Кад би неко некако успео да, макар уз помоћ стиха познате народне песме „Стани, стани, Ибар водо...”, умилостиви ову прилично мушичаву реку да мало успори и да му, бар у назнакама, повери шта су све њене воде чуле и виделе, било би ту прича за дуже од 1001 ноћобдења. Без претеривања. Јер, овде, на обронцима Столова, Жељина, Копаоника и Голије, расла је, и узрасла, српска средњовековна држава. И оставила упечатљиве камене трагове свог постојања и трајања.

Мада је ред да се иде по реду, овде ћемо - због бајковитости приче - почети мало после почетка, некако с пролећа. У време кад је долина Ибра сањала Провансу, предео из тамо неке Француске. Тек, краљ Урош I (1243-1276), трећи син Стефана Првовенчаног, пожелео је да своју будућу невесту дочека онако како дама из знамените француске лозе Анжуј и заслужује. И, заповедио је да се у целој долини Ибра, од Рашке до Краљева, засаде јорговани. И да замиришу у време кад је туда требало да прође свечана поворка из Приморја, с кочијама у којима је седела будућа српска краљица, али и светица Јелена Анжујска. Тако је и било, а легенда је толико претрајала да се и данас, почетком маја, на Ђурђевдан (од Краљева, испод тврђаве Маглич до манастира Градац) по обичају одржава народно весеље познато под именом Дани јоргована у Долини јоргована, кад замиришу милиони струкова овог весника пролећа.

А краљица Јелена Анжујска, мајка двојице српских краљева, Драгутина и Милутина, управо је поизнад Долине јоргована изградила своју задужбину, један од бисера српске средњовековне баштине. Реч је о манастиру Градац, чија је градња завршена 1276, а у коме ће - тридесет осам година касније - и сама бити сахрањена. Остаће упамћена и као ктитор цркава и манастира у Приморју, несебично дарујући и православне и римокатоличке богомоље. Уз то, била је и прва српска краљица која је бринула о образовању жена, мудро их саветовала о избору мужа, али и даривала пристојним миразом из своје ризнице.

У ово својеврсно путовање Долином краљева кроз добар део средњовековне повести српске државе бродићемо узводно. Природа каже да је тако теже, али историја има свој ток који ћемо овде, како је и ред, поштовати. Јер, управо сасвим близу места где Ибар своје воде предаје Западној Морави саздана је Жича, „Мајка свих цркава”. Грађена између 1206. и 1217. године, омалтерисана особеном црвеном бојом, њена Црква светог спаса (Вазнесења Христовог) постаје храм у коме се за првог српског краља (1217) крунише њен ктитор Стефан Првовенчани. Две године касније добија улогу првог седишта Српске архиепископије. У Жичи ће се, каже легенда уграђена и у грб оближњег Краљева, крунисати још шест краљева и за свакога ће бити отворена а затим зазидана по једна врата, те отуд и оно поетично „седмоврата Жича”. Касније су време и људи средиште српске средњовековне државе померали према југу, опет уз реку.

А тамо, изнад ћудљивих букова и дубоких вирова, где испод Столова столују магле, на врх брда, мада се врбама није мицало с обала Ибра, угнездио се један од најочуванијих средњовековних градова у Србији - Маглич. Магла као да је својим праменовима таме прекрила и причу о његовом настанку. Претпоставља се да је ова тврђава са седам кула, опасана дебелим зидинама и са три стране заштићена непроходном клисуром, настала 1240. године, с намером да, након монголске провале која је и Жичи дошла цркве, штити прилаз Ибарској долини и брани Студеницу и Жичу.

Први сачувани писани подаци Маглич помињу 1337. године кад је архиепископ Данило II овде подигао дворце и ћелије. После су ветрови рата развејали његов значај, а данас се у унутрашњости утврде распознају два дворишта, остаци палата, црква светог Ђорђа, делови пекаре и средњовековних цистерни за воду. До њега се, и даље издалека моћног изгледа, с пута може стићи само висећим мостом, али тек кад осетиш да у теби узаври крв једног Индијане Џонса.

У срцу српске земље Рашке, једанаест километара северозападно од Ибра, у долини речице Студенице налази се истоимени манастир, саграђен у последњој четвртини 12. века. Манастирска здања Студенице градили су и дограђивали велики жупан Стефан Немања, син му свети Сава, унук краљ Радослав и праунук краљ Милутин. У то време почело је зидање цркве Нотр Дам у Паризу.

