додатак за пеглу за који су Кинези и раније знали: кутија за жар. Опасно је, међутим, било баратати жаром од дрвета или угља. Осим тога, пегле су биле и тешке: око шест килограма! Није чудо што је одећа била добро испеглана. Уколико претходно не би изгорела. Слуге су се знојиле што од напора, што од страха да не изгоре скупоцене тканине.

У шеснаестом веку први пут помиње се пеглање као занимање. Под будним оком мајстора кројача, плод његовог рада, тачније руку, дотераће коначно особа која ће испеглати рухо. Тај посао све чешће је уступан припадницама лепшег пола.

Деветнаести век означио је напредак у пеглању - направљене су пегле од ливеног гвожђа. Међутим, увек се појављивала иста невоља: прегрејана пегла често би прогорела тканину. Била је велика штета поготово када је реч о свечаној одећи, везеним или свиленим стварима. Често би се прегрејала и сама дршка иако је била од дрвета, материјала који, као што је познато, не проводи лако топлоту. То је досадило домишљатој домаћици, Американки Мери Флоренс Потс, која је 1870. године нашла решење. Није имала право гласа, али је умела да размишља и - пегла. Направила је пеглу према сопственом нацрту: другачијом од осталих чинила је својеврсна оплата од картона и гипса која није дозвољавала да се пегла брзо охлади. Госпођа Потс одвојила је дрвену дршку од металног дела, тако да се особа која је држала пеглу у руци није могла опећи. Јер, пегле су се и даље грејале тако што су стављане на пећ или у саму пећ, или, пак, на плотну штедњака на дрва. Неколико пегли грејало се истовремено, а једна иста дршка качила се на загрејану пеглу.

Да ли је пеглање тада постало мање опасан посао? Не сасвим. Ипак, „патент госпође Потс” (The Potts Patent) био је прави продор на тржишту пегли. Госпођа се обогатила, а ковачи изгубили посао.

Кад је у Европи и Америци почео да се користи гас, направљена је и прва пегла на гас. Имала је сопствену „пећницу” која је била повезана с цревом за довод гаса. Била је то својеврсна експлозивна направа... Крајем 19. века, тачније 1891. године, Хенри Сили изумео је електричну пеглу (Electric Flat Iron) с плочом која се загревала електричном струјом. Додуше, није била баш лака: шест килограма.

И пегла на пару навршила је већ осамдесет година! Изумели су је у америчкој фабрици „Елдек” 1926. године. Пегла на пару омогућавала је такозвано фајтање на лицу места. Раније су ствари за пеглање морале мало да се наквасе (нафајтају) како би тканине омекшале. Занимљиво је да су домаћице у почетку биле неповерљиве према овим пеглама. Ваљда су се плашиле струје. Пегле на пару почеле су да се продају тек четрдесетих година прошлог века. Пегле с нерђајућом подлогом изумео је Едвард Шрејер 1938. године. Десет година касније појавиле су се машине за пеглање направљене од два велика ваљка који се загревају. Тај изум био је добар за пеглање постељине и сличних ствари. Али, како да се у машини за пеглање испегла кошуља? Прва пегла са аутоматским укључивањем и искључивањем појавила се 1984. године.

Већина данашњих пегли је на пару. Оне нису тешке, и део којим се глача не лепи се на тканину. У САД сваке године прода се бар петнаестак милиона ових уређаја. Сада су најмодерније пегле без гајтана...

Дакле, јасно је да одавно не пеглају само робови и слушкиње. Уосталом, један познати европски мислилац написао је да је главни знак распознавања модерних робова заправо мобилни телефон (а не пегла!). Пеглају многи, ко стигне, односно ко пристане. „Жена је најопаснија кад пегла”, напоменуо је један црногорски мислилац, и та мисао могла би да се прикључи осталима које говоре о опасностима овог заната. Уосталом, то је тачно: присуство велике топлоте, воде и електричне струје, довољно говори о непријатностима које вребају. Многи мајстори пеглања доживели су шок после кратког споја кад им је пегла такорећи експлодирала у руци. О опекотинама да и не говоримо. Деца свакако треба да се чувају врелих пегли!

Не треба заборавити оне који су незадовољни коврџавом косом, па одлазе код фризера да је исправе, односно испеглају. Што се тиче пеглања веша, технике су разне, али је ипак најбоље пеглање у друштву. Има и људи толико извежбаних да, док пеглају, могу да гледају филмове! Левим дланом намештају тканину и проверавају како је испеглана, а десном пеглају све време гледајући у екран. Док прође просечан играни филм, носорог од непегланог веша већ је побегао.