Било је то путовање које су многи чланови планинарског друштва „Победа” из Београда с нестрпљењем ишчекивали. Обићи ће Италију, скокнути до Сицилије, а онда, онако успут, свратити и до Алпи у Аустрији. Задовољиће своје планинарске страсти и пропешачити дуговеком историјом која је ударила темеље нашој цивилизацији. За двадесетак дана њих педесетак превалиће неколико хиљада километара и касније, до новог путовања, препричавати и слагати утиске. Јер, „Победа” сваке године за своје чланове, оне који хоће и који то могу, приређује овако нешто. И увек иду тамо где дотад нису.

Јула године за нама - преко Трста, Сијене, Перуђе и Асизија - стигли су до Везува, потом се трајектом пребацили до Сицилије и попели до испод саме Етне (3300 метара). Два дана пре вулкан је почео да ради и планинари су са страхопоштовањем слушали његову грмљавину и хуктање. Осим из главног кратера, дим се дизао у небо и с десетак околних. Величанствена слика којој није сметао ни огољени пејзаж налик на Месечеву површину.

Пут их је даље водио јадранском обалом Италије, горе према Риминију и Анкони. Ту су скренули према копну, да протабанају Гран Сасом, највећом планином тог дела Италије, познатом и по томе што је 1943. године ту био заточен фашистички вођа Бенито Мусолини кога су одатле, уз помоћ једрилица и падобранаца, избавили немачки командоси Ота Скорценија и одвели га у Берлин.

На повратку кроз Аустрију, планинари су одлучили да у Алпима, поред Филаха а према Салцбургу, направе камп и да сутрадан, ко хоће, крену према планини Хохалмшпице, односно на њен 3300 метара високи врх. И ту, на том успону, десила се драма какву памти мало ко од многобројног чланства. Јунак ове узбудљиве приче био је шездесетједногодишњи Миодраг Милошевић, директор ЈКП „Инфостан” из Београда. У свом с укусом намештеном кабинету овако је недавно о томе сведочио:

На сам успон кренули смо изјутра, 29. јула 2006. године. Било нас је осамнаесторо и већина је била снабдевена уобичајеном планинарском опремом: гојзерице, одговарајуће панталоне и јакне, мајице против знојења, неизбежни смучарски штапови. Мада је била средина лета, време је било прилично лоше, али ми смо већ имали искуства с ћудљивошћу планина, па нам оно није задавало претеране главобоље.

Пошто смо с детаљне карте тог подручја знали да према врху има и глечера, неколицина из друштва понела је и алпинистичку опрему: дерезе, клинове који се закаче на ципеле, и цепин, пијук којим се лакше и безбедније савлађују ледене површине. Ја сам мислио да могу на врх и без тога и да су ми довољни само смучарски штапови и жеља да у своју књижицу убележим и освајање Хохалмшпица.

На глечер смо наишли на 2900 метара. Није био велики. Висинска разлика од дна до врха износила је 200 метара, а он сам дужи неких педесетак метара. И док су неки без алпинистичке опреме одлучили да не иду даље, ја сам себи рекао да не одустајем, да морам даље. Ићи ћу трагом претходника који има дерезе и ослањати се на његове отиске у леду. Колона од пет-шест људи кренула је левом страном глечера, ја на њеном зачељу.

На самом врху глечера скренуо сам према средини, тамо где су претходници већ искорачили на тврдо тло. Мени је недостајало тричавих тридесетак центиметара. Требало је само да се превалим преко те ивице и да будем на сигурном. Могао сам то да учиним на неколико начина - мој претходник је, рецимо, истурио смучарске штапове, ослонио се на њих и нашао се с друге стране глечера - али не, ја сам то хтео да урадим на свој начин.

Смучарске штапове сам, у страху да ми не испадну, ноншалантно закачио за палчеве руку и с обе ноге остао у траговима које је направио човек с дерезама. Онда сам се наслонио на ивицу и извукао једну ногу да елегантно прекорачим, као кад у купатилу излазим из каде. Паметњаковић! Јер, тог тренутка ми је друга нога исклизнула из плитког удубљења у леду и ја сам се нашао у ваздуху.

