Видим да си ових дана презаузет, што бацањем татиних ципела у каду, што избацивањем сликовница кроз прозор на другом спрату, што слањем вољених играчака на пут без повратка, низ ЭЦ шољу. Слутим да нећеш имати времена ни ово да прочиташ. Ипак, послушај шта мама има да ти каже. Сачувај ово писмо. Можда ти једном добро дође.

Могуће је да сам преуранила с овим с обзиром на то да ти је само годину и по. С друге стране, ако не сада - док си још тако неодољиво сладак да нема тога што би ти могао да урадиш погрешно, изузев кад одлучиш да врата машине за прање судова употребиш као клацкалицу - ако не сада, а кад да ти ово напишем?

Семе, пошто ћеш пре или касније ионако сазнати истину, ево да ти одмах признам. Моји су генетски предодређени да с годинама бивају све непопустљивији. Што ће рећи да би за десет година, кад напуним четрдесет шесту, а ионако пренапети нерви достигну тачку пуцања, могло да се испостави како сам за непристрасну расправу мање отворена него данас.

Зато се, док сам још колико-толико опуштена („Молим?!”, добацује твој отац Стив), свечано обавезујем: чим будеш мало старији, дићи ћу руке од твоје собе. Ма колико неуредна била, ма колико од силног крша било тешко докучити где је ту под и ма колико несносан био воњ прљавих чарапа, нећу се мешати. Нећу од тебе тражити да намешташ кревет. Или да прљав веш бацаш у прљав веш. Или да играчке слажеш по боји и величини. Обоји зидове у љубичасто и зелено. Облепи таваницу постерима откачених тинејџерских бендова. Закуцај на врата таблу с натписом „Забрањен улаз!” и ја нећу улазити.

„Умеш ти с речима”, подругљиво ће Стив. „Кад баш загусти, видећемо колико си трпељива према прљавштини.”

Нико ме не познаје боље од Стива. Он зна да ми следи напад стомачне нервозе уколико, како устанем, прво не наместим кревет. Срећом, Опра Винфри ми је показала пут! Пре неколико недеља, док сам пеглала Стивове и Семове чарапе и доњи веш, случајно сам, пребирући по каналима, набасала на њену емисију. Ова је била посвећена подизању лепо васпитаног детета. Разуме се да сам застала да чујем савете на ту тему.

Опра је управо разговарала са извесним доктором Норманом - презиме ми је промакло - средовечним мушкарцем строгог изгледа, стручњаком за дечију психологију. Од некога као што је он очекивала сам мудрост у стилу „ред, рад и дисциплина”, рецимо, да од детета тражиш да свакодневно препешачи педесетак километара до школе кроз дубок снег (па шта ако случајно живите у Калифорнији).

„Знам да ће већини родитеља ово тешко пасти”, рекао је. „Ипак, мораћу све да вас замолим да се ослободите предрасуда које можда гајите. Не терајте дете да спрема собу.”

Кратак рез док камера прелеће преко забезекнутих лица публике у студију. Је л’ тај свестан шта говори?!

„То, напросто, није вредно труда”, наставио је. „Слушајте, сваком је потребно уточиште, свако има потребу да се осами. Па и ваше дете (на шта сам ја у Стивовим гаћама које сам у том тренутку пеглала прогорела рупу у облику пегле). Значи ли то, запитала сам се, како ја, Семова мама, нисам обавезна да га из дана у дан, годину за годином, немилосрдно прогоним да склања неред који сеје за собом? Свет какав сам до тада познавала престао је да постоји.

Господин Стручњак За Дечију Психологију рекао је још како се не залаже за царство штроке. Увек ће постојати правила којих би сви морали да се придржавају. Захтевајте од детета да поштује вашу потребу да вам кућа буде уредна и чиста, али не и да то правило примени на сопствени животни простор. Допустите да му унутар његовог брлога буде како му драго, саветовао је.

Подарите свом детету ту слободу, и корист ће бити обострана. Ви се нећете изродити у несносног трола од родитеља који дане проводи у јаловим препиркама око простора не већег од три са четири квадратна метра. Ваше дете окусиће самосталност и, човек би очекивао, успут схватити да родитељу који му је указао поверење дугује бар мрвицу поштовања.

Стив није могао да поверује својим ушима. Наслућивао је да ће, у твојим тинејџерским годинама, твој неред мене отерати у лудницу, а да ће тебе, Семе, излудети рођена мајка.

Е, сад, ова прича има и своју предисторију. Кад је твоме оцу било седам година био је, најкраће речено, аљкав. Родитељи су гунђали и зановетали. Грдили. Чупали косу, ударали главом о зид. Узалуд, ништа није могло да натера њиховог сина да покупи и једну једину скорелу чарапу с пода. У очајању, на крају су установили војничку педагошку меру звану конфискација. „Дечаче”, објавио је Стивов отац злослутним тоном, „од овог тренутка свака играчка, комад одеће, било шта што оставиш да лежи тамо где му није место, биће ти редовно и на лицу места одузимани.”

Претње родитеља само су учврстиле Стивову решеност. Радило се о његовој соби, једином месту на свету на коме је могао да се опусти и буде оно што јесте након дана проведеног у поштовању бескрајног низа правила која су увели одрасли што прете прстом и стиснутих усана згрожено одмахују главом. Стив није намеравао да се преда без борбе. Неће бити лако без играчака, живот без панталона могао би да буде незгодан, али, снаћи ће се он већ некако.

Како је време пролазило, тако је Стивова одећа бивала све оскуднија. У једном тренутку преостала му је још само једна од оних дечијих пиџама са стопалима, „зеке” с тиграстим шарама, што и није било тако лоше будући да је до тада већ остао не само без панталона и мајица, него и без ципела. Кад је отац који га је у колима чекао да га одвезе у школу легао на сирену, Стив је, на изглед мртав хладан, изашао из куће и, онако у пиџами, отапкао до седишта сувозача. Данас признаје да би умро од стида да је којим случајем тако одевен морао да присуствује часу познавања друштва у учионици 114. Типовао је на то да ће, само уколико сачува присебност, његови родитељи први поклекнути, што се и догодило.

Стивов отац без речи се стуштио у кућу и „деконфисковао” одећу и обућу прихватљивију за одлазак у школу од „зека”. Кад се Стив тог дана вратио кући, у соби су га чекале све личне ствари које су му претходно биле одузете.

И, чему га је ово искуство научило? Да би требало да буде уреднији? Шалите се. Рат између Стива и његових родитеља потрајао је још дванаестак година, све док није отишао од куће на факултет. Али, Стив је зато тада научио како је снажна воља сваког детета јача од страха одраслих од прљавштине.

Е то, то сам хтела да ти кажем. Уколико баш одлучиш да живот проведеш у свињцу, тата и ја у томе ћемо те безрезервно подржати.

И још само нешто, Семе. Твој отац, у ствари, страхује да ћеш израсти у болесно педантну особу. (Што, ако ћемо право, не би било нарочито изненађујуће имајући у виду да твојим венама тече и крв Крофордових.) Уколико је у праву, молим те, душо, учини ми услугицу. С времена на време завитлај нешто на под своје собе или згужвај постељину. Кад се одселиш од куће, ради што ти је воља. Али, док си с нама, буди добар дечко, допусти тати да се поноси тобом.