Најпре је направљен и посред Божјег храма цељског самостана постављен драгоцени олтар... Онда је поређано дванаест сиромаха, лепо одевених у црнину, који су стајали у кругу око одра, унутар дебелих свећа, и сваки од њих држао је у руци запаљену воштаницу... И кад су запевали даровну песму, и кад је племенита кнегиња госпожа Катарина положила свој дар на олтар и за њому многи витезови и слуге припремили пет стегова... а пети је био само црни, жалобни стег. Покрај сваког стега налазио се штит и позлаћени шлем. И након што је обављено даривање стегова, штитова, шлемова и коња, оклопник се бацио на тло. Тада је неко у сав глас завикао: Данас грофови Цељски и никад више. Те је тако завикао трипут и сломио стег. Тада је у цељском самостану завладала неописива жалост и плакали су и жене и мушкарци, тако да то нико не може описати...”

Овако је „Цељска хроника” описала сахрану последњег цељског грофа Улриха II 1456. године у завршном чину повести породице која се у само неколико генерација од мало познатих штајерских племића издигла до огромног богатства и почасти.

Господари Савињске долине у Штајерској и замка Жовнек (немачки: вон Санегг), по коме су дуго носили име, појављују се у штурим записима половином 12. века. Мушки чланови династије звали су се Гебхард, Леополд, Улрих, а жене су носиле имена попут Ана, Барбара, Елизабета... Господари Жовнека били су снажне грађе, округлих, јаких глава, широких плећа, кратких од сталног јахања кривих ногу. Испод оклопа струјала је врела крв и незајажљива страст и похлепа. Жене су им биле витке, светле пути, може се рећи чак и лепе, али не мање дрске, одлучне, похлепне.

У почетку се господари Жовнека уздижу постепено, а касније брже, нешто преваром и отимачином, а више мудрим брачним и наследним уговорима и политичким везама. Судбином мажени, наслеђују, једне за другим, поседе изумрлих породица, попут грофова од Вовбурга. Године 1333. наследили су цељски замак, по коме ће бити упамћени. Године 1341. цар Лудовик Баварски уздиже господара од Жовнека у грофовски сталеж. Недуго затим постају „државни грофови” . Први члан породице који се прозвао „гроф од Цеља” (гроф вон Цилли), био је Фридрих I (умро 1360).

Историја породице Цељских грофова током генерација бивала је повезана и са јужнословенским крајевима. Као да је рука судбине гурала те германизоване потомке штајерских племића према југу. Након Штајерске, Крањске и Корушке, своје поседе шире по Далмацији, Славонији и даље ка Балкану. Склапају бракове и савезе с јужнословенским владарима - с босанским Котроманићима, са моћним хрватским великашима Франкопанима, са српским деспотима Бранковићима. Највиши узлет, као и коначни крај Цељских, одиграће се у две битке на Балкану: код Никопоља 1396. и у Београду 1456. године. Прво ће, у дотад највећем поразу хришћанске војске против Турака код Никопоља, гроф Цељски имати свој срећан дан. Али, пола века касније, велика хришћанска победа код Београда биће сцена страдања последњег од Цељских грофова.

Код Никопоља, на Дунаву (Бугарска), крсташка војска западних витезова, предвођена угарским краљем Жигмундом (Сигисмунд) од Луксембурга, спремала се да заустави турску најезду. Дана 25. септембра 1396. године сусреле су се две огромне војске, свака од по 80.000 ратника. У турској резерви чекали су српски коњаници, предвођени султановим вазалом, деспотом Стефаном Лазаревићем. Беше то дан велике борбе и погибије. Јохан Шилтбергер из Минхена, тада шеснаестогодишњи штитоноша, описао је како је српска коњица у одлучном тренутку донела победу султану Бајазиту. „Када је турски владар видео краљев напад, спремио се да бежи, али онда је деспот јурнуо у помоћ Турцима с петнаест хиљада изабраних ратника; и деспот се бацио са својим људима према краљевим трупама и застави и оборио је; и када је краљ видео заставу оборену, схватио је да не може да настави отпор, и кренуо је у бег.” У тешком тренутку Херман II, гроф Цељски, спасава краља склонивши га на један брод којим су отпловили ка Цариграду. Већи део крсташке војске није успео да се спасе.

Након Никопоља захвални краљ Жигмунд обасипа човека који му је сачувао живот многим почастима: даје му хрватско Загорје у наследни феуд, као и многе поседе у Славонији, проглашава га наследним баном Хрватске, Далмације и Славоније (1406). Краљ се вери с Хермановом најмлађом кћерком, осмогодишњом Барбаром/Варваром (Жигмунд је тада имао више од 30 година), с којом ће се и венчати неколико година касније (1405. године). Кад су Жигмунд и његова супруга Барбара основали знаменити витешки „Ред Змаја”, на врху списка од 22 члана, одмах након деспота Стефана Лазаревића, наћи ће се гроф Херман II Цељски и његов наследник Фридрих II. Жигмунд подржава Херманове амбиције према суседној Босни. Тако је Цељски гроф склопио 1427. године оставински уговор с босанским краљем Твртком II, према коме ће, уколико краљ не буде имао мушких наследника, круна припасти Херману или његовим потомцима. Наиме, мајка Хермана II била је Катарина, кћи бана Стјепана II Котроманића (преко ње, Цељски су били и потомци Немањића). Ипак, овај уговор никада није примењен.

