Једна византијска загонетка гласи:

Решење ове тајанствене питалице је - евнух! И онима којима није пошло за руком да је одмах разреше, кад чују одгонетку биће јасно да загонетка није тешка. Реч евнух потиче из грчког језика и њено основно значење је „чувар постеље”, неко ко је лишен својства мушкости, ушкопљеник, затим, надзорник жена у харемима, чувар жена.

Евнух, односно ушкопљеник је мушкарац коме су одстрањене полне жлезде, такозване гонаде. Хируршки захват којим се то обавља назива се кастрација, то јест шкопљење, а таквом захвату могу бити подвргнуте и жене. Кад је реч о мушкарцима, треба нагласити да кастрирање изведено после пубертета изазива мање промене него оно до ког је дошло у детињству. Услед недостатка поменутих полних жлезда, мушки организам показује нарочите особине као што су упадљиво висок раст, слабо развијени мишићи, релативно мала лобања, смањена маљавост, узана рамена, висок дечачки глас, а у каснијим годинама и претерана, „женска” гојазност, посебно у пределу груди, доњег дела трбуха, на боковима и задњици. Кастриране жене немају менструацију, млечне жлезде се не развијају, а и скелет нема особене женске облике. Према чињеницама које је медицинска наука утврдила још у време Хипократа (460-око 377. пре н. е) евнух не оболева од костобоље и не ћелави. Кастрацијски учинак може бити последица тешке повреде или разорног патолошког процеса, као што је малигни тумор, а могуће га је постићи и рендгенским зрачењем.

Кастрација је била позната још од најстаријих времена, нарочито код мушкараца где су гонаде приступачније. Помиње се у грчкој, египатској и кинеској митологији, као и у Библији. Шкопљењем су се одвајкада служили узгајивачи стоке да би од силовитог мужјака - био он пастув, бик или вепар - створили доброћудну и мирну животињу, прикладну за пољске радове, тегљење, тов и производњу меса.

У древној Асирији у 2. миленијуму пре наше ере кастрација је била облик казне. Евнуси су на Далеком и Средњем истоку још од најстаријих времена били особље у харемима. Било да су ушкопљени због неког злочина или још у детињству, пошто би их купили од сиромашних родитеља, они су потпуно зависили од својих владара. Служили су као телесна гарда, а постајали су и војсковође, команданти копнених трупа или ратног бродовља. Почев од раздобља царства Чоу (око 1122-221. пре н. е) у Кини су евнуси обављали послове саветника, а такав обичај настављен је и у време династија Хан, Танг, Минг и Сунг. Слично је било и у персијској држави владарског дома Ахеменида (559-330. пре н. е), а затим и у Римском царству где су императори Клаудије (41-54), Нерон (54-68), Вителије (69) и Тит (79-81) користили евнухе као политичаре. Евнуси су имали будућност и у Византијском царству, као и у муслиманским државама после 750. године. Познато је да се у Италији усталио обичај кастрирања дечака како би у зрелом добу били сопрани, док папа Лав XIII 1878. године није то забранио.

У историји хришћанства познати су појединци који су добровољно ушкопљени како би предупредили искушење или сексуални грех - знаменити богослов Ориген (око 185-254) био је један од најпознатијих - и они су се на особен начин појављивали у појединим раздобљима заснивајући своје деловање на новозаветним текстовима: „Јер има ушкопљеника који су се тако родили из мајчине утробе; има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили царства ради небескога. Ко може примити нека прими.” (Јеванђеље по Матеју 19, 12). Тако је у 3. веку постојала једна секта евнуха која је била уверена да на најбољи начин служи Богу. Узгред, у 18. веку у Русији и Румунији појавила се секта ушкопљеника која се тамо задржала скоро до нашег времена.

