По областима које обухвата - од пољопривредне политике, трговине, превоза до питања спољне политике, одбране, правосуђа и многих других, ЕУ подсећа на „супердржаву” - на организацију коју неки пореде с „постмодерним царством”. Али, то модерно царство није оригинално само по чињеници да нема цара или да су у њега удружене демократске, суверене државе. Оно је необично и по томе што се ради о првој заједници држава у људској историји које су се објединиле сасвим добровољно и мирољубивим путем. ЕУ је „најоригиналнији политички изум нашег доба”.

Разни облици европске сарадње и удруживања данас су уобичајени. Али, донедавно није било тако. Све регионалне организације за сарадњу у Европи (поред ЕУ, има их неколико десетина, попут Савета Европе, ОЕБС-а и других) настале су непосредно након Другог светског рата или нешто касније. Међутим, ниједна од њих није постала толико политички утицајна и економски значајна колико је то данас Европска унија.

Ових дана Европска унија (ЕУ) прославила је тачно пола века од оног дана (25. 3. 1957) кад је у Риму закључен „Римски уговор” којим је створено Заједничко тржиште, односно Европска економска заједница (ЕЕЗ) - претходник садашње организације. Данашња „европска кућа” грађена је постепено, по спратовима, деценијама, више од пола века. Прве корене Уније можемо тражити у годинама након Другог светског рата кад је створена „прамајка” данашње европске интеграције - организација која се називала Европска заједница за угаљ и челик (ЕЗУЧ).

Давне 1950. године, француски министар Робер Шуман објавио је документ који ће остати запамћен као „Шуманова декларација”. Било је то време непосредно после Другог светског рата кад је још владало дубоко неповерење између две велике европске нације - Француске и Немачке - које су више од једног века (током 19. и 20. века) међусобно ратовале око питања „ко је јачи” и да ли ће пограничне, рајнске области Алзас и Лорен припасти једној или другој држави. Под утицајем идеја о европској интеграцији као најбољем начину да се отклоне стални ратови у Европи, француски министар спољних послова Шуман објавио је 9. маја 1950. године у историјској декларацији да „француска влада предлаже да се целина француске и немачке производње угља и челика стави под заједничку ‘Високу власт’, у оквиру организације која ће бити отворена и за остале европске земље”. Предлог се тицао два стратешка производа битна за привреду и рат: угља (главни енергент тог доба) и челика (главна сировина за израду оружја). Али, предлог је имао и далекосежнији циљ, који је јасно наведен: „Овај предлог представљаће прву конкретну основу једне европске федерације која је неопходна за одржавање мира”. Предлагачи су, готово визионарски, предвидели да „Европа неће настати одједном, нити у оквиру јединствене, свеобухватне структуре; она ће бити стварана путем конкретних резултата којим се у првом реду постиже солидарност на делу” .

Немачкој и Француској придружиле су се у почетку још четири земље: Италија, Белгија, Холандија и Луксембург. Европска заједница за угаљ и челик добила је своју администрацију (тзв. Висока власт, која се данас назива Европска комисија), политички надзор (Савет министара и парламентарну скупштину), судску контролу (Суд правде), као и своје административно седиште (Луксембург). Имала је велики успех који је подстакао даљу сарадњу у наредним деценијама.

Девети мај, дан објављивања Шуманове декларације, данас се слави као празник Европе. Међутим, требало је да прође још много година пре него што је „мала Европа”, састављена од шест земаља оснивача, добила свој коначни облик. „Очеви Европе”, односно западноевропски политичари попут Француза Жана Монеа, Немца Конрада Аденауера, Италијана Де Гаспарија, Белгијанца Спака и других, намеравали су да, осим економске сарадње, већ у почетку отпочну и с пројектима војне и политичке сарадње. Међутим, педесетих година такви предлози показали су се као преамбициозни и прерани. Уместо тога, шест чланица ЕЗУЧ усмериле су се на учвршћење економске сарадње стварањем још две европске заједнице економског карактера.