Чини се да није било граница успону грофова Цељских. Ородили су се са Жигмундом, који је био немачки цар, краљ Угарске и Чешке, владар делова Аустрије, Бранденбурга и многих других земаља, а који поред тога није имао мушког наследника нити ближих рођака, па је тиме био склонији да се окрене жениној родбини. Након Херманове смрти, нови Цељски гроф Фридрих II добиће највише звање у Немачком царству - звање „државног кнеза” (Реицхфурст) - као и право да кује новац, да суди, да има руднике, да носи титулу „високородног” (хоцхгеборен), другим речима да не буде вазал и да изнад себе има само цара. Овакав успон не иде без последица. Хабзбурзи су љутити. Цељски морају мачем да потврде свој положај. У том средњовековном друштву на прагу ренесансе, где је главни закон оштрица мача, ни они који су на врху друштва немају друге вере осим вере у голу силу. Цељски ратују с кршким господаром, пале се градови, пустоше земље, склапају и исто тако брзо раскидају војни савези. Најзад, 1440. године Цељски постижу примирје и поравнање с Хабзбурзима, у коме једна од одредби предвиђа међусобно наслеђивање две породице уколико једна од њих остане без мушких наследника. То је била игра на све или ништа - рулет у коме су моћни Хабзбурзи вековима извлачили добитнички број.

Али, што су се више пењали лествицама славе и што су више били обасипани почастима, Цељски су постали предмет оговарања, зависти и мржње. Њихове приватне тајне, некада помно скриване иза дебелих зидина бројних замкова, постају јавна тема, предмет скандала. Уз сјај моћи шире се приче из таме спаваћих соба - често само лажи и легенде - о мрачним насилницима, о враџбинама, о мутним радњама у које је укључен и сам нечастиви. Уз име Цељских њихови савременици, попут папе Пија II, дописују придеве „насилник, неверан, неизрециво похлепан”. Личност и дела грофа Хермана и његове деце пружала су сасвим довољно материјала њиховим непријатељима. Тако ће Фридрих II, Херманов син, остати упамћен по тешком злочину. Отерао је своју супругу Елизабету из рода Франкопана и довео Веронику Дешнићку, жену ниског рода. Увређени кнежеви Франкопани спремају се на рат, а Фридрихов отац, коме ове љубавне лудорије ремете политичке везе, грди и прети. Под притиском, Фридрих накратко враћа супругу да би се тада сав бес и жестина крви једног Цељског обрушили на несрећну жену - Елизабету налазе у замку, у кревету, с ножем у срцу. Разбеснели гроф Хенрих баца сина у тамницу у којој ће провести неколико година. Љубавница Вероника, можда сасвим невина у целој причи, бива сурово кажњена. Прво је оптужена да је вештица, али је црквени суд ослобађа. Гроф губи стрпљење и наређује да је, везану у рибарску мрежу, баце у језеро. Ова повест о романтичној и крвавој љубави биће тема више литерарних дела у 19. веку. Али, та мрачна романса била је само кап у мору према скандалима из брака краља и цара Жигмунда и Барбаре Цељске.

Не беше се баш усрећио тај дуговечни владар (владао је 50 година) женидбом с много млађом женом, за коју су савременици писали да је „злобна и грамзива интриганткиња”, а коју ће народ упамтити као „Црну краљицу”. Време средњег века није било наклоњено амбициозним женама, посебно племкињама широких интереса и лепршавог морала каква је била Барбара. Лепа и образована, она је говорила многе језике. Након неколико првих година склада, кад је царски пар добио кћерку и једину наследницу (Елизабету), брак Жигмунда и Барбаре претворио се у низ наизменичних свађа и мирења. Ни званично крунисање за чешку краљицу и за немачку царицу, нису задовољили Барбарине претеране амбиције.

Цар никада није успео да укроти своју супругу која је користила сваку прилику да прошири личне поседе (приграбила је укупно 28 замкова) и да смисли нову сплетку. Разне (не сасвим доказане) љубавне пустоловине доносе јој погрдни надимак „немачка Месалина” (према распусној римској царици). Чак и на самртној постељи, 1437. године, Жигмунд је био присиљен да нареди да Барбару притворе како би је спречио да отме наслеђе њиховој јединој кћерки Елизабети и зету Албрехту Хабзбуршком. У повести о царском пару Жигмунду и Барбари појављују се и лажне приче, попут оне о Барбарином купању у крви младих жена и младића (наводно, да се сачува лепота).

