novi broj

 


www.politikin-zabavnik.rs











svet kompjutera

viva baner

ilustrovana politika



 

Награда „Супербренд”
Бренд „Забавник”
Наш лист проглашен најбољим у Србији за 2006. годину и добио награду „Супербренд”


Бренд
Илустровао Добросав Боб Живковић
Илустровао Добросав Боб Живковић
Мало је страних речи које су тако брзо ушле у моду као реч бренд. Противници страних речи с нескривеном злурадошћу наглашавају да је једно од раних значења енглеске речи бренд жиг којим се обележава припадност стоке једном газди, као знак препознавања. Манекени сваке помодне речи бар неколико пута на дан имају на уснама ову реч да би били тренди. А за припаднике маркетиншке службе, бренд је тек једно од поглавља њиховог уџбеника док су се учили том занату, терминус техникус њихове професије.
У енглеском језику реч бранд прошла је дуг развојни пут: у 10. веку на староенглеском значила је комад дрвета који гори, на основу протогерманског глагола брандаз, што значи горети. Године 1665. први пут је забележено да бренд значи жиг утиснут на кожи стоке помоћу усијаног гвожђа, а 1827. први пут бренд значи заштитни знак на некој роби или предмету. Године 1854. за неко тадашње пиво написано је да је оно „супериорног бренда”. А чак век и по било је потребно да то значење доспе до наших обала. Погледао сам свој Нови речник нових речи из 1990. године; у њему још нема речи бренд.
Да поновимо! Реч бренд с енглеског, што у новим што у старим текстовима, у зависности од контекста, може да се преведе као угарак, буктиња, бакља, жиг (у дословном смислу и у пренесеном као жиг срама, дакле, љага), марка, заштитни знак, бренд, а у језику поезије као мач.
Порекло заштитних знакова и брендова каткад је јасно већ на први поглед. Шкољка као знак нафтне индустрије „Шел”, сваком је познато ко зна да схелл на енглеском значи шкољка. Или човек који хода са шеширом на глави као бренд „Џонија Вокера” је логичан, јер је реч о „Јовици Пешаку”.
Од априла 1916. до новембра 1918. године на Крфу су излазиле „Српске новине”, званични гласник српске владе у време окупације Србије. Новине су излазиле уторком, четвртком и суботом у тиражу од десет хиљада примерака и имале су свој додатак – „Забавник”
Од априла 1916. до новембра 1918. године на Крфу су излазиле „Српске новине”, званични гласник српске владе у време окупације Србије. Новине су излазиле уторком, четвртком и суботом у тиражу од десет хиљада примерака и имале су свој додатак – „Забавник”
Наш бренд је шљивовица, истина изговарана најчешће скроз неправилно, нешто као „сливовиц”, али реч коју готово сваки странац зна. Реч је о брендију који, такође, има везе с речју из наслова - бренд, јер потиче од истог протогерманског глагола који је значио горети, палити, пећи. Да, реч је, како то наша реч лепо указује, о препеченици.
А за супербренд проглашен је „Политикин Забавник”. То значи да је реч о бренду над брендовима, јер супер на латинском значи над, изнад.

„Забавник”
Први „Забавник”, који је у Србији излазио с прекидима од 1815. до 1821. године, био је тада у Европи омиљена врста годишњег алманаха за поуку и забаву. На почетку је садржавао „месецослов”, календар православни и католички, о месечевим менама и с датумима одржавања вашара, а следили су поучни написи из најразличитијих области.
Покретач, оснивач, власник, уредник и главни писац текстова био је двадесетшестогодишњи просветитељ родом из Земуна Димитрије Давидовић (1789-1839). Он је у Бечу покренуо и прве српске новине.
И „Новине сербске” и „Забавник” Давидовић издаје уз велике материјалне тешкоће и личне жртве. Редовно позива Србе где год живе да се претплате. „‘Новине сербске’ нису спекулативно предузеће, но један општенародни посао, који као школа и црква, заслужују родољубиву потпору свих добрих Срба”, поручује он. Највише се одазивају на претплату и „Новина сербских” и „Забавника” „сиромаси, писари и практиканти, који не могу да излазе на крај са својом платом, они највише помажу књижевност”. Излажење новчано подржава књаз Милош, а из Црне Горе једини претплатник је владика Његош.
Давидовићев биограф Јован Хаџић пише да су „Забавници” били „украшени са прекрасним образима... Били су, заиста, здрава и вкусна рана умна, која је падала као блага и плодоносна роса на младе душе и срдца обојега пола”.
У „Забавнику” се појављују и песме Анке Обреновић, као „првоначалне српске списатељице”.
Први број „Политикиног Забавника” појавио се 28. фебруара 1939. године
Први број „Политикиног Забавника” појавио се 28. фебруара 1939. године
Осим својим мисионарским радом, Димитрије Давидовић скренуо је пажњу других словенских народа, тако да га Краковско учено друштво (академија наука) прима за дописног члана.
Где се сели Давидовић сели се и његов „Забавник” - у Беч, Београд и Крагујевац. Димитрије Давидовић прелази у Србију, где већ има ауторитета као зналац више језика и дар за дипломатију, тако да га књаз Милош редовно шаље (1829-1833) с делегацијом у Цариград на преговоре с Портом, османлијском владом. Претежно његовом заслугом, преговори се завршавају потписивањем Хатишерифа, којим Србија добија шест граничних округа на управу. Две године био је министар унутрашњих послова и просвете, написао је основни текст Сретењског устава 1835. године. Кад је Устав укинут, пада у немилост код књаза Милоша, те остатак живота, до смрти у Смедереву у 49. години, проводи у сиромаштву.
Када је престао да излази Давидовићев „Забавник”, Вук Караџић наставио је да у Бечу издаје сродни годишњи алманах под именом „Даница”, с поднасловом забавник, који је излазио од 1826. до 1829, и затим још један број 1829. године. Вукова задужбина у Београду наставила је с издавањем забавника „Даница”, 1994. године, и издаје га и данас.
Реч забавник изведена је из речи забава, која је општесловенског порекла. У истом облику имају је и Пољаци, Чеси и Словаци. У основи речи забава стоји глагол бити, бивати. Глагол забавити рачвао се у два правца, у смислу заустављања нечег, те и задржавања нечије пажње - забавом.
Јован Ћирилов


