Неверица је дотрчала непозвана. И, после пажљивог ишчитавања, добро дошла. Чланови жирија овогодишњег „Забавниковог” конкурса за најбоље литерарно дело за младе објављено у 2006. години једногласно су одлучили да књига Игора Алексића „Делфини високо лете” обавезно мора да уђе у ужи избор. Не само због вешто и зрело испричане приче него, чини се, и због поднаслова књиге који је упућивао да је то „романчић о девојчици која заиста постоји”.

У поговору насловљеном „Истина о роману” писац је, готово репортерски, овако известио читаоце:

„...Јелена Димић заиста постоји! ... Има тату пилота, храбру мајку и брата који не воли висину. И баку и деку. И вучјака. Живе у Београду. Била је неизлечиви инвалид, погрешно су је оперисали, па је изгубила сваку наду све док је војни лекар није мукотрпно излечио, како је и описано у роману. Јелена је изненадила свет поставши вицешампион Србије у леђном пливању. Има двадесетак медаља из пливања и виолине...”

Живот, ето, понекад зна да испише најузбудљивији роман.

Игор Алексић, новинар и писац из Зрењанина, оберучке је зграбио причу коју је чуо и преточио је у узбудљиво и питко литерарно штиво. Чак је пре неколико година снимио и документарни телевизијски филм на исту тему. У роману, наравно, није потпуно „преписан” живот Јелене Димић, ту је и машта добила свој простор, посебно део везан за њену лековиту игру с делфинима, али је прича о овим љупким морским сисарима сасвим тачна.

У роману, сатканом од снова и малчице збиље, писац будућег члана пливачког клуба „Делфин” готово ритуално припрема за ноћ:

„...Јелена је најзад заспала на усталасаном морском чаршаву, по којем је тата расуо морске звезде, алге, песак са жала, и борове иглице. Цео београдски асфалт ће замирисати од мора на којем Јелена спава. Јер, Јеленин живот, ако не у стварности, а онда у срцу, постаје бескрајно море на оркану. Океан чешљан а неочешљан ветровима. Слана, чупава главуџа морског дива звана океан. О, како лепо успављује успаванка хора зрикаваца. Вероватно и ти зрикавци на ужареном асфалту имају облик минијатурних делфина. А Јелена више није девојчица већ делфин који јурца Јадранским морем, док зраци подневног сунца стидљиво, расплинуто, обасјавају морско дно...”

Делфини не пливају само у Јелениним снохватицама. Она их види и у тањиру супе:

„Сутра крећеш на базен”, рече мама приносећи Јелени тањир супе у којој плива домаће тесто изрезано у облику делфинчића. „Поједи морску супу и спреми се да од сутра почнеш да вежбаш као шампион. Нећеш више имати времена да нон-стоп читаш и гледаш ту сморну телевизију.”

И делфини из тањира супе отпливали су у Јелену.

Оно што не пише у роману раније је, у својим дневничким белешкама, исписала Јеленина мајка Саша Ковијанић-Димић. Ову својеврсну личну драму морала је неком да повери, а хартија јој је увек била при руци:

„Јелена стоји на победничком постољу у свом ‘таличном’ плавом костиму. Мокре косе и задихана од напете и тесне трке, маше и шаље пољупце својим клупским другарицама на трибинама. До ње стају још две девојке, грле се насмејане и размењују честитке. Пре него што ми је пришла, клекла је уз ивицу базена и умочила медаљу у воду - још један обред за срећу, да се позлати и следећи пут. Посматрам је, поносна на све њене победе, али највише на коначну победу над судбином која је стајала пре тринаест година у једној јединој реченици: ‘Ваше дете ће бити инвалид’, суво је рекао доктор Влаховић, гасећи светло на табли под рендгенским снимком малих кукова. ‘Морате се помирити с том чињеницом, госпођо Димић, да ће бити везана за инвалидска колица’, додао је. Стајала сам као укопана, држећи своју десетомесечну девојчицу у наручју...”

Даља исповест сведочи о драми породице Димић испреплетане болом, страхом и, ипак, трунчицом наде. Можда ће се десити чудо, можда сурова дијагноза остеохондритиса (мекшање и пуцање зглоба бедрене кости) није посве тачна, можда... И онда дуго, скоро свакодневно, тражење нових лекара и нових болница у новим градовима. И свуда исти одговор. Јелена је већ напунила две године и тако лепо и стабилно ходала да нико са стране није могао ни да помисли да је било потребно право чудо да тако и остане.

Кад смо први пут дошли код доктора Глигоријевића, он је рекао: „Све је решиво и није тако страшно, урадићемо један захват. Направите анализе и доведите дете у понедељак у болницу. Не брините, средићемо то, само будите упорни...”

После операције, у гипсу од пазуха до ножних чланака, Јелена Димић остаје четири месеца у болници где лежи потрбушке везана пеленом за креветац. И, верујући да су је родитељи оставили, престаје да разговара са најближима који су једино могли да је виде кроз стаклена врата. Кад оду, увек их је испраћао њен језиви врисак.

„Дуг боравак у болници претворио је Јелену у повучено и несигурно дете, али, за утеху, с куковима је ствар ишла набоље. ‘Добро је’, говорио је доктор Глигоријевић на свакој следећој контроли, ‘за сада.’ То је значило да може да се деси неколико ствари због којих би требало урадити још једну операцију. Четири године након првог захвата те ствари су се и десиле. Доктор нам је рекао да постоји само још један начин, мање радикалан, али дуготрајан и напоран: форсирано пливање! ‘Слушајте, све је у вашим рукама, операција коју смо урадили завршила је само трећину посла, даље мора сама, наравно уз вашу подршку...’”

Базен је за Јелену био ново искуство. Није се толико плашила воде колико неуспеха у маси бучне и самоуверене деце. Хтела је да се не разликује од њих, да они не примете да је пливање за њу, предшколарца, гола борба за нормалан живот који сви поред ње имају. За време ледених зимских дана понекад је желела да остане код куће, али страх је терао да ни тада не одустаје. А после само неколико месеци тренер је њену мајку питао да ли Јелена има неки посебан мотив да тако истрајно вежба и напредује много брже од остале деце.

Као најбољу у школи пливања, у клубу „Делфин” при Основној школи „20. октобар”, брзо су је приметили из моћног „Партизана”. Ту се први пут поколебала јер се нашла међу правим такмичарима, а она је још била само дете које покушава да се пливањем избори за нормалан живот. То раздобље мајка Саша је у свом дневнику овако описала:

„По савету психолога, купила сам књигу о олимпијским победницима. Сваке вечери читале смо о онима који су почели да тренирају да би избегли хендикеп. Смешили су се са фотографија они што су у детињству имали дијагнозе с лошим прогнозама. Препознавала се у причама, временом је почела да налази мотиве у себи. Пливање је постајало њен свет. Кренула је да осваја свет пливајући...”

Данас шеснаестогодишња Јелена, ученица другог разреда средње музичке школе, обожава да иде на тренинг у малом али добром клубу „Свим старс” и побеђује на такмичењима. Прошлог лета је с виолине прешла да свира виолу и то редовно чини и у Симфонијском оркестру младих „Борислав Пашћан”. Радо одлази да подржи дечаке и девојчице које је задесила невоља слична њеној. И да им прича о делфинима, чак и онима који су некад умели да пливају у маминој супи. Посебно о томе како умеју високо да лете.