Током дуге историје Византијског царства евнуси су имали веома важну, а некада чак и пресудну улогу. Они су се могли срести како у цркви, тако и у војсци и чиновништву. Како је забележио цар и писац Константин VII Порфирогенит (913-959) послуживши се грубом али веома живописном стилском фигуром, у Великој палати било их је колико и мува у штали у пролеће. Ова оцена о бројности ушкопљеника у Царству превасходно се тиче рановизантијског (4-7. век) и средњовизантијског раздобља (7-11. век), док их је у позној Византији (11-15. столеће) било неупоредиво мање. Међу пет стотина робова које је Данилида, богата удовица с Пелопонеза, поклонила цару Василију I (867-886) било је сто врло лепих евнуха, за које се знало „да ће увек имати своје место на царском двору”.

Византијско законодавство разликовало је две врсте евнуха: ektomiai, ektomoi, то јест castrati, дакле они који су ушкопљени хируршким захватом, и spandones или thladiai, који су због телесне мане били лишени могућности да имају потомство. Из поменуте разлике проистицале су и неједнаке правне последице у погледу брака, наследства и усвојења. Најпре римско, а потом и византијско законодавство, устајали су против кастрације. Посебно је занимљива 142. новела цара Јустинијана I Великог (527-565) којом се ушкопљавање забрањује и строго кажњава, а из које се види да је смртност приликом извођења захвата у његово време била веома велика. Међутим, чини се да трговина евнусима из околних, варварских земаља није била забрањена. Продајом ушкопљеника нарочито су се богатили владари Абазгије и Лазике, а евнуси су увожени и из арабљанског калифата и с Балканског полуострва. Показало се да закони нису поштовани, јер постоје подаци о евнусима из племићких породица, као и из саме царске породице. Тако су, на пример, двојица синова цара Романа I Лакапина (920-944) били евнуси: законити син Теофилакт и ванбрачни Василије.

Већи број евнуха на владарском двору значио је и појачане источњачке утицаје у Византији. Они су из практичних разлога били неопходни у женским одајама царског двора, а то је било место где им се пружала прилика да стекну велики утицај. Будући да ушкопљеници нису могли да се попну на владарски престо, византијски цареви радо су се окруживали евнусима и поверавали им различите дужности. У време Константина I Великог (324-337) ушкопљеници су још били прилично ретки, али се њихов број повећао за владавине Константиновог сина Констанција (337-361). Покушај цара Јулијана Отпадника (361-363) да смањи њихов утицај, претрпео је неуспех. Штавише, временом се у Царству створио читав сталеж евнуха који је био хијерархијски устројен.

Михаило Псел, византијски филозоф, државник и историчар који је живео у 11. столећу, наводи да је цар Константин VIII (1025-1028), млађи брат и наследник страшног Василија II Бугароубице (976-1025), био окружен евнусима који су му били поверљиве слуге. Они нису били племенитог рода, већ туђинци и варвари, а Константин VIII васпитао их је по својим схватањима и удостојио највиших почасти и уважавања. Псел додаје да се срамна судбина тих људи искупљивала њиховом благородном природом: били су великодушни, без похлепе према новцу, дарежљиви и обдарени и другим прекрасним особинама.

У Византији су постојала достојанства која су била нарочито установљена за евнухе, као и она која су, сагласно устаљеним обичајима, била резервисана за њих. Треба подвући и занимљиву чињеницу да су у случају да носе исту титулу евнуси имали предност над угледницима који су имали браду. Као и достојанственици с брадом, евнуси су увођени у достојанство или уручивањем инсигнија или указом, односно простом царском наредбом.

Према Филотејевом клитерологиону, списку византијских функционера из септембра 899. године, евнуси су могли да досегну готово сва од шездесет наведених достојанстава. Функције претора града, квестора и доместика биле су за њих искључене, што у случају доместика није доследно поштовано. Службе паракимомена, протовестијара, као и неких других, биле су резервисане за ушкопљенике. Према утемељеној царској идеологији, евнуси који су имали дворске и церемонијалне службе требало је да служе владара Византије на исти начин на који су анђели служили Богу. Посебну улогу имали су приликом пријема страних посланстава. Од великог значаја била је служба паракимомена, дословно „онога који спава поред”, односно начелника царске ложнице. Поједини способни евнуси - Јосиф Вринга, Василије Лакапин, Јован Орфанотроф - с тог су положаја водили државну управу.

