Тмуран дан био је у Персији кад се у лето 363. године окупила римска војска да избере новог цара након битке у којој је несрећно, готово случајно, погинуо млади август Јулијан назван Отпадник. Већ давно су легионари изгубили сваку жељу за освајањем и само су сањали повратак. Иако нису претрпели ниједан пораз, ипак су напуштали Персију као да беже од ђавола. Повлачили су се данима, недељама кроз пустињу и по пакленој жеги сањали воде Медитерана и хладовину шума севера. Ни избор новог цара није ишао лако. Нико тих дана испуњених губитком није желео да се огрне царским пурпуром - ни преторијански претор, ни остали високи официри, ожалошћени Јулијанови другови. И тако је, после много оклевања и преговора, избор војске пао на човека из Сингидунума - првог и последњег римског цара рођеног у данашњем Београду.

Флавије Јовијан рођен је око 330. године као син војника Варонијана, тада вероватно легионара у IV легији Флавија, која је имала седиште у Сингидунуму. Варонијан је напредовао у служби достигавши место команданта доместика (comes domesticorum), јединице царских телохранитеља. Јовијан је наставио очевим стопама и служио је као припадник гарде (protector domesticus) под царевима Констанцијем II и Јулијаном који га је поставио за заповедника доместика. Флавије Јовијан био је ожењен кћерком високог војног официра Луцилијана, који је живео у Сирмијуму (данашња Сремска Митровица).

Амијен Марцелин, хроничар и царев савременик, описује да је Јовијан био „толико висок и крупан да се дуго није могла наћи владарска одећа која би му одговарала. Израз лица био му је весео, очи сиве. Јовијан је био скромног образовања и доброћудан, али незајажљив у јелу и уживао је у вину и женама”. Радило се о човеку скромних способности, „сенци свог претходника”, који није богзна шта показао у току свог краткотрајног владања.

Поставши цар и врховни командант војске, Јовијанов циљ било је коначно извлачење из Персије. Чувши за смрт претходног цара, Персијанци су удвостручили нападе. Желећи да се што пре врати у средиште царства, Јовијан је пожурио да склопи мир по сваку цену. Услови мира били су тешки за Рим: Персијанцима је враћено пет области с друге стране Тигра које је освојио још ранији цар Галерије. Без борбе предат је неосвојиви град Нисиб, који је годинама одбијао персијске нападе. Амијен Марцелин описао је очај становника Нисиба који су били приморани да се повуку с римском војском и заувек препусте свој град Персијанцима. Ако је срамни мир с Персијом бацио сенку на почетак Јовијанове владавине, због једне друге одлуке постао је омиљен код великог дела поданика. Наиме, нови цар је, након кратког раздобља владавине Јулијана Отпадника, који је покушао да обнови паганске култове, прогласио званични повратак римске државе хришћанству, укључујући и финансијску помоћ цркви.

Хришћански историчари сачували су преписку између цара Јовијана и чувеног борца против аријанске јереси Анастасија, бискупа Александрије, коме је Јовијан дозволио да се, после дуготрајног прогонства, врати у своју бискупију. Иако је подржавао православне бискупе, Јовијан је у почетку владавине настојао да одржи неутралност у споровима унутар цркве позивајући на јединство државе и цркве. Такође је водио трпељиву политику према паганима, тако да се на његовом новцу поред хришћанских појављују и неки пагански симболи.

Након повратка из Персије, Јовијан је неко време провео у Антиохији - граду из кога је његов претходник Јулијан кренуо на поход на исток. Тамо је свог сина Варонијана, који је имао само две године, прогласио за конзула. У стара времена републиканског Рима част конзула могао је понети само зрео човек, старији од 40 година. Сујеверни Римљани примили су као лоше знамење чињеницу да је у току свечаности проглашења за конзула дете непрестано плакало. И заиста, знамења су се у стварности показала тачним.