Како је наш лист добио име
Захтев петине
Последњег дана децембра 1938. године „Политика” је објавила велики наградни конкурс за име њеног новог листа који ће доносити стрипове, романе у наставцима и други забавни материјал. Уз текст је објављен и посебан купон у који је требало да, поред назива листа, читаоци упишу и жеље везане за садржај будућих новина.
Међу 34.998 приспелих купона било је, разумљиво, различитих предлога за име новог „Политикиног” листа, попут: „Шаљива недеља”, „Смех”, „Народни борац”, „Спортски романи”, „Путописи”, „Женски лист”, „Природа и наука” и слично. Али, готово једна петина или, тачније, 18 одсто учесника у овом великом наградном конкурсу написало је - „Политикин Забавник”. Тако је наш лист добио име, а предложили су га ученици и лекари, радници и чиновници, домаћице и трговци, геометри и ратари, официри и дрвосече...
Двеста деведесет седам награда, у укупној вредности од 35.000 динара, подељено је жребом, односно извлачењем купона оних учесника који су желели да се лист зове „Политикин Забавник”. Прву награду од 5000 динара добила је Антонија Савић, деветогодишња ученица из Новог Сада. Колико је то било пара можда понајбоље сведочи податак да су за њих Антонијини родитељи купили плац за градњу куће, њој ципеле и брдо слаткиша за другарице, док је преостали део отишао Фонду за незбринуту децу.
И данас, после толико година, за сваки рођендан „Политикиног Забавника” уредно стиже и честитка Антоније Савић, удате Кочиш.
Први број „Политикиног Забавника”, на формату „Политике” штампан на 12 страна, појавио се 28. фебруара 1939. и те године просечан штампани тираж - излазио је два пута недељно (уторком и петком) - износио је 46.446 примерака. Као уредник био је потписан Мирослав Дим. Стевановић, а у редакцији су радили: Дуда Тимотијевић, Нада Дорошки и илустратори Ђорђе Лобачев и Станислав Жедрински.
Од 4. априла 1941. до 5. јануара 1952. године „Забавник” није излазио. Новом почетку и поновном покретању опет је кумовао Владислав Сл. Рибникар. На челу прве послератне редакције био је Стојиљко Стојиљковић, оперативни уредници били су Константин Степановић и Богдан Поповић, а сарадници Кринка Виторовић и Павле Токин, лектор је био Станислав Павићевић.
„Не може се схватити приврженост толиког света, шароликог по годинама и судбинама, ‘Политикином Забавнику’ ако се не објасни да је он, у ствари, посластица, боље рећи питино дете. (Питино дете је онај вишак теста за питу који се испече пре пите и може се правити с разним надевима: пекмезом, џемом, медом, шећером... Укусно је и гута се у сласт...)
Намера и циљеви „Политикиног Забавника” су јасни. Уредништво не крије за шта се бори и на шта би да наговори своје читаоце. То би могло да се изрази акростихом који бисмо назвали „Циљ Забавника”:
З брисати досаду гумицом радозналости.
А тлас стављај под главу да би се свако јутро будио на другом континенту.
Б уни се против сваког поповања.
А мрел отварај, читаоче принче, чим дуне јак ветар, можда ћете однети на твоју планету.
В оли то дете које сваки човек носи у себи.
Н икад не пиши исквареним језиком окорелих административаца и малограђана.
И ди у свет маште, слободно, не чекајући ничију дозволу.
К орачај лаким кораком у правцу светлости која јача људски дух.
Владимир Булатовић Виб
главни и одговорни уредник „Политикиног Забавника” (1984-1987)


Корак назад