Најчувенији евнух у византијској историји био је Нарзес, генијални дипломата и војсковођа, један од главних сарадника Јустинијана I. Он се истакао приликом побуне „Ника”, 532. године, кад је велики цар у очајању већ био спреман да побегне из Цариграда. Нарзес је ушао у преговоре са устаницима и спретном дипломатијом разорио њихово јединство. Касније је водио низ успешних ратова у Италији и пресудно допринео да Апенинско полуострво поново дође под скиптар императора.

Веома моћан био је и евнух Ставракије који је, уз евнуха Аетија, био главни саветодавац царице Ирине (797-802). Како бележи један истраживач, „на двору је владала загушљива атмосфера интрига и свакојаких сплетки” у којој су главну реч водили евнуси и жене.

Важну улогу за владе цара Романа II (959-963) имао је евнух Јосиф Вринга, способан, безобзиран, али и неомиљен. Међутим, он је пао после доласка на престо Нићифора II Фоке (963-969), погрешно проценивши снагу прослављеног генерала који се на челу малоазијских трупа појавио пред Цариградом.

Његов пад истовремено је означио и почетак велике каријере другог евнуха - Василија Лакапина, ванбрачног сина цара Романа I. Сви истраживачи се слажу да се радило о препреденом Византинцу, грамзивом и поткупљивом, али изванредном државнику и политичару. Евнух Василије Лакапин је више од две деценије, све до 985. године, играо веома значајну улогу у Царству. Тада га је уклонио имењак и рођак - цар Василије II Бугароубица.

У 11. столећу врло моћан евнух на византијском двору био је Јован Орфанотроф. Он је издејствовао да се његов млађи брат Михаило ожени царицом Зојом и за његове владавине (1034-1041) био је свемоћан у Цариграду. Спретно је управљао Царством, створио је услове да се чланови његове породице за кратко време обогате, али је прекомерно повећање пореза ком је прибегао изазивало незадовољство. Међутим, уклонио га је његов незахвални синовац Михаило V (1041-1042).

Евнуси су били прилично бројни и у редовима византијске цркве, како међу простим свештенством тако и међу монасима. Занимљив је податак да је од времена Лава VI Мудрог (886-912) манастир Светог Лазара у Цариграду био резервисан за ушкопљене. Неколицина патријарха били су евнуси: Герман I (715-730), Методије I (843-847), Игњатије (847-858, 867-877), Теофилакт Лакапин (933-956), Полиеукт (956-970), а последњи је био Евстратије Гаридас (1081-1084). Вероватно је било евнуха и међу вишим црквеним достојанственицима. Лиутпранд из Кремоне у 10. столећу и папа Лав IX средином 11. века, пребацивали су Византинцима што евнухе постављају за епископе јер је то противно канонима цркве.

Тако у 1. канону Првог васељенског сабора који је одржан у Никеји 325. године стоји записано: „Ако је неко услед болести руком лекара или од варвара ушкопљен, нека такав остане у клиру. А ако је неко здрав сам себе ушкопио, нека се такав у клиру преиспита и да престане да пребива у њему (= клиру). Не треба оне који тако чине постављати у клир. Као што је казано, ово је речено за оне који су то дело с предумишљајем учинили, усуђујући се да се сами ушкопе (обезуде). Оне које су варвари или њихови господари обезудили (ушкопили), а у свему се нађу достојни, нека такви, по правилу (= канону) ступају у клир.”

Вероватно је овај канон настао поводом Леонтија, свештеника у Антиохији, који је становао с неком млађом девојком по имену Евстолија. Да би избегао оптужбе, а остао да живи с њом, сам је себе кастрирао. Антиохијски патријарх Евстатије (324-330), председавајући на овом Никејском сабору, због таквог поступка рашчинио је свештеника Леонтија.