Полетео сам главачке уназад и тренутно доживео шок. Шок од спознаје, у магновењу, да се пад низ глечер углавном завршава трагично, да седамдесетак посто несрећника не доживи да сазна како се то на крају с њима завршило. Најопаснија ствар је што на глечерима увек вире стене. Ако је тај врх мањи, може да се деси да несрећник који налети на њега остане без удова, руке или ноге, а ако је већи и заустави човека, од њега, по правилу, остаје само брдо меса и изломљених костију. Лепа перспектива, али не и једина. Јер, у глечерима су подједнако опасни и процепи. Ако човек упадне у њих, тешко да ће поново ходати.

Истог тренутка кад сам полетео доле већ сам се опростио од живота. Мико, ово ти је крај! Људи су ме после питали да ли су ми се тада премотавале слике из живота. Нису. Видео сам само огромну црну рупу у коју ћу да упаднем кад разбијем главу о неку стенчугу. Превртао сам се у ваздуху налик каквој баченој крпеној лутки, горе-доле, лево-десно, а пред очима само милиони узнемирених свитаца. Касније сам сазнао да је у тим тренуцима трима женама позлило и да су почеле да повраћају гледајући како се смрт котрља пред њиховим очима.

Мада су у питању биле секунде, мени дуге као гладне године, намах сам осетио да се нешто променило. Више се нисам превртао у ваздуху, клизио сам на стомаку, окрећући се на леду као чигра. Али, и даље без икакве контроле, без моћи да видим где сам то сад. Наочаре су ми одмах испале. Иако ми у таквим тренуцима не би биле ни од какве користи, волео бих да су ми ту.

На срећу, мозак је још био ту. И натерао ме да га позовем у помоћ. Чекај, ово је сада боље, више ниси у ваздуху, покушај да се зауставиш, уради нешто! И, по речима нашег водича Бранислава Божовића Дениса, познатог планинара и спелеолога, урадио сам најбоље што сам тада могао да урадим. Раширио сам ноге и руке покушавајући да смањим брзину којом сам се клизао, а она је износила бар 40-50 километара на сат. Очајничком снагом гребао сам рукама и ногама по леду и даље се окрећући око себе. Брзина се смањивала, а изгледа да ме је погледао и онај одозго, пошто на том делу глечера није било ниједне стене која би ми пожелела добродошлицу.

Више нисам осећао прсте ни на ногама ни на рукама, али сам осетио да се више не клизам, да сам се зауставио. И то попреко, образа приљубљеног уз лед. Кад сам, коначно, придигао главу, спазио сам пуно крви на рукама. Ништа необично јер је површина глечера страшно рапава, испод је снег а горе лед од којих су ветрови направили својеврстан рељеф. На срећу, руке су ми биле само одране, свака кошчица на свом месту.

Шта даље? Лагано, у страху да не наставим пад, окренуо сам се око себе и видео да сам од дна глечера удаљен само двадесетак метара. Ништа страшно, ако отклизам даље, зауставиће ме сад већ не више тако опасне стене јер је овде нагиб мали, па ни брзина не би могла да буде велика. Много више ме је узбудио поглед на шаке које су биле тамне као да су сатима биле у леду, а прсте нисам могао ни да померим. После су ми људи објаснили шта се догодило. У том летењу - клизању одрао сам кожу на рукама и у њих су се, попут кристала шећера, позабадале хиљаде ситних зрнаца леда. Руке су ми тренутно доживеле дубоко замрзавање. Тај (не)природни феномен, иначе, користе рибари северних мора. Кад улове скупоцене рибе, они их не стављају с осталима у фрижидере и замрзиваче, него убризгавају лед у сваку од њих. Кад се, доцније, одледе, потпуно су свеже. И мени су руке, које сам завукао иза колена, после неколико минута биле „свеже”.

Некако сам, и даље непомично лежећи на стомаку, успео да ногом ископам рупу у леду и да, коначно, нађем тачку ослонца. Онда сам то исто урадио и другом ногом. Лагано, „као на леду”, успео сам да се придигнем и, рупу по рупу, корак по корак, дођем до ивице глечера, до сигурности копна. Тек тада је језиву тишину нарушило неколико усклика олакшања групе људи који су дотад, немо и немоћно, посматрали драму у чији срећан крај нису веровали. Нисам ни ја, али, срећом, нисам ни повећао онај просек од седамдесетак посто људи који не преживе пад низ глечер... А уместо похвала на крају драме, добио сам силне грдње. Сасвим заслужено.