У програму недавно одржаног концерта писало је да ће наш угледни ансамбл „Коло” извести - „Вилинско коло”... Ништа необично. Многи су чули за ове народне музичке композиције, односно игре. Једина је разлика што ће неко, кад се буде сетио вилинског кола, помислити на печурке, тачније круг (у народу назван вилинским колом) које понекад образују кад никну негде у шуми... А друге ће машта одвести даље, до вила, митских бића што живе у предањима многих народа.

Пролеће је право време кад обичан свет почиње да помиње необична бића какве су виле. У ствари, у пролеће и лето помињу се углавном вилинска кола. Буђење природе као да надахњује на помисао како украшавање природе није тако једноставан посао који би могао да се објасни само на научни начин. Виле су као неки јединствени „украс” пролећног кићења природе.

Међутим, да ли у граду више ико размишља о вилама? Грађани можда полако и заборављају на природу: пред очима су им архитектонски и грађевински послови, радови на путу, саобраћајна гужва... Уместо чуда природе, примећују да су „пресвучени” излози продавница. Појавила се нова, пролећна одећа. И то је све... Постаје већ помало досадно.

Зато није на одмет да се још једном на брзину преслишамо: како изгледају виле, где живе, какве су им куће и слично. Дакле, шта види вила кад се погледа у огледалу? Најчешће види љупко лице девојчице или девојке. Али, у извесним, иако ретким случајевима, може да види и оронулу, наборану старицу подбулих очију и ретке косе, располућеног језика као у змије. То је ипак ретко. Оно што ће вила одмах приметити јесу беличаста, провидна крила по којима је и вилин коњиц добио име. Уз то, ипак треба имати у виду да је једна од основних особености вила да могу да промене изглед, величину и да се прикажу људима у облицима који личе на жива бића, али не нужно (и само) на људска бића, већ и на биљке: дрвеће или цвеће. Додуше, стари Келти вилама су сматрали светлуцаве звезде на небеском своду, тако да су могућности њиховог појављивања заиста многобројне.

Уопштено говорећи, виле су лепе и вечно младе. Не каже се без разлога „лепа као вила”. Особеност вила јесте и да попут свитаца светле у мраку. Често имају косу до земље и носе божанствени накит: од цвећа или, пак, драгог камења. Њихове хаљине сашивене су од лаганих тканина, најмекших свила. И хаљине им сежу до земље будући да неке од вила имају један телесни недостатак: уместо витких стопала имају - копита! За разлику од вила које воле да се кинђуре, постоје и скромне шумске виле. Оне носе искључиво беле тунике или хаљетке од уплетеног лишћа. Неке се, пак, врзмају по шумама покривене само сопственом косом.

Они који тврде да су забасали у вилински свет кажу да су вилински дворци чаробни: бескрајни низ просторија преграђених завесама од свиле, намештај израђен очигледно некаквом чаробном руком... Споља гледано, не би се рекло да је могућа икаква раскош. виле, наиме, често настањују напуштене колибе, а још чешће траже дом у утроби земље, у стенама, разноразним пукотинама или у стаблима. Да би неко ушао у вилинску кућу, треба да уочи пукотину, на пример у стени. Уколико се у близини пукотине налази извор, или још боље бунар, онда је јасно шта је улаз, а шта излаз из вилинске куће. Улазе кроз отвор на стени, а излазе кроз бунар!

Виле су углавном добре, племените и љубазне према људима. Некада умеју да се разбесне уколико неко незван и непажљив згази њихово коло, као што се приповеда у нашем народу. У сваком случају, треба бити обазрив и никада се не правити важан пред вилама. Чак и уколико вас оне саме позову.

Како да препознамо вилин позив на дружење? Један од начина јесте да обратимо пажњу на животиње. Јер, виле обожавају животиње. У ствари, њима се служе да би дозвале људе. Ако видите да је нека необична птичица слетела на ваш прозор, или на грану дрвета испод кога се управо налазите, можда то није случајно него вас дозива нека вила.

Многе приче говоре о ловцима који су задивљени, безмало зачарани, залазили све дубље и дубље у шуму следећи прекрасне јелене златних рогова. Никако нису могли да пуцају, а нису знали због чега. Напослетку би се јелен пред њима претворио у прекрасну девојку. Какав догађај! И лептири су вилински службеници. Ко њих почне да следи с мрежицом у рукама, неће моћи да се заустави и одрекне те страсти до краја живота. Славни писац Владимир Набоков био је један од таквих страственика. Тек кад би зашао дубоко у шуму (и то сам, још као дечак), осетио би да је слободан: његове мисли несметано су се кретале као што је његово тело трчало за лептирима.

Другим речима, пријатељство које веже виле и животиње древно је и дубоко. Неке виле се током извесног дела године претварају у животиње. Постају мишеви, лисице, паукови, рибе, свици... Тада губе своје чаробне моћи и деле судбину животиња. Легенде кажу да се виле претварају у животиње тако што се огрћу њиховим крзном или ставе бар једно перо, крљушт... А онда, у одређеном тренутку, збаце то са себе и појављују се у свом сјају. Ако се догоди да их човек поштеди, односно одлучи да не убије животињу (не знајући да је реч о вили), биће богато награђен. Можда неће разумети због чега га је задесила изненадна срећа, али то ће бити само израз вилинске захвалности.