Једне ноћи 1713. године усних овакав сан: да сам склопио уговор с ђаволом, па ми се потом ђаво нашао на свакој услузи”, испричао је композитор и виолиниста Ђузепе Тартини (1692-1770) астроному Делаланди који је све то и записао.

„У том сну”, наставио је композитор, „све што бих пожелео, полазило ми је за руком. То ми је омогућавао мој помоћник. Усних тако да му дајем у руке виолину како бих видео хоће ли моћи да ми одсвира какву лепу мелодију. Колико се само изненадих када зачух тонове сонате, тако особене и толико лепе, изведене таквом вештином и мудрошћу да се нисам могао сетити ичега што би се могло с њом упоредити. Осетих неизмеран занос и задовољство, па остадох без даха. Пробуди ме то жестоко осећање и истога часа зграбих моју виолину у нади да пронађем бар део музике коју сам управо чуо у сну. Авај, узалуд. Комад који сам потом написао, истини за вољу најбољи је који сам икада написао, али је толико лошији од онога који ме беше узбудио да ми је дошло да разбијем виолину и заувек се одрекнем музике. Али, било ми је тешко да се лишим радости коју ми музика пружа...”

На овај необични сан венецијанског музичара који је живео у 17. и 18. веку, надовезала се касније и легенда која се и данас може чути у Падови. Наиме, постоје људи који кажу да су у глуво доба ноћи у околини некадашње цркве Свете Катарине имали прилике да виде сенку жене која се креће тако да заправо изгледа као да плеше. Ову ноћну утвару још занимљивијом чини музика по којој она игра. То је нека тајанствена, нечувена музика. Други, пак, тврде да су видели сенку мушкарца обученог по моди из осамнаестог века како у заносу страсно свира виолину. Управо у том здању (данас Факултет за статистику Универзитета у Падови), сахрањени су својевремено Ђузепе Тартини и његова супруга.

Приче о Тартинијевом уговору с ђаволом - који га је наводно надахнуо да напише Сонату у ге-молу, познатију под називом „Ђавољи трилер” - распламсале су машту многих, па је тако једном приликом отворен Тартинијев гроб. Као што се могло претпоставити, гроб је био празан! Отуда и прича како се бившом црквом Свете Катарине ноћу шуњају духови Ђузепа Тартинија и његове супруге, бивше ученице, Елизабете Премацоне.

Ко је, у ствари, био Ђузепе Тартини?

Рођен у Пирану, у Истри, априла 1692. године, Ђузепе је био син трговца Ђованија Антонија Тартинија, пореклом из Фиренце, и Катерине Занграндо, даме племенитог порекла из једне од најстаријих и најбогатијих пиранских породица. Жеља Ђузепових родитеља била је да се њихов син прикључи фрањевачком реду, али младић није испунио њихова очекивања. Иако одличан ђак, од теолошке науке више су га привлачили часови музичке теорије, а пре свега виолине. Убрзо је превазишао све своје професоре. Исто је било и с мачевањем.

Истини за вољу, родитељи су покушали још једном да га приволе да као осамнаестогодишњак ступи у фрањевачки манастир, међутим, он је 1710. године уписао студије права у Падови како би постао адвокат. За Ђузепа Тартинија студије нису биле никаква потешкоћа. Његово памћење било је задивљујуће. Изучавао је и књижевност, филозофију, астрономију и теологију. Имао је довољно времена и за музику и за мачевање. Стално је ишчекивао згодне прилике за двобоје и.... увек побеђивао! Страст према мачевању постајала је из дана у дан све јача, тако да је младић размишљао да оде у Париз или Напуљ како би постао учитељ мачевања.

Таман кад је решио да напусти Падову, судбина је одлучила да његов живот усмери у другом правцу. Заљубио се у своју ученицу музике Елизабету Премацоне, нећаку кардинала Ђорђа Корнара из Падове. Знајући да њихов брак неће наићи на одобравање, они су се тајно венчали и три године успели да сачувају ту чињеницу као тајну. Кад је сазнао да се његова нећака удала за правника и виолинисту који воли да се мачује, кардинал је наредио да га ухапсе и прогнају из Падове. Елизабету су силом одвели у манастир. Тартинијеви родитељи били су очајни.

