Шта то беше химера? То је оно опасно чудовиште из грчке митологије које бљује ватру, има главу лава, тело као коза и змијски реп. Било је страх и трепет у Ликији док га, по предању, није убио грчки јунак Белерофон уз помоћ богиње Атине и свог крилатог коња Пегаза. Реч химера данас се користи у преносном значењу да нагласи како је нека замисао сасвим неостварљива.

Али, у генетици појам химера има суштински исти смисао као у митологији. Каже се да је нека особа химера ако су њене ћелије начињене од ћелија различитих личности. То, у ствари, значи да ћелије химере немају исту, већ различиту ДНК. Како је то могуће кад нас наука о наслеђу учи да је свака особа јединствена и да се та јединственост огледа и у томе што се у свакој ћелији нашег тела налази иста, само наша ДНК?

Није редак случај да се у материци, уместо једне, нађу две јајне ћелије. Ако сваку јајну ћелију оплоде два различита сперматозоида родиће се двојајчани или братски близанци. За разлику од једнојајчаних близанаца, они немају ништа више сличности од браће и сестара који нису близанци. Међутим, некада се догоди да се непосредно после оплодње ова јаја, то јест зиготи, споје (зигот је оплођена јајна ћелија). Тада зиготи не могу да се развијају одвојено и уместо близанаца родиће се само једна беба. Пошто сваки зигот са собом носи јединствену ДНК, ћелије овакве бебе имаће две различите ДНК. Оваква беба постаће химера.

Већина химера одрасте и изгледа исто као и сви други људи. Тешко је препознати која особа је химера. Некада то могу да назначе пеге на кожи или донекле различита боја очију. Ипак, и ове промене једва су приметне.

На први поглед то изгледа чудно. Зар не би сједињавање две различите особе требало да буде много израженије, страшније - да се добију две главе, четири руке и слично? На сву срећу, овакве грозоте се не догађају зато што се спајање два јајета одиграва врло рано, док ћелије још нису почеле да се деле и изграђују делове тела. Тада оне не знају да сусед има другачији скуп хромозома и раде заједно као да су настале из истог зигота.

Химере нису једине особе које у свом телу носе другачије скупове ДНК. Људи „мозаици” такође имају ДНК која није сасвим иста у свим ћелијама. Али, за разлику од химере, човек мозаик потиче из ДНК скупа који је исти у свакој ћелији нашег тела. Кад би се на почетку развоја испитала било која ћелија мозаика, ДНК би свуда била иста. Ипак, у неком тренутку живота, у појединим ћелијама мозаика ДНК доживљава промену. Постаје нешто другачија од оне у суседним ћелијама. У ствари, ова појава веома је честа, па су готово сви људи мозаици.

Наше тело чине милијарде ћелија. Већина садржи потпуно исти скуп примерака ДНК. Међутим, током развоја и живота, ДНК у нашим ћелијама изложена је непрестаним утицајима који су у стању да је оштете, промене. Сунчеви зраци који нам прже кожу, хемикалије и састојци у храни коју једемо, слободни радикали који се ослобађају приликом скоро сваког процеса у организму, најчешћи су узрочници. Грешке се јављају и приликом умножавања, копирања ДНК, кад промена у грађи гена доводи до мутације. Већина мутација је штетна или бескорисна, али постоје и оне које су корисне јер играју главну улогу у еволуцији неке врсте. Углавном су ове промене привремене пошто наш организам има заштитне механизме, молекуле који могу да „оправе” оштећену ДНК. Обично само неколико ћелија у телу доживи трајну промену ДНК и ове мутације нису претерано опасне, сем ако не утичу на убрзани раст и размножавање ћелија кад могу да изазову рак.

Промене које се догађају услед утицаја околине углавном су мале и ограничене на мањи број ћелија. Међутим, могуће је да мозаик, баш као и химера, има чак половину ћелија са другачијом ДНК. Како?

Ако се ДНК у ћелији промени рано, на почетку развоја, већа је вероватноћа да ће више ћелија у организму понети мутацију. Подсетимо се: сви настајемо из једне ћелије. Та ћелија се дели, такође и свака од две новонастале ћелије. То се понавља све док се не направи око 100.000 милијарди ћелија. Претпоставимо да се приликом поделе прве ћелије догодила грешка, тако да једна од ћелија има мутирану ДНК. Очигледно је да ће на крају, пошто из те две ћелије настају све остале, половина ћелија имати једну ДНК, а половина другу. Ипак, чак и с таквом мутацијом, наше ћелије, ћелије мозаика, врло су сличне. Лако бисмо установили разлику према ћелијама наше рођене браће или сестара. Насупрот томе, разлика ДНК код химере знатно је већа - приближна је разлици која постоји између нас и најближих рођака.

Измишљена криминална прича из увода текста вероватно је сада јаснија. Да је осумњичени био мозаик (као већина људи), његова кривица била би одмах доказана. Али, пошто је био химера, могао је некажњено да се извуче да је полиција направила грешку и пропустила да узме узорак ДНК и из његове крви.