Кључни преговори отпочели су у Месини, у Италији, 1955. године, а завршени склапањем два уговора у Риму, 25. марта 1957. године. Једна „заједница” требало је да надзире производњу и трговину атомске енергије. Она је добила назив Европска заједница за атомску енергију (или Евроатом). Друга (односно трећа по реду, ако рачунамо и ЕЗУЧ) „заједница” предвидела је слободну трговину у свим осталим областима између земаља чланица. Тиме је створено Заједничко тржиште, односно Европска економска заједница - ЕЕЗ. „Мала Европа” шесторке држава чланица тиме је била рођена.

У преамбули (уводу) уговора о ЕЕЗ, стране потписнице истакле су жељу да „поставе темеље за све блискије заједништво народа Европе”. Наглашен је заједнички циљ да се „учврсте мир и слобода”. Стога земље потписнице „позивају друге народе Европе, који деле њихове идеале, да им се придруже”. Заједничко тржиште (ЕЕЗ) подразумевало је стварање царинске уније (укидање царина и препрека у трговини), заједничку пољопривредну политику, заједничка правила о конкуренцији, спољну трговину, саобраћајну политику и друге мере које су омогућиле врло висок раст и јачање привредне сарадње између „шесторке”. ЕЕЗ је добила сличне органе као и њена претходница ЕЗУЧ (Комисију, Савет министара, Парламент и Суд). Шездесетих година прошлог века успех овог подухвата био је толики да су му се придружиле и земље које су до тада биле сумњичаве према идеји стварања неке врсте федералне или наднационалне заједнице држава. Највећу сумњу у ЕЕЗ имала је Велика Британија која је ипак, 1973. године, укључена у три европске заједнице, заједно с Данском и Ирском. Тако се удружење „шесторке” држава претворило у „деветорку”.

У наредној деценији Европске заједнице су се прошириле на још три земље југа Европе које су се претходно ослободиле десничарских диктатура. Грчка се прикључује 1981. године, а Шпанија и Португал пет година касније (1986).

Тако је „европска кућа” добила дванаест „становника”, а након темеља и приземља, постепено је зидана надградња - спрат по спрат. Заједнице наизменично пролазе раздобља физичког „проширивања” (на нове чланице) и „продубљивања” на нове политике или области које се заједнички одређују. „Европска кућа” расте како у висину тако и у ширину.

Веома значајан тренутак у историји три Заједнице била је одлука да се приреде први директни избори за Европски парламент, 1979. године. Пре тога, чланове консултативне парламентарне скупштине бирали су национални парламенти, а не непосредно грађани.

Средином осамдесетих година тадашњи председник Европске комисије (извршног органа три Заједнице, односно неке врсте заједничке владе) Француз Жак Делор покренуо је даљу сарадњу „дванаесторице”. Делор је предложио продубљење економске интеграције стварањем јединственог тржишта (или „унутрашњег тржишта”) уместо ранијег заједничког тржишта. Пројекат је назван „Европа 1992. године” и показао се као пун економски, политички и медијски успех. Не само да је допринео порасту стопе економског раста у Европи, него је подстакао и многе друге европске земље да се окрену ЕЕЗ. Аустрија, Шведска, Финска и друге земље стају у ред за чланство у три Заједнице (постале су чланице ЕУ 1995. године).

Права револуција у устројству и развоју дотадашњих Европских заједница настаје онда кад је дошло до историјске промене у европском поретку: 1989. године срушен је Берлински зид, а са њим и идеолошка и војна подела Европе на социјалистички исток и капиталистички запад. Немачка се уједињује 1990, СССР и Чехословачка мирно се раздвајају, а југословенска федерација нестаје 1991-1992. године у ватри и крви. У исто време, шефови држава и влада Европских заједница доносе далекосежну одлуку да битно промене Заједнице. Склапањем уговора из Мастрихта децембра 1991. године настаје Европска унија (која надопуњује раније три Европске заједнице). ЕУ није само облик економске сарадње, него обухвата политичку интеграцију њених чланица у питањима као што су спољна политика, унутрашњи послови, правосуђе, па чак и заједничка одбрана. Предвиђено је и продубљено економско заједништво у облику монетарне уније и заједничке валуте - евра. Истовремено ЕУ изражава спремност да постепено у своје окриље прихвати нове државе чланице са истока Европе.