преобучен у луталицу, Ђузепе Тартини побегао је право у Рим, а онда му је понуђено уточиште у манастиру у Асизију. У манастирском окриљу поново је открио чари музике, али променио је навике: са оцем Боемом, одличним оргуљашем који му је био учитељ, изучавао је музичку теорију. Променио је и нарав: постао је скроман и повучен. После две године проведене у манастирском миру, добро скривани Ђузепе Тартини ипак је откривен... прочуло се да у фрањевачком манастиру у Асизију живи ходочасник који прекрасно свира. Међутим, нико није могао да каже ко је он заправо, будући да је увек свирао скривен иза завесе. Једном приликом дунуо је ветар и пред публиком се, главом и брадом, појавио Ђузепе Тартини.

Страх да ће поново бити ухапшен, убрзо је нестао. Кад се 1715. године нашао у Падови, сазнао је да је његова супруга Елизабета у манастиру. Али, будући да је кардиналова оптужница тада већ била ван снаге и да су му греси опроштени, правник и виолиниста Тартини схватио је да више нема никаквих препрека да он и Елизабета наставе да живе заједно као муж и жена. Његова срећа била је потпуна јер се у Кремони усавршавао код виолинисте Гаспара Висконтија.

Кад су Ђузепе и Елизабета позвани да присуствују једној свечаној музичкој приредби у Венецији, Тартини није слутио да је то још један преломни тренутак у његовом животу. Јер, тада је чуо славног виолинисту Верачинија и закључио да његово свирање још није довољно добро. Своју супругу, незадовољну и љутиту, одвео је у Пиран своме брату да је чува, а он је отишао у Анкону где се потпуно посветио свирању. Проводећи дане уз виолину, изумео је нову технику свирања овог музичког инструмента и постао виртуоз каквог до тада нико није чуо.

Године 1721. Тартини је постао концертмајстор оркестра Светог Антонија у Падови у коме је било четрдесет музичара, од којих шеснаест певача. Са својим пријатељем челистом Антониом Вандинијем у Прагу је открио нове виолинисте као и начин на који би музика могла још боље да буде одсвирана на овом инструменту. Тартини је написао чак сто двадесет пет концерата за виолину, као и концерте за виолу да гамба (виолончело), виолу и флауту, затим симфоније и сонате: тридесетак соната за соло виолину, за виолину и басо континуо, за две виолине и басо континуо.. Написао је многе списе о уметности свирања виолине. Добијао је бројне позиве да наступа у иностранству, али све их је одбио. О Тартинијевом свирању испредале су се бајке: тврдили су да он на виолини не свира, већ пева...

Неуморни Тартини у Падови је 1728. године основао музичку школу из које су потекли многи велики изванредни виолинисти. Тартинија су називали учитељем нација, јер су у његову школу долазили и млади музичари из других земаља. Ђузепе је био познат по љубазном опхођењу. Између осталог и по томе што је увек налазио нежне речи за своју супругу која је била осведочена свадљивица, набусита и непријатна особа. Познато је да је Тартини издржавао неколико сиромашних породица и школовао сирочад такође о свом трошку. Иначе, ко год да је желео да учи да свира виолину, а није имао новца да плати скупе часове музике, могао је слободно да се обрати Тартинију - он је подучавао без надокнаде.

Кад је остарио, Тартини је оболео од скорбута. Добио је и гангрену. На вест о Тартинијевој болести, Нардини, његов најдражи ђак, сместа је кренуо из Ливорна. Остао је поред учитеља док није издахнуо. Тартини је умро 26. фебруара 1770. године и сахрањен је у цркви Свете Катарине у Падови. Сва дела оставио је свом заштитнику грофу Турн-Таксису и да објави његов „Трактат о звуку”. Ђузепе Тартини, који је сам испричао причу о томе како је склопио уговор с ђаволом, у животу се понео као племенит човек, такорећи као анђео.