У Немањином житију пише: „Било је ово место пусто ловиште зверова. Кад је дошао у лов господин наш и самодржац Стефан Немања, који је владао свом српском земљом, и кад је он ловио овде, изволи му се да на овом месту сагради овај манастир.” Овде је Немања боравио пре него што је, замонашен као Симеон, отишао на Свету гору где је помогао свом сину светом Сави да подигне Хиландар. После његове смрти, син је мошти пренео у Србију и над њима помирио своју браћу Вукана и Стефана Првовенчаног, завађене око престола. У Студеници, царској лаври, сахрањени су Немања, његова жена Ана, синови Вукан и Стефан и унук Радослав. Овде се први пут појављују српски натписи на фрескама.

На високој литици, десетак километара од манастира Студеница, уклесана и надграђена на већ постојеће пећине, угнездила се испосница светог Саве. У њој се шћућурила мала једнобродна црква светог Ђорђа, а унутрашњост пећине подељена је на спратове, где су уређене одаје за боравак испосника. Повест нам поверава да је управо овде, окружен највећим аскетима међу монасима, свети Сава писао „Студенички типик” и „Житије светог Симеона”, свог оца. И данас, у својеврсном тиховању и посту, монаси воле да се овде осаме.

Кад путем низ Ибар кренете од Студенице према Ђурђевим ступовима и Сопоћанима, десет километара пре Рашке, на самом ушћу Брвенице у Ибар, ето га, као на длану, на виском купастом брду, на падинама Копаоника, средњовековни утврђени град - Брвеник, боље рећи његови остаци. Заједно с Магличем, значио је прилично добру брану упаду непријатеља, и онима који би кренули с југа и онима који су хтели том истом југу. Захваљујући рударству и трговачким пословима, пре свега Дубровчана и Которана, овај крај, познат и као Брвеничка жупа, био је врло густо насељен.

Његова историја везана је, углавном, за браћу Мусиће, њиховог оца Мусу и мајку Драгану, сестру кнеза Лазара. А, како кажу записи, Муса је, челник цара Душана, по одобрењу цара Уроша, године 1363. трампио Звечан и Звечанску жупу за Брвеник и Брвеничку жупу.

Повест везана за Мусиће помиње и две цркве у овом крају - Стару и Нову Павлицу, обе сасвим близу Брвеника. Стару Павлицу, цркву из преднемањићког доба, помиње још Мавро Орбин у свом делу „Краљевство Словена”, где говори о заробљавању Николе Алтомановића, у Ужицу, 1373. године. Претпоставља се да је важни сужањ био сакривен у тада мушком манастиру Стара Павлица. Смештен на врху стене, данас је очуван и конзервиран само део првобитне веома сложене конструкције.

Нова Павлица саграђена је између 1383. и 1386. године, и то као задужбина браће Мусића. По основној просторној замисли црква припада моравској школи, али се од сличних грађевина разликује по томе што јој је фасада једноставнија. Делимично очуван живопис указује на особеност у поређењу са осталим сачуваним српским средњовековним уметничким наслеђем.

На левој обали Ибра, три километра југоисточно од Рашке, налази се манастир Кончулић. Настао је у доба великог жупана Стефана Немање и имао је веома висок углед међу српским манастирима, што указује на могућност да га је основао неко од српских владара, можда и сам Немања. Овде је „замонашен архиепископ Данило II, а за време краља Милутина био је седиште Кончулске епископије”. Од некадашњих манастирских здања, чији архитектонско-грађевински склоп није потпуно познат, преостала је само црква светог Николе, обновљена 1861. године.

Прича о настанку манастира Ђурђеви ступови дубоко је утемељена у легенди о тамничењу Стефана Немање. По тој причи за коју знамо из биографије коју је о свом оцу написао Стефан Првовенчани, Немања се тако усрдно молио светом Христовом ратнику Ђорђу да му је овај помогао да се избави из тамнице. Тада се и зарекао да ће му у знак захвалности посветити цркву. Тако је и било, и то одмах након његове победе код Пантина (1170) кад је успео да победи заједничку војску Византинаца и своје браће.

Наиме, на сачуваном фрагменту изнад улазног портала пише да је цркву подигао велики жупан Стефан Немања 1171. године. Уз њу су узрасле и две високе куле звоници (стлпови - ступови - средњовековни појам за куле) и манастиру заувек наденули име. У исто време са сличним кулама у прочељу подигнуте су и катедрала светог Трипуна у Котору и црква светог Петра и Павла у Бијелом Пољу.