Нестрпљив да што пре стигне на циљ и да учврсти власт, Јовијан је 364. године усред зиме кренуо на запад, ка средишту царства. Међутим, кад је стигао у Дадастан, место у Малој Азији, нађен је мртав у соби, а да нико није могао да објасни узрок смрти. Једно од објашњења било је да се угушио од испарења у соби или да се отровао храном. Имао је тек тридесет две године.

Иза Јовијана није остало много царских дела, што и није чудно имајући у виду његову краткотрајну владавину. Остала су, на пример, два едикта, сачувана у такозваном Теодосијевом кодексу, која се тичу неких питања у вези с вером.

На новцу и натписима Јовијан је користио уобичајене епитете римских царева, попут „victoria Romanorum”, „победник и тријумфатор, вечни август”, „gloria Romanorum” и друге.

Тако је завршио цар пореклом из Сингидунума. Владао је и живео кратко. Заборављен је брзо. Помињан је једино због обнове званичног положаја хришћанске цркве, чиме се бар на неки начин може повезати, иако не и поредити, са својим великим земљаком и претходником - царем Константином.

На месту где се воде Саве мешају с Дунавом диже се, последњи према северу, огранак планинског ланца Рудника, богатог рудама, висок око тридесет метара. Овај природни грудобран одувек је био утврђено насеље за чији се посед пролило много крви. Најстарији помен родног града цара Јовијана - Сингидунум - јавља се у 2. веку код географа Птоломеја. Он га помиње као град на Дунаву у ком је смештена легија IV Flavia Felix. Назив Сингидунум је сложеница од речи Singi и dunum. Реч dunum келтског је порекла и значи град, утврђење. Singi је име трачког племена које је живело у околини. Сингидунум се налазио на римском лимесу преко пута подручја варвара Јазига, тачно на граници између римских провинција Мезије, Паноније (на западу) и Далмације (на југу). Мост преко Саве повезивао га је с Тауринумом (Земуном), који се налазио у Панонији.

Насеље Сингидунум састојало се од три одвојене целине: од војног логора, насеља војних ветерана (canabae) и од цивилног насеља (municipium, colonia). Четврта легија Флавија стигла је у Сингидунум око 86. године из свог ранијег боравишта у Далмацији. Логор легије био је на данашњем Калемегдану - део римских зидина и куле из 2. века и данас могу да се виде у оквиру североисточног калемегданског бедема (код „Диздареве куле”). Зид главног утврђења - бедема - био је од ломљеног камена, обложен великим камењем од кречњака - квадерима - ископаним на Ташмајдану. Укупна површина каструма вероватно је износила око 16 хектара, што је било довољно за смештај легије (6000 људи). У спису Нотитиа дигнитарум, с краја 4. века, последњи пут помиње се IV легија као и њен заповедник, праефецтус легионис.

Војно насеље (цанабае легионис) налазило се у Доњем граду и вероватно се развило као засебна целина у време реформи цара Септимија Севера (193-211), кад су војници добили право да ступе у законити брак и да живе с породицом иако логорски режим није био укинут. Ту је била и лука за дунавску и савску флоту. У Доњем граду, између осталог, откривено је светилиште бога Митре (mitreum), храм богиње Немезис (богиње освете и рата), ковачница и грнчарска радионица.

Око војног насеља, на простору између данашњег Студентског трга и Трга Републике, налазило се цивилно насеље с многобројним становницима, међу којима је било војних ветерана, дошљака из целог царства, као и народа пореклом из разних етничких група (Келти, Трачани, Илири...). Насеље се вероватно граничило са самим логором, док је на другим странама допирало до Господар-Јевремове улице (на северозападу), односно до Бранкове улице (на југозападу) и до Трга Републике. Римске улице увек су биле праве и секле су се под правим углом, што се и данас донекле одржало код неких улица у центру града, попут Кнез-Михаилове, Узун-Миркове, Душанове и Краља Петра (7. јула).

