Са Врбицом за Православну цркву и вернике почињу ускршњи празници. Врбица се слави осам дана пре Ускрса, у суботу. Празник је познат и као Лазарева субота, а посебан је по томе што га, пре свега, славе - деца. Некада су ђаци тога дана ујутру одлазили са својим учитељима ван града по врбове гранчице и доносили их у цркву. После Другог светског рата Врбица се славила искључиво у окриљу црквене порте. Врбове гранчице деца су носила кући, стављала их на икону или на огледало. Ту би се осушене чувале до следеће године.

Врбица је, дакле, посвећена успомени на васкрсење Лазара и на Христов улазак у Јерусалим, где су га деца весело дочекала и поздравила. На тај дан се у нашим храмовима у раним поподневним часовима служи вечерње богослужење. У цркву се уносе младе врбове гранчице које свештеници освете и потом деле окупљеној деци, а затим с црквеним барјацима и иконама креће литија око цркве. Кад цркву обиђу три пута певајући тропаре Лазареве суботе, верници поново улазе у храм.

У Јерусалимској православној цркви и данас на Лазареву суботу полази литија која треба да подсети на Христов свечани улазак у Јерусалим. Патријарха прати народ који се - певајући „Слава на висину Богу” - пење на Елеонску гору где се благосиља маслина. Затим свештеници деле народу гранчице маслине и свеће, па литија креће до места која сведоче о Христовом ускрснућу.

Гранчице се остављају на Голготи и тек онда следи повратак у храм Васкресења. Ту се обред и завршава. Јерусалимски обичај ношења маслинових гранчица у литији и чин њиховог освећења раширио се међу хришћанским православним светом. Ми смо прихватили овај обичај, али уместо маслинових носимо врбове гранчице.

Баш као и данас, мајке су некада за Врбицу свечано облачиле децу, чак и бебе. Тако свечано обучена, деца долазе на Лазареву суботу у црквену порту. Родитељи им купују звончиће и стављају око врата. Док обилазе око цркве, деца певају, звоне и машу врбовим гранчицама. То је њихов празник радости и тога дана родитељи их, осим новим оделом, часте и колачима.

Врбица припада пролећним празницима који су слављени у нашем народу и у давна времена. Наиме, пролећном буђењу придаване су магичне моћи. Кићење зеленилом било је често и код старих Словена, као и других европских народа. А врба је означавала напредак, тачније - стално подмлађивање. Од Лазареве суботе по сеоским двориштима палиле су се ватре зване „лазарице”, али се тај обичај готово изгубио. Родитељи су врбовим гранчицама нежно ударали своју децу уз речи „расти као врба!” Реч је о заосталом паганском обичају и веровању да врбово грање има некакву магијску моћ. На Лазареву суботу и девојке су се китиле врбовим гранчицама и тако окићене певале и играле призивајући духове природе да подаре здравље људима. Врбовим гранчицама китили су се и бунари, прозори и кућне ограде.