За разлику од највећег броја српских средњовековних манастира зиданих, по правилу, на скровитим местима, Ступови су изграђени на купастом шумовитом брежуљку, издалека видљиви из ма ког правца намерник да им приступи. Године 1282. краљ Драгутин је улазну кулу претворио у капелу и наменио је себи за гробницу у којој и почива од 1316. године. Друштво му праве живописани историјски призори попут четири државна сабора, као и портрети свих Немањића.

Већина фресака је оштећена, а оне најбоље очуване пренете су у Народни музеј у Београду. Ни сам манастир није одолео времену и људима, пострадавши у сваком рату. Радови на обнови, започети још 1960. године, однедавно су узнапредовали подухватом великог броја знаних и незнаних и Ступови се враћају себи.

Дуго, непристојно дуго, није се знало где се тачно налазио Стари Рас, престоница прве средњовековне српске државе, по коме је и Србија у време Немањића називана Рашком. Име града први пут се помиње у 9. веку, кад га је забележио византијски цар Константин Порфирогенит. Три столећа касније о њему пише и хроничар Јован Кинема, док се у српским изворима појављује тек касније. Данас су стручњаци сагласни да је утврђење Рас било на локалитету Градина, изнад старог Пазаришта (Трговишта), осам километара западно од Новог Пазара.

Током археолошких ископавања, започетих 1972. године, из таме векова изронили су остаци тврђаве (где је, по свему судећи, био двор Стефана Немање) и пећински манастир с црквом посвећеном Светим арханђелима у којој је, највероватније, писано „Вуканово јеванђеље”, које се сматра једним од најстаријих сачуваних трагова писмености у Срба. Зна се, поуздано, да је управо у Расу, 1230. године, краљ Радослав отворио и прву српску ковницу новца.

Иначе, под Старим Расом данас се подразумевају Петрова црква, Ђурђеви ступови, Црна Река, Кончулић и, пре свега, Сопоћани. Године 1979. стављен је на листу УНЕСЦО-а, као подручје од значаја за светску културну и природну баштину.

На самом уласку у Нови Пазар, на брду поред пута, као својеврстан камени белег већ вековима тихује Петрова црква, најстарија богомоља у Србији. Мада је посвећена апостолима Петру и Павлу, махом је скраћено зову Петрова црква. Њени најстарији сачувани делови потичу из 6. века, док је остатак цркве плод обнова предузетих у 9. и 10. столећу, али и касније. Први писани помен цркве потиче из 1020. године.

Историчари су уверени да је управо овде Стефан Немања, родоначелник династије Немањића, прешао из римокатоличке у православну веру. Чак и да је, 1196. године, овде - у седишту Рашке епископије - предао власт сину Стефану, потоњем првом српском краљу Стефану Првовенчаном, и да је на овдашњем Сабору донесена одлука да се богумили протерају из Србије.

Посебност Петрове цркве је и број очуваних фресака насталих у сасвим различитим раздобљима, непоткупљивог сведочанства трајања богатог историјског али и уметничког живота на овим просторима. Не чуди, не само због овога, што се и Петрова црква нашла под уточиштем УНЕСЦО-а.

На самом извору Рашке, петнаест километара западно од Новог Пазара, налази се манастир Сопоћани, чија је представа „Успење пресвете Богородице” у цркви Свете тројице на изложби у Паризу, 1961. године, проглашена за најлепшу фреску средњег века. Манастир, задужбина краља Уроша I Немањића (1243-1276), изграђен је до 1260. године, а дозидао га је у 14. веку његов праунук цар Душан. Најлепше фреске осликане су у другој половини 13. столећа и убрајају се у највише домете византијске уметности.

Уважена историчарка уметности Мери Софи Делпеш овако је, 1994. године, доживела живопис Сопоћана: „Ниједан авион, космички брод или интерконтинентална ракета не могу да вас одведу у такве висине у какве вас воде фреске на зидовима српског манастира Сопоћани. Али, за то није довољно да купите карту, морате да очистите своју душу и умекшате своје срце.”

Мало је, готово нимало, трагова о животу средњовековног утврђеног града Јелеч, тринаест километара јужно од Новог Пазара. У неким успутним записима помиње се као „једна од ратних престоница Немањића”. Његови остаци и даље господаре једним од највиших врхова овог краја и станиште су небеских грабљивица.

Путем дугачким стотинак километара, ова наша (ћутљива) Долина краљева понекад уме да наговори векове да проговоре. А њих, бар повремено, ваља чути. Не због њих, због нас.