Сингидунум је у почетку имао статус муниципијума да би вероватно у 3. веку био проглашен за колонију (colonia splendissima).

Као и већина наших градова из тог доба, Сингидунум је грађен по римском узору: с форумом (око Патријаршије или на Студентском тргу), водоводом (аквадукт), канализацијом, купалиштима (терме)... На Студентском тргу откривено је купалиште. У граду су били бројни храмови посвећени римским божанствима: Јупитеру, Јунони, Хекати... На надгробним споменицима и нађеним статуама помињу се и Меркур, Венера, Дијана, Аполон, трачки коњаник, Бах, Ерос, Орција (домаће божанство) и трачки Херон.

Највећи успон град је достигао у 2. и 3. веку. Уз само насеље била је развијена пољопривреда, што потврђују аграрни култови посвећени Мајци Земљи, Силвану Силвестру, Либеру и Либери, који се помињу на споменицима нађеним у околини Сингидунума. Од заната, били су познати каменорезачки, грнчарски и зидарски. На керамици и опекама из тог времена нађени су печати с ознаком SING.

На великој површини око некадашњег насеља Сингидунум нађене су и некрополе (гробови и надгробни споменици). Римљани су имали обичај да своје мртве сахрањују уз пут, изван самих граничних линија или зидина око места. И данас ако се мало дубље копа у центру Београда, могу да се нађу остаци наших античких претходника. Тако су нађени гробови у улици Мајке Јевросиме, Косовској, Таковској, Симиној, на Ташмајдану и другде. Највише надгробних споменика има из 2. и 4. века, из времена највећег успона града. Тако се на споменику Аурелију Атику наводи да је, након напуштања војне службе, учествовао у управи града где је био „квинкеналис”. Међу надгробним споменицима градских магистрата - управника, налазе се и келтска и трачка имена, што сведочи о асимилацији ранијих становника с римским грађанством: Марко Аурелије Cutia, Мар. Аур. Soso, Аур. Micianus... Забележена су и многа женска имена - супруга војника, попут Улпије Пије (која је била пореклом из Виндобоне, данашњег Беча), супруге Аурелија Максима, или Елије Флоре, Ласиније Ингенуе, Елије Јусте, Аурелије Викторије и других.

Иначе, град на раскршћу путева - Сингидунум - походили су многи цареви, међу којима Септимије Север (202), Диоклецијан (295), Констанције II (349), Валеријан. У ширем простору око Сингидунума било је доста вила чији су остаци нађени по целом данашњем Београду (Чубура, Врачар, Баново брдо, Топчидер, Чукарица). Један подземни водовод ишао је из шума испод Авале до тврђаве. Поред града постојало је и градско подручје (ager Singidunensis) које се протезало уз Дунав, према истоку и на југ, претежно уз војни пут, ка Виминацијуму. Насеља на овом подручју била су Mutatio ad sextum (Мали Мокри Луг), станица на шест римских миља од Сингидунума, затим Castra Tricornia (Ритопек), насеље са значајним утврђењем, као и Ad sextum miliarem (код Гроцке), на 19 римских миља, и Aureus Mons, брежуљци на којима је сађена винова лоза. Граница између територија Сирмијума и Виминацијума налазила се негде код Смедерева. На југу, постојала је насељена рударска област богата оловом и бакром: на Авали, Космају, код Рипња, Губеревца...

Након поделе Римског царства на исток и запад, после смрти цара Теодосија I (395), статус пограничног места Сингидунума још је израженији. Пет деценија касније, у нападима Хуна, град је освојен и спаљен (441. године). У следећа два века град пада из руке у руку: Византије, Сармата, Острогота, Гепида. Цар Јустинијан обновио је 535. године утврђење које су, међутим, 584. године освојили Авари да би га поново спалили 592. године. У наредном веку, око 630. године, око напуштеног и порушеног античког града насељавају се Словени који ће му променити и име у Београд.