У Византијском царству евнусима су повераване и највише војне дужности. Осим поменутих Нарзеса и Ставракија, ушкопљеник је био и познати војсковођа из 10. столећа Петар Фока. Међутим, било је и царева, попут Василија II Бугароубице, који нису волели да на више командне положаје постављају евнухе.

Евнуси су у ратовима могли да учествују и као обични војници. Занимљиву белешку о једном горостасном, али и не много спретном борцу доноси историчар Нићифор Вријеније, који је описао догађаје из друге половине 11. столећа. Али, у свом историјском спису он не наводи евнухово име. Реч је о сукобу који су са Селџуцима 1074. године имали браћа Исак и Алексије Комнини, од којих је овај други касније постао византијски цар. Међу царским евнусима био је један који је све запрепашћивао огромним растом и великом снагом. Они који би га погледали говорили би: „Ко ће од непријатеља моћи да се одупре оваквом човеку? Сви непријатељи ће побећи од његовог изгледа и урлања.” Био је то, чини се, прави оријаш међу византијским војницима.

У једном окршају с Турцима догодило се да се тај евнух затекао међу војницима који су били изложени најтежем удару непријатеља. Уследило је повлачење, али је евнух остао на бојишту. Учинио је то не због храбрости него зато што му је коњ био преморен. Ободрени бекством Византинаца, Турци су одлучно наступили.

Тада је евнух џин, чини се помало упаничено, позвао Алексија Комнина да му помогне. Како бележи Нићифор Вријеније, крв је прокључала у младом војсковођи и он је кренуо да спасе свог војника коме је запретила смртна опасност. Алексију Комнину пошло је за руком да растера муслиманске ратнике који су опколили евнуха и да га избави из опасности.

Нићифор Вријеније, иначе касније зет Алексија I Комнина, муж његове кћерке, учене принцезе Ане, подсећа евнуха и оне који су се дивили његовој физичкој снази да обележја најбољих војника нису ни величина тела, ни телесна снага, ни продорно урлање, већ херојство духа и стрпљење у савладавању тешкоћа.

После 12. века у Византији је било све мање евнуха и они су све ређе доспевали на високе положаје у војсци и цивилној управи. Један од веома познатих евнуха на размеђу 12. и 13. столећа био је Јован Јонополит кога с титулом паракимомена у свом делу у два наврата помиње историчар Никита Хонијат. Реч је о два похода која је као војсковођа предводио, први у околину Анкаре 1195, а други против отпаднутог обласног господара Манојла Камице 1201. године. Старији Никитин брат, Михаило Хонијат, митрополит Атине и познати интелектуалац, Јована Јонополита упоредио је са знаменитим евнухом Нарзесом, поменутим војсковођом и дипломатом цара Јустинијана I.

Један податак о евнусима у позној Византији везан је и за Србију. Реч је о неуспелом покушају орођавања два владарска дома, Палеолога и Немањића, између 1267. и 1269. године. О овом догађају писао је византијски историчар и монах Георгије Пахимер. Он наводи како је српски краљ Стефан Урош I (1243-1276) прилично неблагонаклоно примио византијску делегацију и „гледајући њихову пратњу и послугу, а нарочито евнухе, питао шта би они требало да буду. А када је од њих (Византинаца) чуо да је такав царски ред и да принцези следи таква пратња, он је негодујући рекао: ‘е, е, шта је то? нама није уобичајено такво понашање.’” Неки наши истраживачи мисле да се српски краљ само правио невешт и да је свакако знао за евнухе.

Смањен број евнуха у позној Византији, као и слабљење њиховог некадашњег угледа и моћи, могу се објаснити променама у општем систему вредности до којих је дошло под утицајем латинског света западне Европе. Крсташки ратови и ритерска схватања допринели су томе да у први план избије величање „мушких” квалитета, где ушкопљени нису имали шта да траже. Премда је њихов број опао, евнуси у Византији никада нису сасвим нестали.