Мало је страних речи које су тако брзо ушле у моду као реч бренд. Противници страних речи с нескривеном злурадошћу наглашавају да је једно од раних значења енглеске речи бренд жиг којим се обележава припадност стоке једном газди, као знак препознавања. Манекени сваке помодне речи бар неколико пута на дан имају на уснама ову реч да би били тренди. А за припаднике маркетиншке службе, бренд је тек једно од поглавља њиховог уџбеника док су се учили том занату, терминус техникус њихове професије.

У енглеском језику реч бранд прошла је дуг развојни пут: у 10. веку на староенглеском значила је комад дрвета који гори, на основу протогерманског глагола брандаз, што значи горети. Године 1665. први пут је забележено да бренд значи жиг утиснут на кожи стоке помоћу усијаног гвожђа, а 1827. први пут бренд значи заштитни знак на некој роби или предмету. Године 1854. за неко тадашње пиво написано је да је оно „супериорног бренда”. А чак век и по било је потребно да то значење доспе до наших обала. Погледао сам свој Нови речник нових речи из 1990. године; у њему још нема речи бренд.

Да поновимо! Реч бренд с енглеског, што у новим што у старим текстовима, у зависности од контекста, може да се преведе као угарак, буктиња, бакља, жиг (у дословном смислу и у пренесеном као жиг срама, дакле, љага), марка, заштитни знак, бренд, а у језику поезије као мач.

Порекло заштитних знакова и брендова каткад је јасно већ на први поглед. Шкољка као знак нафтне индустрије „Шел”, сваком је познато ко зна да схелл на енглеском значи шкољка. Или човек који хода са шеширом на глави као бренд „Џонија Вокера” је логичан, јер је реч о „Јовици Пешаку”.

Наш бренд је шљивовица, истина изговарана најчешће скроз неправилно, нешто као „сливовиц”, али реч коју готово сваки странац зна. Реч је о брендију који, такође, има везе с речју из наслова - бренд, јер потиче од истог протогерманског глагола који је значио горети, палити, пећи. Да, реч је, како то наша реч лепо указује, о препеченици.

А за супербренд проглашен је „Политикин Забавник”. То значи да је реч о бренду над брендовима, јер супер на латинском значи над, изнад.

Први „Забавник”, који је у Србији излазио с прекидима од 1815. до 1821. године, био је тада у Европи омиљена врста годишњег алманаха за поуку и забаву. На почетку је садржавао „месецослов”, календар православни и католички, о месечевим менама и с датумима одржавања вашара, а следили су поучни написи из најразличитијих области.

Покретач, оснивач, власник, уредник и главни писац текстова био је двадесетшестогодишњи просветитељ родом из Земуна Димитрије Давидовић (1789-1839). Он је у Бечу покренуо и прве српске новине.

И „Новине сербске” и „Забавник” Давидовић издаје уз велике материјалне тешкоће и личне жртве. Редовно позива Србе где год живе да се претплате. „‘Новине сербске’ нису спекулативно предузеће, но један општенародни посао, који као школа и црква, заслужују родољубиву потпору свих добрих Срба”, поручује он. Највише се одазивају на претплату и „Новина сербских” и „Забавника” „сиромаси, писари и практиканти, који не могу да излазе на крај са својом платом, они највише помажу књижевност”. Излажење новчано подржава књаз Милош, а из Црне Горе једини претплатник је владика Његош.

Давидовићев биограф Јован Хаџић пише да су „Забавници” били „украшени са прекрасним образима... Били су, заиста, здрава и вкусна рана умна, која је падала као блага и плодоносна роса на младе душе и срдца обојега пола”.

У „Забавнику” се појављују и песме Анке Обреновић, као „првоначалне српске списатељице”.

Осим својим мисионарским радом, Димитрије Давидовић скренуо је пажњу других словенских народа, тако да га Краковско учено друштво (академија наука) прима за дописног члана.

Где се сели Давидовић сели се и његов „Забавник” - у Беч, Београд и Крагујевац. Димитрије Давидовић прелази у Србију, где већ има ауторитета као зналац више језика и дар за дипломатију, тако да га књаз Милош редовно шаље (1829-1833) с делегацијом у Цариград на преговоре с Портом, османлијском владом. Претежно његовом заслугом, преговори се завршавају потписивањем Хатишерифа, којим Србија добија шест граничних округа на управу. Две године био је министар унутрашњих послова и просвете, написао је основни текст Сретењског устава 1835. године. Кад је Устав укинут, пада у немилост код књаза Милоша, те остатак живота, до смрти у Смедереву у 49. години, проводи у сиромаштву.

Када је престао да излази Давидовићев „Забавник”, Вук Караџић наставио је да у Бечу издаје сродни годишњи алманах под именом „Даница”, с поднасловом забавник, који је излазио од 1826. до 1829, и затим још један број 1829. године. Вукова задужбина у Београду наставила је с издавањем забавника „Даница”, 1994. године, и издаје га и данас.

Реч забавник изведена је из речи забава, која је општесловенског порекла. У истом облику имају је и Пољаци, Чеси и Словаци. У основи речи забава стоји глагол бити, бивати. Глагол забавити рачвао се у два правца, у смислу заустављања нечег, те и задржавања нечије пажње - забавом.