Узбуђења око почетка изградње тада највеће хидроцентрале у овом делу Европе нису се стишавала кад се појавила забринутост поштовалаца чувања трагова прошлости. Лепо је што ће укроћени Дунав нашем човечанству подарити изобиље светлости и електричне струје, али је мање лепо што ће, дубоко у муљу огромном браном зајажене реке, остати мноштво драгоцених споменика културе и то исто човечанство лишити опипљивог трага трајања живота на просторима око Ђердапа.

Уз то, те исте 1966. године на платоу изнад Дунава откривено је и 8000 година старо неолитско насеље познато као Лепенски Вир, које је умногоме изменило дотадашња сазнања о животу и делу нашег прапретка. Да не би завршили на дну будућег акумулационог језера, остаци насеља с мноштвом светски познатих малих кипова премештени су на нови, 25 метара виши, простор - плато.

Међутим, остала је само наизглед мања тешкоћа. Шта урадити с Трајановом и другим таблама и остацима римског пута уклесаног у стену који ће се после скоро двадесет векова наћи дубоко испод површине реке? Неки су се одмах позвали на искуства египатских стручњака који су, због подизања бране на Нилу код Асуана, морали да преместе храмове и колосалне кипове Рамзеса II у Абу Симбелу. Они су стене исекли у камене блокове тешке петнаестак тона, пребацили их на за то одређено место и ту спојили вративши им, колико-толико, првобитни изглед. Код нас је, пак, невоља била у томе што је Трајанова табла у једном блоку тежила 300 тона.

Повест о трајању Трајанове табле траје дуже од два миленијума. И не само ње. Наиме, да би олакшали везу с истоком и омогућили поход на Дакију (данашња Румунија), римски императори су у литицама ђердапског стења, одмах изнад ћудљиве реке, уклесали пут. Први део, од Голупца до Милановца, изградио је цар Тиберије. Његове радове наставили су Клаудије и Домицијан, а цео посао окончао је цар Трајан и својим легијама омогућио упад у Дакију. Пут је завршен 103. године и у част тога император је наредио да се изнад њега, на крају опасне клисуре Мали казан, постави табла на којој је уклесано:

„Император цезар, божанског Нерве син, Нерва Трајан Август Германик, врховни свештеник, заступник народа по четврти пут, савладавши планинско и дунавско стење, сагради овај пут.”

Сличне трагове у камену оставили су, пре њега, и цареви Тиберије и Домицијан. И тако су табле, једна за другом, вековима сведочиле о једном несвакидашњем подухвату. Све до пре педесетак година, до почетка изградње хидроцентрале Ђердап, односно система Ђердап И, II и III. Тада је одлучено да се сачува само Трајанова табла и, заједно с делом римског пута, премести на новоизграђени плато изнад површине будућег акумулационог језера. После неколико предлога, одлучено је да је најбоље и најсигурније да се цео тај блок исече у једном комаду и подигне. Остало је само да се реши ко ће то и како да изведе.

Задатак је поверен београдском архитекти, професору Милораду Димитријевићу чија је ужа специјалност статика. Данас, после толико лета, овај уважени осамдесеттрогодишњак, још живахни саветник готово свих наших завода за заштиту споменика културе, са сетом али и нескривеним поносом прича о том, и за ово време, правом подвигу.

„Било је више идеја и предлога како да се обави тај сложен посао. Неки су, на пример, заговарали замисао да се око табле уради брана од армираног бетона, па да се до ње долази лифтом, оно кад се ниво воде акумулационог језера, односно Дунава подигне. То је било нереално, с обзиром на састав стене у којој је Трајанова табла исклесана, и не само због тога...”

На крају је, после дугог и темељног проучавања свих могућности, одлучено да се цео блок Трајанове табле и одговарајући део римског пута исече у једном комаду и подигне за двадесетак метара, таман колико јој ни највећи водостај Дунава не би нашкодио. Без обзира на то што наше службе за заштиту споменика културе нису имале искуства с оваквим радовима. Позната је била само техника премештања камених блокова исечених из стене египатских храмова чија се тежина кретала око 15 тона, дакле 20 пута мање од око 300 тона тешког блока с Трајановом таблом.

Исецање блока с таблом, смештеном на литици преко 20 метара изнад нивоа Дунава, поверено је предузећу „Венчац” из Аранђеловца, а подизање „Мостоградњи” из Београда. Да би се прво дошло до блока с натписом, одстрањене су велике количине камена изнад и око табле, више од 600 кубних метара. Стена је исецана механички, а уз помоћ експлозива скинути су само слојеви који су били подаље од табле. Како ништа није смело да се препусти случају, пре почетка радова узети су отисци Трајанове табле. Пошто је постојала оправдана бојазан да нека од стена које се руше оштети таблу, цео блок био је заштићен „платном” од дрвених облица готово вертикално постављених и међусобно повезаних и сајлама закачених за стену.

Професор Димитријевић даље каже да су радници „Венчаца” користили неколико начина исецања и да су сам блок с таблом исекли посебним „хелико” ужетом. За вертикални рез којим се залеђе одвајало од блока, прво су морале да се лево и десно од табле исеку нише како би се радницима и механизму за исецање омогућио приступ.

По исецању вертикалног реза и одвајању огромног блока од залеђа, ваљало је одмах детаљно прегледати површину која је због сечења постала глатка, готово полирана, и на којој је запажено више једва видљивих напрслина. Да би се искључила могућност одвајања конзолног дела - „тимпанона” са аустријским натписом „Табула Траиана”, дуж неке од пукотина постављена су четири армиранобетонска ребра да подупиру конзолни део блока. Онда је, да би блок остао у комаду и био отпоран на могуће незгоде приликом дизања, цео утегнут челичним шипкама и заливен цементом.

блок тежак 300 тона подухваћен је постављањем хидрауличне пресе у припремљене засеке испод табле. Затим је пресама подигнут пола метра и испод њега су подвучене дебеле челичне шипке. За одлучујућу акцију подизања направљене су две нарочите челичне дизалице које су касније коришћене на радовима око бране. И, центиметар по центиметар, почело је мукотрпно и дуго подизање блока историје уз двадесетак метара високу литицу. Потом је, уз помоћ санки и ваљака, камена грдосија бочно померена и постављена у ново лежиште.

Тако је завршен подухват који и данас важи за право архитектонско чудо... Нажалост, пројекат није до краја поштован јер још није урађено степениште с оградом које би водило до саме Трајанове табле. Овако, знатижељници могу да је виде једино - с воде.