Кад је Нарцис умро, језеро његовог уживања од пехара слатких вода претворило се у пехар сланих суза, и кроз шуму, плачући, дођоше ореаде да певају језеру и утеше га.

А кад видеше да се језеро од пехара слатких вода претворило у пехар сланих суза, оне распустише зелене увојке своје косе и викнуше језеру: „Не чудимо се што тако оплакујеш Нарциса, толико је био леп.”

„Зар је Нарцис био леп?”

„Ко би то знао боље од тебе?”, одговорише ореаде. „На нас никад није обраћао пажњу, али за тобом је увек чезнуо, лежао је на твојим обалама и гледао доле у тебе, и у огледалу твојих вода огледао је своју сопствену лепоту.”

А језеро одговори: „Али, ја сам волео Нарциса јер, док је лежао на мојим обалама и гледао доле у мене, у огледалу његових очију увек сам видео одраз своје сопствене лепоте”.