Након Жигмунда и Барбаре, у последњем чину саге о Цељским, на позорницу ступа Барбарин нећак, син грофа Фридриха II и несрећне Франкопанке - Улрих II. Достојан наследник својих предака, Улрих II игра кључну улогу у борбама за власт на широким просторима од Немачког царства преко Чешког и Угарског краљевства, све до Балкана. Држи огромне поседе: 38 градова у Штајерској, 31 посед у Крањској, 3 поседа у Корушкој и 15 двораца и градова у Хрватској; наследни је бан Славоније, Хрватске и Далмације; ујак је и „старатељ” младог угарског краља Ладислава Посмрчета (Жигмундовог и Барбариног јединог мушког унука) и, у ствари, регент краљевства. Улрих II постаје априла 1343. године српски зет. Жени се Катарином (Кантакузином), кћерком деспота Ђурђа Бранковића, једног од најбогатијих великаша кога невоље с Турцима стално терају да тражи нове савезе. Папа Пије II забележио је да је Катарина била „лепа и крепосна”, али да јој је муж био насилник, неморалан, лажов и женскарош. У „Цељској хроници” записано је да је Катарина у браку задржала православну веру и да је имала посебног свештеника (слично њеној сестри Мари која је задржала православну веру у султановом харему). Из брака Улриха и Катарине рођено је троје деце која нису поживела: Георг (Ђорђе) умро је у колевци 1445. године, а Херман у дванаестој години (1451). Кћи Јелисавета (рођена 1442) са девет година, посредством деспота, верена је за Матију Хуњадија (будућег краља Угарске), у покушају да се успостави примирје између две завађене породице - Цељских и Хуњадија. Нажалост, Јелисавета је умрла пре венчања, 1455. године.

Катарина Бранковић, удата Цељска, делила је трагедију целе породице српских деспота. После смрти синова, погинуо је њен муж - последњи гроф Цељски. Десило се то у Београду 1456. године, након велике победе бранилаца града над турском војском. Ладислав Хуњади, смртни непријатељ Цељског, намамио је грофа и његовог нећака (краља) у Београдску тврђаву. Кад су краљ и гроф ушли у тврђаву, Хуњади је наредио да се подигне понтонски мост, па је бројна грофова пратња остала одсечена, испред зидина. Сутрадан, после мисе, Хуњади је позвао грофа Цељског на разговор. Гроф је навукао панцир (сумњао је да је посреди клопка) и дошао код Хуњадија. Разговор је постајао све жучнији и претворио се у међусобно вређање, након чега је потегнуто оружје. У једној угарској хроници описана је последња борба Улриха II: „...И на дворска врата била је намакнута реза и нико није могао ни ући ни изићи. Немац (тј. Цељски) је постојано и из све снаге гонио тог Угрина од угла до угла палате. А био је усред палате један кип израђен од дрвета, који већ оптрчаше њих двојица, сваки у своју одбрану, и био је тај кип израњављен бодежом... Кад су то чули, угарски војници одмах притрче вратима. Међутим, нису могли ући, него брзо донесу греду те је уз тешки напор угурају у врата. И очас ухватише Немца за шију, одрубише му главу одостраг. И његова крв текла је по поплочаном поду палате.” Одмах након мучког убиства Улриха Цељског који није оставио мушког наследника, започела је жестока борба и отимачина око његових огромних поседа између најмање 24 могућа наследника. Несрећна удовица Катарина, која је остала странкиња међу странцима, није се могла супротставити распарчавању имовине, посебно што је главни „наследник” био сам немачки цар - Фридрих III од Хабзбурга. Једно по једно, продаје или препушта своја бројна имања, која већином преузима сам цар. Тако ће Хабзбурзи у следећим вековима преузети ону улогу у историји јужнословенских земаља коју су покушали да одиграју грофови Цељски. А тужна судбина Катарине Бранковић се наставила. Изгледа да ју је цео живот пратила удвостручена зла коб њене две породице: Бранковића и Цељских. Неколико месеци после убиства мужа, умире њен отац, деспот Ђурађ, након пола године и мајка (Јерина), затим кћерка Елизабета, па брат деспот Лазар, да би 1459. године пало Смедерево и коначно пропала њена српска домовина. Катарина ће још неко време живети на својим веома умањеним имањима, да би на крају, осиромашивши и оставши готово без ичега, на позив сестре султаније Маре (око 1469. године), прешла код ње у Јежево, у Турску. Али, узнемиравана од Турака, ни тамо није сасвим мирно живела. Умрла је око 1492. године. Сахрањена је на некадашњој земљи Немањића, у Цркви светог Стефана у Кончи, између Штипа и Струмице.