Година 1969, крупни план Крофордових који доручкују за столом од беле пластике прошаране светлуцавим зрнцима боје злата. Малколм и Шила Крофорд прелиставају „Денвер пост”, пијуцкају „фолџерс” кафу и, свесни штетности холестерола, уз јаја пржена с кобасицама штедро наносе маргарин на јутарњи тост.

Деца су обузета свако својим следовањем „капетана кранча” са бананама, двоје од троје дури се због изгубљене расправе око тога коме припада наградна пластична слагалица из паковања „кранч” житарица. (Уколико у недоумици у погледу срећног добитника обратите пажњу на самозадовољни кез старијег од два брата.)

Типична америчка породица, рекло би се. Да није једне појединости. Већ на први поглед лепо се види да је ту реч о некаквим сподобама - можда породици џинова из путујуће циркуске трупе?

Погледајте само колико су сви несразмерно већи од сточића за којим доручкују и столичица на којима седе. Разуме се - кад се мало боље загледа, види се да је реч о оптичкој варци. Ти људи у ствари су нормално грађени мада поприлично ниски и жгољави за амерички просек.

Једини разлог због кога се чини да су тако огромни јесте то што је сто за којим седе најмањи кухињски сто који сте у животу видели. Толико је сићушан да су принуђени да сви једу из истог тањира. Толико мали да, пре сваког оброка, морају да се договоре шта им је потребније, со или бибер, пошто нема места и за једно и за друго. Толико непојмљиво мали да једни другима говоре: „Молим те, додај ми оно зрно грашка.”

До дана данашњег нико од нас деце није дошао до логичног објашњења шта је сто попут овеће пице с постољем не вишим од тридесетак центиметара тражио у нашој кухињи. Колико да би све било савршено јасно: уопште се није радило о столу намењеном искључиво нама, клинцима. Не. За тај сточић седала је читава породица, значи и одрасли.

Ни после више од двадесет година, колико је сточић опстао у нашој кући, ми, деца Крофордових, још нисмо ни корак ближе разрешењу тајне - на шта ли су наши родитељи мислили када су одлучили да га купе? Неће бити да се Малколм одушевио чињеницом да сваки божији оброк проведе с коленима пободеним у браду или да их је разгалила помисао како ћемо се на тако неприродно малом простору на крају сви на смрт испробадати виљушкама и ножевима.

ТТоком година често се дешавало да нас гости, не слутећи зло, упитају: „Него, у чему је штос с тим вашим кухињским столом? Зашто тако мали?” „Мали?!”, узвраћали смо запрепашћено, спремни да до последње капи крви бранимо част и углед породичног имена. „Мали?! Откуд вам то?”

Када смо нас троје стасали у осорне тинејџере, а наши родитељи се преко ноћи изродили у имбециле који говоре и раде ствари због којих нама дође да умремо од стида, немилосрдно смо их прогонили због тог њиховог смешног кухињског стола. „Зашто га се већ једном не отарасите?”, понављали смо.

Да ли је могуће да нису видели колико нас то ругло од стола мучи? Да смо га се стидели толико да смо избегавали да у кућу позовемо чак и најближе пријатеље?

Можете, дакле, да замислите шок који сам доживела када сам, приликом недавне посете родитељима, видела да нашег сточића више нема. На његовом месту стајао је модеран, неки би рекли шик, стаклени кухињски сто са - удахните дубоко! - оквиром и ногама од црног кованог гвожђа и четири припадајуће столице. Осећај отуђености и издаје био је неподношљив. Са сузама у очима и кнедлом у грлу завапила сам: „Како сте само могли да нам приредите овако нешто?!”

Имају ли ти наши родитељи душу? За нас, њихову децу, крв њихове крви, тај сто био је светиња. Па, за њим смо провели сваки божији оброк наших детињстава. Види се колико је Малколму и Шили стало до нас, рођене деце, и наших успомена на срећне дане проведене у окриљу породице. Како су се само олако ратосиљали те драгоцености, наслеђа које би свако од нас радо преузео на чување и завештао сопственом потомству. Мајка је на то узвратила подсећањем на зановетања и оптужбе којима су они због тог истог стола били изложени годинама. Коначно су се, рекла је, опаметили и решили проклетиње - поклонили су га Војсци спаса. (Молим?! Да ли ме то уши варају: поклонили?!)

То вам је као са другарицом која би била супер риба само да оперише нос. А када она то коначно и уради, вама понестане речи од толике дрскости. На шта ли је та мислила када је одлучила да се реши онога што је највише чини оним што јесте?! Ви ту особу не познајете. Вратите ми моју стару другарицу! Вратите ми моје ругло од кухињског стола! Само што је касно за кукање. И нос и сто ишчезли су у неповрат. Сви су изгледи да наше породично благо сада краси кухињицу неке узорне породице кепеца из Омахе.

Баш као и већина људи, и ја бих волела да је живот сличнији породичној ТВ серији, рецимо, „Брејдијевима”, у којој на крају сваке получасовне епизоде иде охрабрујућа морална поука. Да је повест о сточићу Крофордових којим случајем преточена у сценарио за „Брејдијеве”, будите сигурни да најмањи кухињски сто на свету не би завршио у Омахи. (Пошто би га Боби и Синди кришом продали на распродаји испред комшијске гараже, Алисин момак, онај што је по занимању месар, набасао би на њега у продавници половне робе и у последњем тренутку га откупио.)

Завршни кадар: мама и тата Брејди и деца на окупу у дневном боравку. (Какав су само осећај за стил ти људи имали, какав склад жутомрких тонова у дневном боравку те ТВ породице! Сећате се оне угаоне гарнитуре и ултрамодерног степеништа?) Мајк и Керол се грле - у реду, то двоје прототип су малограђанштине маде ин УСА - али, с друге стране, не може се порећи: мама и тата знали су шта је страст.

Камера потом следи родитељски продорне погледе упућене деци који значе: „Шта смо вам рекли?” Крупни план Џен, Питера и остале деце Брејдијевих која скрушено зуре у чупави беж тепих. Питање: „Дакле, децо, можемо ли да закључимо како вас је ово искуство нечему научило?”

„Мамице! Татице! Како да не!”, одговара добрица Марша. „Ништа није савршено у животу. И то је ок, зато што се тако учимо да волимо друге, не упркос њиховим манама, него управо због њих.”

У собу улеће Алис која објављује: „ОК, друштво, расположени за домаће колачиће са грудвицама чоколаде који се још пуше?!” Док кућом одзвања једногласно „Ура!”, укућани се утркују да се домогну места за најмањим кухињским сточићем на свету.

Па шта ако се моја лична прича не завршава тако бајковито? И ја сам понешто научила од Брејдијевих. Рецимо, да треба уживати у ономе што имаш - чак и ругло од стола често је баш оно што неку породицу издваја од свих осталих. Куд ћете бољи пример за то од Стивове и моје спаваће собе, с подом неколико степени нагнутим на једну страну, збрда-здола скупљеног намештаја у дневном боравку или расклиматане старинске каде са ногарима у облику лављих шапа. Да будем искрена: да имам пара, поравнала бих ја под у спаваћој соби, купила неколико божанствених антиквитета за дневни боравак и уградила прескупи џакузи. Али, немам, и зато се својски трудим да будем што сличнија Марши, а што мање самој себи. До ђавола с недостижним савршенством, одох да умесим плех колачића са чоколадним мрвицама.