Тако „европска кућа” добија сасвим нов спољни и унутрашњи изглед. „Грађевина” се не може препознати у поређењу са оном једноспратницом („малом Европом”) из шездесетих и седамдесетих година 20. века. Али, истовремено с повећањем броја становника „куће”, они међусобно постају све разноликији не само по језицима које говоре него по нивоу стандарда, развијености, као и по очекивањима од тога шта заједнички боравак у европском дому треба да донесе.

Деведесете године двадесетог века године су даљег опрезног преправљања Европске уније - поступак који се наставља и у првој деценији овог столећа (закључени су уговор из Амстердама 1997. године и уговор из Нице 2001. године о даљим реформама ЕУ).

Међутим, без обзира на сав напредак, неке дилеме и спорови присутни су од самог настанка Европских заједница, па све до данас. Рат у бившој Југославији показао је ограничења ЕУ да озбиљније реагује и спречи трагичне ситуације, попут ратног сукоба на самом европском прагу. Да ли и колико „Европа” треба да буде „федерална”, односно какав треба да буде однос између надлежности држава чланица и Европске уније? Како треба да се развија демократија на тако великом простору, у оквиру организације коју велики број грађана земаља чланица у суштини не познаје и не разуме? Колико још треба да се продубљује економско и политичко заједништво? Како треба да изгледа „европска кућа” на крају градње (ако краја уопште има) - питање је на које коначан одговор није дат.

У току прве деценије овог века Европска унија бележи нове успехе, али и потресе. У мају 2004. године долази до петог проширења Уније којим се коначно бришу некадашње границе подељене Европе. У ЕУ улази чак десет нових држава - већином са истока - тако да она броји укупно двадесет и пет чланица и готово пола милијарде становника. Овим је већи део Европе заиста уједињен, чиме су остварени они давни, у почетку сасвим утопијски циљеви оснивача Европске заједнице за угаљ и челик и ЕЕЗ. Проширење ЕУ велики је успех како за старе тако и за нове чланице. Некадашње земље источне Европе успеле су да модернизују своја друштва, да учврсте демократију и поштовање људских права, као и да поправе стандард становништва и конкурентност привреда. Ово је постигнуто и знатном финансијском помоћи коју је ЕУ пружала током више од деценије. На пример, у току десетак година из буџета ЕУ одобрено је око 28 милијарди евра бесповратне помоћи (не рачунајући остале кредите и приватна улагања) за модернизацију нових чланица ЕУ.

Истовремено, Европска унија припремала се за нову реформу. Након више од две године јавне дебате и преговора, у Риму је октобра 2004. године договорен уговор о „Европском уставу”, којим је „Европа” требало да добије ново правно „рухо” за двадесет први век. „Европска кућа” није, дакле, требало да буде само окречена споља, него и да се битније преуреди изнутра, да добије нове собе, модеран намештај и опрему. Али, њени становници почели су да негодују. Нису сви били задовољни новим ентеријером... У две земље чланице - Француској и Холандији - нови „Устав за Европу” није прихваћен, чиме се дебата о изгледу Европске уније у 21. веку вратила готово на почетну тачку. План о коначном изгледу „европске куће” није потврђен. На прочељу „куће” појавила се пукотина - колико је дубока, питање је које данас многи постављају.

Има питања о којима се и даље води расправа. На који начин треба да се одлучује у проширеној Европској унији која ће ускоро бројати и више од тридесет чланица (већ данас, након уласка Бугарске и Румуније, од 1. 1. 2007. године ЕУ има 27 чланица)? Колико утицаја и представника у ЕУ треба да имају такозване велике земље, попут Немачке или Шпаније, а колико оне мање, попут Малте или Литваније? Како повећати поверење грађана у органе Уније? Како ојачати глас и утицај Уније у свету који се драматично и брзо мења? Да ли и којом брзином ће се ЕУ даље проширивати и где су њене крајње физичке границе?

Нема краја историје. Свакога јутра људи морају изнова да одговоре на нека стара или нова питања. Европска унија је оригиналан одговор који су Европљани у другој половини двадесетог века дали на нека важна питања: како сачувати мир као највећу вредност? Како превазићи егоизам нација држава? Како развијати пријатељство међу народима? Како остварити привредни развој и обезбедити довољну солидарност између богатих и сиромашнијих?

„Европска кућа” данас чека неке нове, младе и даровите градитеље.